Prve batine između druge i treće godine

Više od dve trećine roditelja bilo je psihološki agresivno prema detetu barem jednom tokom prethodne godine. Dva najčešća razloga su: dete je bilo neposlušno (22%) i dete je bilo u opasnoj situaciji (23%). Većina roditelja je odgovorila da su prvi put tukli dete kada je ono imalo između dve i tri godine (47%), pokazuju rezultati „Istraživanja o primeni vaspitne discipline nad decom u porodici“ u Srbiji koje je objavio UNICEF.

Studija predstavljena ove nedelje je pokazala da je najčešće korišćena nenasilna praksa disciplinovanja „objašnjavanje zašto je nešto pogrešno“ (86% roditelja je to primenilo tokom prethodne godine). Čini se da su roditelji svesni da fizička agresija i fizičko disciplinovanje nisu efikasni ili su čak pogrešni načini vaspitanja, ali je takođe veoma važno da razumeju da i psihološka agresija može da ima veoma ozbiljne negativne efekte na dete jer čak i reči mogu ozbiljno da povrede osećanja njihove dece, navodi se u studiji. Nadalje, roditelji koji češće primenjuju psihološku agresiju imaju i pozitivniji stav prema fizičkom kažnjavanju.

„Samo mali broj roditelja (3% za period od prethodnih godinu dana i 2% za ceo život deteta) izjavio je da su koristili teže oblike fizičkog nasilja. Veoma težak (ekstremni) oblik fizičkog nasilja – udaranje deteta iznova i iznova iz sve snage; hvatanje deteta za vrat i davljenje; namerno izazivanje opekotina kod deteta; pretnja detetu nožem ili pištoljem – priznalo je manje od dva odsto roditelja“, priča za Nedeljnik dr Milica Pejović Milovančević, profesor Medicinskog fakulteta i dečji psihijatar, koja je autor istraživanja zajedno sa psihologom Oliverom Toškovićem sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Disciplinovanje je važan element vaspitanja dece, ali nasilno disciplinovanje je praksa koja je pogrešna i štetna za decu. Raniji nalazi ukazuju na to da je u Srbiji nasilje prema deci široko rasprostranjeno u različitim sredinama i u različitim oblicima, kao što su direktni oblici – fizičko, seksualno i emocionalno, ili indirektni – dečji brak, dečji rad ili drugi oblici iskorišćavanja (UNICEF, 2017).

Glavni cilj najnovijeg istraživanja bio je da se ispitaju disciplinske prakse roditelja dece uzrasta 0-18 godina u Srbiji, njihovi, kao i stavovi i znanja stručnjaka koji rade sa roditeljima. Konačan uzorak činilo je 1.186 roditelja i 234 stručna lica iz škola, zdravstvenih ustanova i centara za socijalni rad.

„Svima nam je poznato da roditelji vole svoju decu i da žele da ih vide kako odrastaju zdrava i srećna. Ali mnogima od njih, kako očevima tako i majkama, potrebna je podrška da bi razvili pozitivne roditeljske veštine i izbegli korišćenje nasilja u vaspitavanju dece. Dostizanje ‘nulte tolerancije za nasilje’ je dug put koji traži posvećenost, strpljenje i doslednost“, rekla je Dejana Kostadinova, direktorka UNICEF-a u Srbiji.

Ispitanici koji su u sopstvenom detinjstvu iskusili grublje prakse kao što su psihološka agresija, zanemarivanje i seksualno zlostavljanje i manje nenasilnih disciplinskih metoda, manje su zadovoljni socijalnom podrškom koju trenutno dobijaju sada kada su i sami postali roditelji.

Disocijativni procesi ličnosti su uključeni u međugeneracijsko prenošenje zlostavljanja, kaže dr Milica Pejović Milovančević. „Osnovne crte ličnosti su značajni prediktori negativnih očekivanih ishoda kod roditelja kad je u pitanju telesno kažnjavanje. Roditeljima u Srbiji, kao i roditeljima širom sveta, potrebni su saveti kako da podstaknu razvoj deteta tokom odrastanja. Roditelji i njihove vaspitne veštine u velikoj meri zavise od bliskih odnosa koje imaju.

Roditelji koji percipiraju više nivoe socijalne podrške ređe koriste nasilne metode disciplinovanja. Učestalosti nenasilnih praksi disciplinovanja nisu iste u različitim regionima zemlje“, objašnjava.

U slučajevima gde je uočeno fizičko disciplinovanje, jačanje nenasilnih disciplinskih strategija u vaspitanju, kao i u drugim interakcijama dete-odrasli, može kod deteta značajno da doprinese razvijanju kognicija i obrazaca ponašanja vezanih za adaptivne disciplinske prakse u njihovom budućem roditeljstvu, napominje doktorka Pejović Milovančević.

Kao što je očekivano, navodi se u studiji, nivo obrazovanja roditelja je povezan sa učestalošću nenasilnih disciplinskih praksi – roditelji koji su obrazovaniji češće koriste nenasilne prakse nego manje obrazovani roditelji.

Roditelji koji pružaju manje podrške detetu češće imaju dete koje je manje uspešno u školi ili decu koja često odsustvuju iz škole.

„Svaki peti roditelj u našem uzorku nije učio decu da broje, svaki četvrti roditelj nije učio decu azbuku i svaki treći roditelj nije redovno, svakodnevno čitao deci knjigu ili pričao priče. Sa druge strane, većina roditelja u našoj studiji se često igra s decom – 85% roditelja, i 97% njih često grli decu ili im pokazuje da ih voli. U tom smislu, preporučujemo više programa koji će učiti roditelje o zdravom razvoju dece i promovisati pozitivno roditeljstvo“, navode autori studije.

Većina roditelja je izjavila da su koristili neki oblik fizičke agresije kao način disciplinovanja deteta barem jednom tokom detetovog života (63%), dok je 45% roditelja izjavilo da su koristili fizičku agresiju tokom prethodne godine, a broj roditelja koji su priznali da su bili fizički agresivni tokom prethodne nedelje je znatno niži (13%), pri čemu se misli na udaranje deteta po zadnjici, šaci, ruci ili nozi.

Majke ili ženski staratelji su češće izjavljivale da fizički kažnjavaju decu, ali one takođe više od očeva učestvuju u razvojno podsticajnim aktivnostima. Međutim, pokazuje studija, majke imaju znatno manje pozitivan stav prema nasilnom disciplinovanju u poređenju sa očevima i veruju da telesno kažnjavanje nema pozitivnih ishoda, dok su očevi veće pristalice i smatraju da je to disciplinski metod sa pozitivnim ishodima.

Nasilno kažnjavanje je posebno rasprostranjeno u zemljama u razvoju, poput Republike Srbije. Deca koja žive u Srbiji su izložena različitim oblicima nasilja i zlostavljanja, kao što je fizičko, seksualno i emocionalno nasilje, ili složenijim oblicima poput diskriminacije ili institucionalnog nasilja, pokazala su ranija istraživanja (UNICEF, 2017).

Većina stručnjaka je izrazila negativne stavove prema telesnom kažnjavanju, a srednje su zadovoljni svojom spremnošću da se bave tim pitanjem.

„Glavne prepreke koje stručnjaci identifikuju da se bave pitanjem telesnog kažnjavanja tokom rada sa roditeljima jesu nedostatak vremena (19,8%), nedostatak sredstava (11,7%) i nedostatak motivacije (15,5%). Stavovi stručnjaka su bili izraženo protiv telesnog kažnjavanja, dok je njihova percepcija stavova ostalih kolega bila da su oni između stava protiv i neutralne pozicije“, kaže dr Milica Pejović Milovančević.

Roditeljima je potrebna podrška u razumevanju ponašanja deteta kako bi reagovali na adekvatniji način u slučajevima kada je dete neposlušno ili u opasnosti, sugerišu rezultati studije. Programi ranog obrazovanja moraju početi od prvih dana trudnoće i trebalo bi da budu inkorporirani u redovne zdravstvene preglede budućih majki.

„Verujemo da su takvi rani programi ključni jer su mnogi roditelji u našoj studiji odgovorili da su prvi put tukli dete kada je ono imalo između dve i tri godine (47%). To nas dovodi do zaključka da su roditeljima potrebni dodatni saveti kako da razumeju i podržavaju svoje dete i kako da se ponašaju na odgovarajući način u svakom stadijumu razvoja deteta“, navodi se u studiji.

Mnogi roditelji mogu imati osećaj da nisu napravili odgovarajuću ravnotežu između ispunjavanja različitih uloga u svojim životima (karijera, porodične obaveze, nošenje sa ekonomskim problemima) i važno je naći način da im se pomogne da prevaziđu potencijalne prepreke i nose se sa svim svojim ulogama na odgovarajući način.

„Obdaništa, fleksibilniji rad vrtića i više sličnih mesta koja pružaju podršku i negu maloj deci mogu biti dobra mesta za dalje i dodatno obrazovanje dece, a takođe prilika za roditelje da se odmore i posvete malo vremena sebi“, neki su od načina da se roditeljima i deci pomogne, preporuka je iz ove studije.