Džo Bajden će biti naredni predsednik Sjedinjenih Država, na očaj miliona Amerikanaca i na oduševljenje miliona više. I pristalice i kritičari očekuju da će Bajdenova administracija doneti velike promene svetu. To se verovatno neće desiti, iz mnogo razloga.
Počnimo od situacije u Americi. Novembarski izbori još jednom su dokazali da je ova zemlja podeljenija od bilo koje druge napredne industrijske demokratije, što je poseban problem za državu koja bi trebalo da predvodi svetski poredak. Levica protiv desnice, establišment protiv antiestablišmenta, oni koji strahuju od pandemije protiv skeptika, itd. – sve političke razlike su dovele do toga da je američka javna i politička klasa mnogo manje zainteresovana da izigrava svetskog policajca i da se upusti u vojne avanture koje takav epitet zahteva. Iste političke podele su uticale i na apetit Amerike u trgovini, pa su pojedine grupe u SAD postale više usredsređene na obezbeđivanje većeg parčeta globalnog ekonomskog kolača za sebe nego da se trude da taj kolač bude veći za sve.
Čak i da američka javnost i politički establišment budu želeli da SAD ponovo preuzmu svoju ulogu svetskog lidera, i svet se drastično promenio od konca 20. veka; toliko da možda i nije važno šta Amerika želi
Posledica je prestanak interesovanja američke javnosti za onu vrstu globalnog liderstva koje je Amerika nudila u drugoj polovini dvadesetog stoleća, kako na ekonomskom, tako i na bezbednosnom frontu. Bajden će svakako biti figura koja će manje polarizovati od njegovog (budućeg) prethodnika, ali reč je o strukturalnim promenama koje nijedan američki predsednik realno ne bi mogao da reši u jednom predsedničkom mandatu (pa čak ni u dva).
No čak i da američka javnost i politički establišment budu želeli da SAD ponovo preuzmu svoju ulogu svetskog lidera, i svet se drastično promenio od konca 20. veka; toliko da možda i nije važno šta Amerika želi. Evropska unija je, kao i uvek, zaokupljena svojim internim podelama: da i zanemarimo predugačke pregovore o Bregzitu, poslednja tema su Mađarska i Poljska, koje pokušavaju da potope proces Fondova za obnovu Evropske unije političkim zamerkama na uslove za vladavinu prava koje oni podrazumevaju.
Ne može se pobeći od zaključka da institucije poput NATO-a, UN i SZO bolje oslikavaju dinamiku moći iz pedesetih godina prošlog veka nego iz 2020.
Rusija je i dalje država u opadanju, zemlja koja više voli da komplikuje stvari drugim geopolitičkim silama nego da konstruktivno radi sa njima. A tu je i Kina: globalna sila koja je sve jača, ali i dalje ima suštinske probleme sa liberalnim demokratskim poretkom koji je oblikovao 20. vek. Istina, Kina nije u poziciji da nametne svetski poredak po svojoj želji (makar nije još) – njen državno-kapitalistički i autoritativno politički model deluje kao mnogo manje privlačna izvozna roba od demokratije slobodnog tržišta u 20. veku. Posledica svega je sve slabiji liberalni svetski poredak koji ne uspeva da prihvati jačanje Kine. A to dovodi do još većih lomova.
Na koncu, tu su multilateralne institucije (NATO, Svetska zdravstvena organizacija, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija) koje, kada rade zajedno, čine naš globalni poredak boljim. Tokom četiri godine svog mandata, Tramp je precizno identifikovao sve nedostatke ovih institucija i eksploatisao ih za svoje unutrašnjopolitičke svrhe, ali nije uradio skoro ništa da ih popravi. Ne može se pobeći od zaključka da ove institucije bolje oslikavaju dinamiku moći iz pedesetih godina prošlog veka nego iz 2020; kada na do dodate činjenicu da mnogi od najdugoročnijih i najvećih izazova – da pomenemo samo neke: jačanje Kine, sajber napadi, klimatske promene, ratovanje dronovima, pitanja privatnosti i zaštite podataka – uopšte nisu postojali kada su ove institucije i organizacije kreirane, počećete da shvatate širinu problema.
Kina nije u poziciji da nametne svetski poredak po svojoj želji (makar nije još) – njen državno-kapitalistički i autoritativno politički model deluje kao mnogo manje privlačna izvozna roba od demokratije slobodnog tržišta u 20. veku
Bajden će pomoći, time što će dati javnu podršku i finansirati multilateralne napore da se ovi problemi saniraju, ali ovim institucijama neophodne su fundamentalne i dubinske reforme. I u normalnim uslovima to bi bio težak zadatak, a kamoli u jeku svetske pandemije. Ovo je izazov s kojim će ukoštac morati da se uhvati čitava generacija političara, ne samo naredna administracija Sjedinjenih Država.
Dolazak Džoa Bajdena u Belu kuću je važan – na stranu neophodna promena diplomatske retorike, Bajdenov fokus i iskrena želja za rešavanjem pitanja klimatskih promena veoma je dobrodošla. A kada preuzmu vlast, Bajden i njegov tim moći će da sarađuju sa saveznicima i istomišljenicima da usmere planetu na stazu reformi i saradnje koji su joj toliko nedostajali.
Sve to zahtevaće, za početak, mnogo rada, novca, kompromisa i domišljatosti. Ali i strpljenja i vremena.
***
Ijan Bremer je predsednik Eurasia Group i GZERO Media, autor knjige „Us vs. Them: The Failure of Globalism“, kao i urednik u časopisu Tajm. Nedeljnik ima ekskluzivno pravo objavljivanja Bremerove mesečne kolumne za tržište Srbije i Zapadnog Balkana.
OVA KOLUMNA JE OBJAVLJENA U NEDELJNIKU OD 12. DECEMBRA, BR. 465
Tagovi
