Neprijatna i pomalo vulgarna vest htela je da nas podseti kako se dogodilo da se kralj Petar, koji je u tom nepristojnom opisu delovao kao krhki čovečuljak, našao izgubljen i bespomoćan u naručju omražene Mici Lou.
Dok je 1964. godine u jednoj crkvi u Los Anđelesu prisustvovao uobičajenoj službi, iznenada mu je toliko pozlilo da se srušio. Onesvešćenom Petru prvi su pritrčali Mici i Frenk Lou i odvezli ga u bolnicu, gde je proveo sledeća dva meseca.
Po povratku u Evropu, njihovo prijateljstvo se nastavilo, pa je kralj, kada se ozbiljno razboleo, zatražio pomoć svojih dragih dobrotvora.
Stvari u sećanjima Mici Lou nisu stajale tako. Malo je reći da ju je ta priča žacnula, pa čak i zabolela. Teško je podnosila svaku spletku na kraljev račun, gnevna na demagogiju novog poretka.
„Na celu tu neistinu, samo mogu da se prekrstim. Kralju nikada nije pozlilo u crkvi. Mi smo se upoznali mnogo ranije. Na jednom prijemu u Los Anđelesu 1954. naši emigranti su želeli da me predstave kralju kao Srpkinju koja u porodici ima tri Karađorđeve zvezde. Zbunila sam se i nisam znala kako da reagujem, jer to nije bila istina. Samo je moj deda bio nosilac tog ordena. Tražila sam povod da ispravim tu netačnost, pa sam se obratila generalu Milićeviću, koji je to ispričao kralju. Petar se samo slatko nasmejao:
– Draga gospođo, Vi ste neobično hrabri i otvoreni. Da se meni tako nešto desilo, ne bih znao kako da se ponašam.
Kralj je u početku u Ameriku dolazio privatno i odsedao u hotelu, a posle je bio redovan gost u Frenkovoj i mojoj kući u Plaja del Rej, predgrađu Los Anđelesa.“
Mici Lou je objašnjavala prvi, kratki susret s kraljem sa pronicljivošću iskusne žene, koja je znala šta (joj se) sprema.
Ko je bio taj ko je mogao da vidi stvari onakve kakve jesu?
Da li je dobro obučena Mici smišljeno želela da nađe reči koje će ostaviti dubok utisak na kralja?
Kako će se kasnije pokazati, gospođa Lou je imala nenadmašno umeće da ga izvuče iz zbunjujuće realnosti, vešto sklapajući delove njegovog raštrkanog kraljevskog života.
„Kralj nije bio onakav kakvim su ga predstavljali. Komunistička propaganda je od njega napravila kockara i pijanicu, raskalašnog monarha koji je besciljno lutao po svetu. Čak je i njegov prvi ađutant Vladeta Milićević, koga je kralj otpustio jer je u njegovo ime pozajmljivao pare i nije ih vraćao, iz zahvalnosti što mu je Tito dozvolio da se vrati u Jugoslaviju, napisao knjigu po ukusu novih vlasti.“
Čime je Mici Lou mogla da osvoji kralja?
Kako su samo bile blistave i strašne njene čudne plave oči usečene u oštro lice. Njena snažna energija nije se ispoljavala prenaglašenim glasom i gestikuliranjem, što je samo značilo da je prošla pravu školu za zavodnice.
Nedostatak sklada njenog lica zadržavao je muškarce u pokornosti. To ju je u njihovim očima činilo razboritijom i inteligentnijom.
Nije joj promakla privrženost koju je kralj Petar budio u Srbima u emigraciji, što je za njega bila čudesna uteha za nepodnošljivi trud postojanja u nepoznatom svetu.
Osećao se kao da stoji na ivici provalije. Morao je da se nađe neko da ga uteši i smiri. Kao da je tražio nekog da ga usvoji i čuva od nesrećnog vremena.
Iako na prvi pogled stasit, uspravan i nezavisan, svestan svog porekla i prezimena, u svojim savršeno skrojenim odelima, bio je, na kraju dana, samo istraumirani kralj koji nije umeo da brine o svakodnevnim trivijama.
To je bio trenutak kada je postajalo jasno koliko je izgubljen.
Verovatno se i pitao da li da nastavi da se ekstravagantno ponaša i zabavlja ili da se skloni u neku novu stvarnost, gde neće biti opsednut svojim identitetom.
Neke žene ponekad znaju da nađu rešenje svojim urođenim pragmatizmom. Zar mu je samo zbog toga Mici Lou mogla naneti zlo?
„Činilo se da je kralj Petar patio od neke misteriozne bolesti. Njegovi lekari su me stalno pitali da li je pio. Ja ga zaista nikad nisam videla pijanog. Na prijemima je odbijao alkohol, jer mu je smetao. I onda odjednom, kada se ozbiljno razboleo, počelo se govoriti o cirozi jetre. Tada sam pozvala njegovog ađutanta, generala Todora Milićevića, da mi kaže istinu. Potvrdio je da je alkohol bio najveća nesreća za kralja, jer ga je teško podnosio, a ponekad je bio prinuđen da popije ponuđeno piće.
Ubrzo posle kraljeve smrti jedan američki lekar, koji je istraživao bolesti jetre, pozabavio se i slučajem kralja Petra. Proučivši genealoško stablo kraljevske porodice, pronašao je da su neki njeni članovi umrli od iste bolesti. U suštini, bila je u pitanju atrofija jetre, od koje je bolovala i kraljica Marija, a ona alkohol nikad nije okusila. Po njegovom mišljenu, ta bolest je kod Petra prouzrokovala cirozu, koja je bila kobna.“
Princ Tomislav je mogao samo da se namrgodi na zvaničnu ulogu Mici Lou u životu i smrti svog brata, što se oseća i u tonu koji provejava iz onog što je ispričao Luki Mičeti za NIN:
„Ta žena bila je glavni Petrov finansijer u Americi i njegova večernja prijateljica, da se blago izrazim. Mici je bila glavni kreator crkvenog raskola. Ona je u najvećoj meri uticala da i on pristupi raskolnicima. Petar je, kad je nju sreo, već bio slab i povodljiv. Često je dolazio kod mene kada je imao problem. Dobro se sećam šta mi je jednom rekao: ‘Ne znam više šta da radim. Potpuno sam izgubio poverenje u ljude.’ Bilo je to pred njegov odlazak u Ameriku, 1969. Osećao se vrlo usamljeno, jer je kraljica Aleksandra živela u Veneciji sa majkom. Tačno je da je ona bila zaljubljena u njega, ali kad je počeo nesolidno da se ponaša, teško je to preživljavala.“
Mici Lou je i tada mogla da računa na svoje nenadmašno umeće.
„Kraljica Aleksandra i ja smo se upoznale u Njujorku 1964. i postale smo dobre prijateljice. Kralj me je zamolio da doputujem, jer je želeo da me predstavi. Taj prvi susret je sasvim dobro prošao, iako sam čula da je kraljica često umela da bude nervozna i nestrpljiva. Prema meni je uvek bila divna.
Doduše, znala sam za njihove svađe, jer su mi se oboje žalili na onog drugog. Trudila sam se da ih pomirim, svesna da su razmirice normalna stvar u svakom braku.
Kraljicu Aleksandru sam upamtila kao izuzetno elegantnu i vrlo šik. Kao i svaka žena, volela je da troši. A kako je zbog svoje titule bila i razmažena, nije mogla da shvati da nešto ne može da ima, pa je dolazilo do razmirica između njih. To je išlo dotle da je stalno pretila da će se ubiti. Drugi povod bili su njeni memoari, za koje je izdavač ubedio da moraju biti puni intimnih detalja – da bi se bolje prodavali.
Ponekad mi se činilo da je kralj, u stvari, bežao od dve žene: od Aleksandre i od njene majke. U takvim situacijama bi sedao u avion i odlazio, ali se uvek i vraćao. Njih dvoje nisu mogli zajedno, ali ni jedno bez drugog. Da nije tako, zar bih, dva meseca posle kraljeve smrti, od kraljice dobila dirljivo pismo:
Tužna sam i rečima ne mogu da iskažem koliko mi nedostaje. Sanjam ga svake noći i nikada neću preboleti njegov gubitak. Molim Vas, pišite mi uskoro. I prenesite moje pozdrave vladiki Irineju.
S najvećom zahvalnošću za sve što ste učinili za Petra, srdačno Vaša Aleksandra.“
***
Odlomak iz knjige „Mici Lou: Kobna žena dinastije Karađorđević“, poklon koji se dobija uz svaki primerak novogodišnjeg svobroja Nedeljnika
Ovo je prva od tri knjige u novoj poklon ediciji koju će čitaoci Nedeljnika dobijati u narednim brojevima.
SPECIJALNA NOVOGODIŠNJA AKCIJA
104 NEDELJNIKA i 12 poklon knjiga po neverovatnoj ceni od samo 11.999 dinara!
52 NEDELJNIKA i poklon knjiga „ISTORIJA 21. VEKA“ za samo 7.999 dinara!
Tagovi
