Srbija je tokom 19. veka bila siromašna zemlja. Samo, da li je to u kontekstu vremena bilo loše ili, naprotiv, dobro?!
Britanski pisac i govornik Vivijan Herbert jednu je svoju knjigu naslovio: „Srbija, siromahov raj“.
Danas – kada živimo u socijalnim državama, velikih budžeta, organizovanog zdravstva, čija je privreda zasnovana na „uslugama“, sa desetinama hiljada činovnika i zaposlenih u javnim preduzećima, sa javnim grejanjem, prevozom, socijalnim staranjem i brojnim pogodnostima koje donosi udobni život gradske srednje klase – može delovati čudno da imućni Herbert, koji je završio Harou i diplomirao na Triniti koledžu Univerziteta u Kembridžu, prijateljevao sa Vinstonom Čerčilom i Oskarom Vajldom, može neku zemlju smatrati rajem ako je siromašna, pa čak i da, sa pozicija viktorijanskog gospodina, može zamisliti raj nižih klasa.
Ipak, Srbija je to bila.
Dok je u Evropi razvijana industrija, a njene države dosezale neviđenu moć i bogatstvo, Srbija je bila teritorija koju su naseljavali stanovnici okolnih planina, zemlja sa najvišim indeksom useljavanja na kontinentu, u kojoj su seljaci bili vlasnici svojih imanja i kuća.
U Srbiji je svako pametno dete moglo doći do najviših položaja u zemlji (osim vladarskog). Narod je bio siromašan, ali je u skromnom životu bio ravan. U Beogradu je početkom 20. veka svega dvadeset osoba imalo kuće sa deset i više prostorija, a Beograđani su znali i da ih poimenice nabroje. Za to vreme većina radnika na Zapadu bila je praktično bez imanja (proleteri), bogatio se mali broj ljudi, razlike su se povećavale i delovalo je da će svet pogoditi neka velika revolucija.
I u Srbiji su se stvari menjale, makar i mnogo sporije. Doseljavanje je dovelo do potpunog naseljavanja zemlje. Rast broja stanovnika – do smanjenja poseda. Razvoj svetske privrede vodio je smanjenju cena poljoprivrednih proizvoda. Politički značaj srpskog sela učinio je da gradovi i slaba industrija postanu preopterećeni porezima. Populizam, autošovinizam i megalomanije 20. veka, mogli su da se rode.
Tagovi
