Priča jednog niškog učitelja: „Kada je opao posao u kafiću, otvorio sam obućarsku radnju…“

(Beta) – Dragan Golubović (60) učitelj u školi „Ratko Vukićević“ u Nišu, već dve decenije radi i kao obućar, a uz to obradjuje i pet hektara zemlje u selu Draževac.

Golubović je za agenciju Beta rekao da je završio Pedagošku akademiju i 36 godina je zaposlen u prosveti, ali da tokom čitavog svog života radi istovremeno dva posla.

„Pre 30 godina sam sam iz temelja napravio kafić u Draževcu i radio tamo skoro 11 godina. Kada je posao opao zatvorio sam kafić i u Nišu otvorio obućarsku radnju“, izjavio je Golubović.

Prema njegovim rečima, prvobitna ideja mu je bila da u Nišu otvori kafić, ali je lokal koji je uzeo u zakup bio premali, pa je otvorio obućarsku radnju.

„Obućarsku radnju sam otvorio ne znajući ništa o tom poslu, ali sam angažovao dobrog majstora i uz rad sa njim sam naučio obućarski zanat. Sada mušterije kažu da sam kvalitetan majstor, da ne kažem, najbolji u gradu“, izjavio je Golubović.

Kako je kazao, bilo mu je potrebno godinu i po da nauči da popravlja i zimsku i letnju obuću, a dve godine da bi postao pravi majstor jer, dodao je, ima tu puno toga što treba da se nauči da radi, što je naizgled obično a zapravo nije.

„Od 2000. godine radim paraleleno u školi i radnji. Pre podne u školi, popodne u radnji i obrnuto. Kada čovek ima elana, kada želi i hoće, nije teško jedno ni drugo“, istakao je Golubović.

Dodao je da u školi u kojoj radi svi znaju da radi i kao obućar, a generacije i generacije učenika dovodio je u radnju kako bi ih upoznao sa obućarskim zanatom.

„Moje koleginice iz škole takodje su dovodile u radnju svoje učenike i predškolce, ali niko se nije zainteresovao za obućarski zanat“, izjavio je Golubović.

Obućarski zanat je, dodao je on, pred izumiranjem iz raznih razloga, a glavni razlog su nameti države, koji su takvi kao da se obućari ne znam koliko bogate, dok je stvarnost sasvim suprotna.

Prema njegovim rečima, za obućare je bilo posla do pojave korona virusa, a od tada se posao smanjio i više nego za polovinu, tako da jedva preživljavaju.

„Posla nema jer nema zabava, narod se povukao u kuće. Niko ne donosi cipele na zamenu flekica jer nema proslava“, kazao je Golubović.

Istakao je da zanatlije ne mogu da pokriju sve troškove i da je veliko  pitanje koliko će njih nastaviti da radi nakon Nove godine ukoliko se porezi i doprinosi ne smanje. 

Golubović je podsetio da su radnje tri meseca bile zatvorene, a kao olakšavajuća okolnost vlasnicima je dat jedino reprogram, odnosno mogućnost da obaveze prema državi za poreze i doprinose izmire u 2021. godini.

„Mi moramo da platimo namete, a nismo ostvarivali dohodak. To nije u redu, nije korektno. Zatvoriće mnogi, a ja sam prvi koji će da zatvori, jer ne želim da pola učiteljske plate dajem državi“, izjavio je Golubović.

On je rekao da zanatlije nisu protiv plaćanja obaveza državi, ali da osnova za plaćanje treba da bude realna.

„Ukoliko mi funkcionišemo sa smanjenim kapacitetom, tako treba i država, a ne da traži svoje, a mi – odakle da platimo“, istakao je Golubović.

Prema njegovim rečima, za minimalnu bruto zaradu jednog zaposlenog u radnji i poreze za radnju potrebno je mesečno izmedju 60.000 i 70.000 dinara, a na taj iznos treba dodati troškove kirije, struje i materijala.