Ništa lepo niti mislim, niti osećam, niti mogu da kažem o realnosti u kojoj smo. Kao i kad se raspadala Jugoslavija. Živela sam u nekoliko država, a nisam se makla s mesta. Na političkoj sceni gledamo kako razni prolaze, dolaze, (ne)odlaze, a mi opet nikako da se maknemo s mesta. Paradigma našeg vremena je nekreativnost, nekvalitet… zato idemo unazad ili u najboljem slučaju stagniramo. Sem nekih kratkih predaha od par godina nade, ja od ove zemlje ništa lepo nisam videla“, rekla je glumica Anita Mančić u intervjuu za dnevni list „Blic“ govoreći o ovdašnjoj društveno-političkoj stvarnosti i predstavi „Vrat od stakla“ za koju je nagrađena od strane publike na 24. glumačkim svečanostima „Milivoje Živanović“ u Požarevcu.
„A nagutali smo se suzavaca, davali se tom društvenom kontekstu svim svojim bićem, bežali od milicije i batina… I šta smo dobili: vlasti koje su nekolicini omogućile da se enormno obogate, a najvećem delu da jedva preživi. A da budemo dostojanstveni ljudi, ljudi u pravom smislu te reči, apsolutno nam je uskraćeno na sve moguće načine. Danas pogotovo“, rekla je glumica.
Ona je dodala da njena generacija nosi na sebi teret krivice i odgovornosti u odnosu na mlade ljude koji dolaze.
„A opet, s druge strane, i oni su živeli u vremenu koje je bilo kakvo je bilo. Najnesnađenija, najpogubljenija generacija s obzirom na to da su svesni da budućnosti nema, a da je prošlost dugačka i ružna. Ljudi već pomireni s okolnostima u kojima su i s onim što se ispostavilo kao realan život za razliku od onoga što su oni mislili da bi život trebalo da bude. Teško je u ovom našem vremenu i kontekstu tragati za mrvicama nade za budućnost. Razumem i moju generaciju koja je činila sve što je mogla, a zapravo ništa nije uradila. Mene je strah da će takvu sudbinu doživeti i ovi danas mladi. Živimo u začaranom krugu. Bojim se da će i ove nove generacije, ako ne odu – mada vidimo da odlaze u velikom broju – da će i oni u budućnosti dočekati samo one koji će na njih gledati kao oni na nas“, zaključila je Anita Mančić.
Tagovi
