Na današnji dan, 9. decembra 1990. godine, u Srbiji i Crnoj Gori, tadašnjim republikama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, održani su prvi višestranički izbori nakon decenija, gotovo pola veka vladavine Komunističke partije Jugoslavije.
Prethodno se, nakon raspada Saveza komunista Jugoslavije u januaru 1990. godine, glasalo u Sloveniji i Hrvatskoj, a nešto kasnije i u Bosni i Hercegovini i Makedoniji.
Partija u Srbiji od apsolutnog gospodara formalno postaje samo jedan od igrača, opozicija se okuplja oko grupa intelektualaca, književnika, umetnika koje se, korak po korak, transformišu u političke partije. Demokratska stranka, Srpski pokret obnove, uz Socijalističčku partiju Srbije kao naslednika Saveza komunista, činile su okosnicu političkog života.
Srbija je jedina republika prethodne SFRJ koja je
prvo usvojila Ustav u jednopartijskom parlamentu, pa tek onda raspisala izbore, čemu su se protivile opozicione partije, koje su se nadale da će se ponoviti matrica viđena u bivšim
socijalističkim državama u kojima su komunističke partije po pravilu
doživljavale izborni debakl.
Prvi i jedini put, parlamentarni izbori su održani po većinskom sistemu – Srbija je podeljena na 250 izbornih jedinica u kojima se birao po jedan poslanik koji bi u prvom ili drugom krugu stigao do više od 50 odsto glasova.
SPS je jedina bila za ovu opciju, a izbor socijalista sa partijskih pozicija je logičan. SPS je već tada imala blizu 400.000 članova, bila je najmasovnija politička partija. Uz to, socijalisti su nasledili infrastrukturu, značajan deo kadrova i finansija od Saveza komunista.
Sve ostale partije predlagale su da se prvi višestranački izbori
organizuju po proporcionalnom izbornom modelu, osim Nove
demokratije, koja se zalagala za kombinovanje većinskog i
proporcionalnog izbornog sistema.
„Kontrolu na biralištima smo imali jedino u Beogradu i tu smo dobili poslanike u svim centralnim opštinama“, rekao je u izjavi za BBC na srpskom, Dragoljub Mićanović , jedan od trinaest intelektualaca koji su osnovali modernu DS, po uzoru na predratnu Demokratsku stranku.
Višestranačje i takmičenje kandidata za osvajanje glasova birača, sa sobom je donelo izbornu kampanju i izborne slogane – još jednu novinu na političko tlo „poslednjeg bastiona komunizma u Evropi“. Socijalisti su se opredelili za „bezbrižan“ ulazak u 21. vek sloganom „Sa nama nema neizvesnosti“, ali i „Srbija se saginjati neće“, DS je biračima poručila – „Prelomite pametno“ i „Vreme je“, dok se SPO igrao sa akronimom svog imena, a parole su se svodile na reči koje počinju slovima S, P i O – „Sutra počinje odmah“ i „Sigurnost, promena, obnova“.
Za 250 poslaničkih mesta 44 partije, koalicije i grupe građana,
predložili su ukupno 1.700 kandidata – prosečno 6,8 kandidata za jedno poslaničko mesto.
Samo je SPS istakao kandidate u svim izbornim jedinicama. SPO je imao kandidate u 237 izbornih jedinica, a DS u 177.
U biračke spiskove bilo je upisano nešto više od sedam miliona birača, a na glasanju je učestvovalo oko pet miliona (5.030.440 birača), odnosno 71,49 odsto.
Već u prvom krugu izabrano je 96 od 250 poslanika, dok su ostali izabrani 23. decembra – i među njima su bile samo četiri žene.
Među 44 izborne liste, Socijalistička partija Srbije (SPS) osvojila je 46 odsto glasova, ali se to zbog izbornih pravila pretočilo u ubedljivih 77,6 odsto mandata.
Tako su socijalisti imali 194 poslanika u parlamentu, Demokratska stranka je osvojila 7,5 odsto glasova koji su pretočeni u sedam mandata (2,8 odsto poslaničkih mesta), Srpski pokret obnove (SPO) je osvojio 19 poslaničkih mesta, nacionalne manjine 14, a po jednog ili dva poslanika osvojilo je više danas nepostojećih partija ili grupa građana.
O kakvoj nadpredstavljenosti je reč, ilustruje podatak da je socijaliste jedan mandat u proseku „koštao“ 12.000 glasova. SPO je za jedno mesto u parlamentu morao da osvoji 41.000 glasova, dok su demokrate jedan mandat „platile“ pet
puta više od socijalista – prosečno više od 53.000 glasova.
Izbore su bojkotovale stranke Albanaca sa Kosova i Metohije, a za premijera jedine jednopartijske vlade u poslednjih trideset godina izabran je socijalista Dragutin Zelenović.
Uporedo sa parlamentarnim izborima održani su i predsednički izbori, na kojima je ubedljivu pobedu već u prvom krugu ostvario prvi lider SPS-a Slobodan Milošević. U konkurenciji čak 32 kandidata, Milošević je osvojio skoro 3,3 miliona glasova, nadmašivši tako rezultat svoje partije na parlamentarnim izborima za oko milion glasova.
Vuk Drašković je sa više od 800.000 glasova osvojio drugo mesto, dok je trećeplasirani bio kandidat Saveza reformskih snaga Jugoslavije u Srbiji i Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu Ivan Đurić. Predsednički kandidat bio je i lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, tada ispred Grupe građana, sa osvojenih 96.000. Šešelj je ujedno je bio i akter završnog čina prvih višestranačkih izbora u Srbiji, koji se odigrao juna 1991. u beogradskom naselju Rakovica. On je u parlament ušao na dopunskim izborima za poslaničko mesto koje je ostalo upražnjeno nakon smrti književnika Miodraga Bulatovića, pobedivši anonimnog automehaničara Radoša Karaklaića iz SPS-a u drugom krugu izbora. I da, pobedio je i Borislava Pekića.
Međutim, mehanizam fabrikovanja većine u pretvaranju glasova u mandate nije mogao delovati i na biračko telo. Takođe, u tom mandatnom periodu, raskoli i konflikti na nacionalnoj osnovi probili su sferu politike i eskalirali u etničke sukobe i građanski rat, pa je SPS, uz pritisak opozicije, raspisao prevremene izbore i promenu izbornog sistema.
Deveti mart, ratni sukobi, kraj SFRJ i proglašenje SRJ, uvođenja sankcija kontekst su prelaznog perioda između parlamentarnih izbora 1990. i 1992. godine.
Opozicija je prethodno odlučila da bojkotuje savezne izbore u maju 1992. godine zbog izbornih zakona.
SPO je u junu 1992. formiranje koalicije stranaka i nezavisnih intelektualaca pod nazivom Demokratski pokret Srbije (DEPOS), a DS nije prihvatila poziv da se priključi pokretu. Nacionalno orijentisana grupacija, predvođena Vojislavom Koštunicom, ubrzo napušta DS i osniva Demokratsku stranku Srbije, koja postaje deo DEPOS-a.
U takvoj političkoj klimi, Savezna vlada, angažovanjem tadašnjeg predsednika Dobrice Ćosića i saveznog premijera Milana Panića donela je Rezoluciju o organizovanju Okruglog stola vlasti i opozicije s ciljem postizanja konsenzusa oko izbornog sistema.
Okrugli sto praktično je preporučio uvođenje proporcionalnog
izbornog sistema sa 9 izbornih jedinica, visinom izbornog praga od 5 odsto. Poslanici su se birali na osnovu izbornih lista, a broj kandidata je povećan 2,5 puta u odnosu na prethodne izbore. Takođe, kako je za registraciju političke partije bilo dovoljno 100 potpisa birača, stranke su nicale kao pečurke posle kiše, pa s toga ne čudi podatak da su kandidate na izborima istakle ukupno 104 partije.
Kampanja za opšte izbore trajala je nepuna dva meseca i uglavnom se svodila na kratke televizijske spotove i lepljenje plakata.
Među kandidatima stranaka su bile i istaknute javne ličnosti Velimir Bata Živojinović, Aleksandar Berček, Radmila Živković – SPS, Boris Mihajlović Mihiz, Ljubomir Simović – DEPOS, Vida Ognjenović i Miloš Radivojević – DS.
Na istom glasačkom listiću 20. decembra 1992. našli su se, kao protivkandidati, grupa građana Dafine Milanović i Stranka deviznih štediša, a jedan od kandidata bio je je i Marijan Rističević.
Zahvaljujući 17.352 glasova u prištinskoj izbornoj jedinici, Željko Ražnatović Arkan je sa svojom Grupom građana „Arkan“ osvojo čak pet mesta u parlamentu.
Socijalistička partija Srbije je osvojila najveći broj glasova (1,36 miliona) i 101 mandat, ali ni izbliza nije uspela da isprati ubedljivu pobedu svog lidera Slobodana Miloševića na istovremeno održanim predsedničkim izborima, sa osvojenih 2,51 milion glasova.
Međutim, animoziteti SRS, DS i DEPOS-a sprečili su formiranje prve koalicione vlade opozicionih partija, a SPS je tako dobila šansu da amortizuje izborni poraz. Parlamentarni izbori 1992. doveli su do formiranja prve manjinske vlade. Socijalistička partija Srbije je osvojila 101 mandat, pa je većinu za sastavljanje nove vlade obezbedila Srpska radikalna stranka. Za premijera je 10. februara 1993. izabran socijalista Nikola Šainović, zahvaljujući manjinskoj podršci Šešeljevih radikala.
Međutim, ozbiljan sukob socijalista i radikala odigrao se u Saveznoj skupštini oko podrške planu Vens-Oven za prekid rata u Bosni i
Hercegovini. Milošević je ubrzo raspustio Narodnu skupštinu i raspisao prevremene izbore, a period druge legislature u trajanju od deset meseci je najkraći period u dosadašnjoj parlamentarnoj praksi Srbije od 1990. godine.
Od prelaska na proporcionalni izborni sistem u Srbiji je održano još tačno deset redovnih i vanrednih parlamentarnih izbora.
Prevremeni parlamentarni izbori održani su na Nikoljdan 1993. godine.
Okolnosti u kojima se odvijala izborna kampanja bile su izuzetno teške za građane Srbije, jer je 1993. bila godina najveće ekonomske krize, rekordne hiperinflacije, ratnog okruženja i međunarodne izolacije.
SPS je osvojila je 123 mandata, a koalicioni partner ovaj put bila je Nova demokratija, predvođena Dušanom Mihajlovićem. Za predsednika Vlade izabran je Mirko Marjanović
Prvi redovni izbori došli su 1997. godine, a Marjanovićeva vlada je bila prva koja je izdržala čitav mandat.
Izbori su održani u kontekstu pada Srpske Krajine, privrednog kolapasa i tromesečnih masovnih građanskih protesta zbog izborne krađe na lokalnim izborima u novembru 1996. i potpisivanju Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini, ukidanja televizijskih prenosa skupštinskih sednica.
Koalicija „Zajedno“ se posle pobede na lokalu raspala i ponovo pred parlamentarne izbore ostala razjedinjena, Milošević je prethodno izabran na mesto predsednika SRJ, zbog ustavnog ograničenja da bude izabran za predsednika Srbije više od dva puta. Takođe, skupštinska većina je odlučila da se broj izbornih jedinica pomeri sa devet na 29, čime je izborni uspeh opozicije znatno umanjen.
Predsednički izbori, raspisani za isti datum kad i parlamentarni, a deo opozicije predvođen DS-om i DSS-om je odlučio da bojkotuje izbore 21. septembra, što je podržalo još deset partija.
Koalicija levice, koju su činili SPS, Jugoslovenska levica (JUL) i Nova demokratija, na ovim izborima osvojila je najviše glasova i mandata. Međutim, pravi pobednik četvrtog izbornog ciklusa bila je SRS. Ona je na ovim izborima udvostručila broj osvojenih glasova u odnosu na prethodni izborni ciklus i ponovo je, kao 1992. godine, postala deo vlasti, u vladi „nacionalnog jedinstva“. U postizbornoj kombinatorci mesta nije bilo za Novu demokratiju, koalicionog partnera SPS-a tokom izborne kampanje.
Mirko Marjanović je ponovo izabran za premijera, a vlada je imala čak 36 članova – 23 ministra, sedam ministra bez portfelja i pet potpredsednika. Ministar za informisanje bio je Aleksandar Vučić.
Period koji je potom usledio, obeležila je eskalacija sukoba na Kosovu i Metohiji i NATO bombardovanje koje je trajalo 78 dana.
Mandat četvrtog saziva Narodne skupštine naglo je skraćen u trećoj
godini, a kao posledica izbornog poraza Miloševića na izborima za predsednika SRJ od Vojislava Koštunice i Petog oktobra. Sporenja oko
rezultata prvog kruga izbora bili su povod za masovne demonstracije u kojima je praktično izvršen prevrat na saveznom i na republičkom nivou, a SPS prisiljena da napusti koaliciju sa radikalima i prihvati ultimatum opozicije o prevremenim izborima i zahtev da se Srbija svede na jednu izbornu jedinicu. Providne kutije, potpis birača, sprej i UV lampa su novina ovih izbora održanih 23. decembra 2000. godine.
Na talasu Petog oktobra, DOS je ostvario ubedljivu pobedu, a 14 stranaka okupljenih oko DOS-a osvojilo je 64,6% glasova i razdelilo 176 poslaničkih mesta. DOS je na tim izborima osvojio 300.000 više glasova u odnosu na septembarske izbore za Saveznu skupštinu. SPS je osvojio nešto više od 500.000 glasova, dok su radikali pali na oko 320.000 glasova podrške.
Prvi na listi DOS-a bio je Zoran Đinđić, a među kandidatima za narodne poslanike, između ostalih, bili su i Goran Vesić, Bojan Pajtić, kao i neki od aktivista Otpora i Studentskog protesta četirigodina ranije, poput Srđe Popovića, Čedomira Jovanovića i Olivera Dulića.
Ključne tačke parlamentarnih izbora u Srbiji nakon petooktobarskih promena
Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine 2003. godine: Izručenje Miloševića u Hag, pobuna Crvenih beretki, dobrovoljni odlazak Šešelja u Hag, formiranje državne zajednice Srbija i Crna Gora, čime je nakon skoro 11 godina prestala da postoji SRJ, atentat na premijera Đinđića, raspad DOS-a, niz uzastopnih neuspelih predsedničkih izbora tokom 2002. i 2003. godine, pobeda SRS koja je jedina osvojila više od milion glasova – manjinska koalicionu vlada DSS, G17 plus i koalicije SPO-NS koju je podržala SPS.
Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine 2007. godine: Martovski pogrom srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji 2004. godine, uspon Borisa Tadića od pobede na unutarstrančkim izborima protiv Zorana Živkovića do pobede u drugom krugu predsedničkih izbora protiv Tomislava Nikolića, smrt Slobodana Miloševića, prestanak postojanja Državne zajednice SCG, donošenje novog Ustava Republike Srbije, Tomislav Nikolić kao predsednik Narodne skupštine proveo pet dana, izabor nove vlade trideset minuta pre isteka zakonskog roka – DS, DSS, NS i G17 plus. Vojislav Koštunica je bio premijer.
Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine 2008. godine: Jednostrano proglašenje nezavisnosti 17. februara 2008. godine, miting „Kosovo je Srbija“, razdor na relaciji vladajuće koalicije DS, G17 – DSS u o pitanju evropskih integracija, potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU, Tadićeva pobeda na predsedničkim izborima, rast podrške SPS-u koji je nastupio u koaliciji sa Partijom ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) i Jedinstvenom Srbijom (JS), postizborni savez socijalista i demokrata i „istorijsko pomirenje“. Premijer je bio Mirko Cvetković.
Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine 2012. godine: Hapšenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića, raskol unutar Srpske radikalne stranke između Tomislava Nikolića i Vojislava Šešelja i formiranje Srpske napredne stranke (SNS) u koju je nešto kasnije prešao i Aleksandar Vučić; ukidanje viza za putovanja u države članice EU koje su deo Šengena, sukobi unutar vladajuće koalicije, Nikolićev štrajk glađu, skraćenje predsedničkog mandata, afera „džakovi“, SRS bez cenzusa, Nikolić predsednik Srbije, SNS formirala vladu sa SPS, PUPS, URS, SDPS, NS, SDA. Ivica Dačić je postao premijer Srbije.
Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine 2014. godine: Rast popularnosti Aleksandara Vučića, DSS, LDP i URS bez cenzusa, raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, ubedljiva pobeda SNS-a. Vučić postaje premijer.
Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine 2016.godine: Povratak Vojislava Šešelja iz Haga, novi vanredni izbori, afera „Savamala“, ubedljiva pobeda SNS-a.
Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine 2020.godine: Bojkot opozicije, spuštanje izbornog praga na tri odsto, pandemija koronavirusa, uvođenje vanrednog stanja, najmanja izlaznost na parlamentarnim izborima od obnove višestranačja 1990. godine.
Mnogo je vremena prošlo od prvih izbora, ali izgleda da nismo previše dug put prešli.
