„Ko je od ovdašnjih političara i direktora lud da u Srbiju vrati nekog ko je sposobniji od njega?“ – Intervju profesora Aleksandra Kavčića za novogodišnji Nedeljnik

Za njega kažu da je jedan od vodećih informatičara na planeti. Svaki put kada se traži neki video na Jutjubu, podaci se pročitaju sa nekog diska upravo metodom profesora Aleksandra Kavčića. To je bila tema doktorskog rada koji je ukrala multinacionalna kompanija i godinama nezakonito koristila da bi epilog bila rekordna odšteta za krađu intelektualne svojine u IT oblasti u Americi.

Svi su negde pročitali da je profesor Kavčić zajedno sa mentorom Žozeom Mourom i Univerzitetom Karnegi Melon posle sedam godina suđenja dobio tužbu vrednu 750 miliona dolara protiv američke kompanije „Marvel tehnolodžis“, koja je nezakonito koristila njegov patent – čitač magnetskih memorija. Ali tu se priča nije završila. Jer je profesor, nekadašnji đak Matematičke gimnazije, koji je doktorirao na Univerzitetu Karnegi Melon i predavao na Harvardu, rešio da delom tog novca obezbedi besplatne udžbenike za osnovce u Srbiji. Pozvao je nastavnike da pišu udžbenike čije će izdavanje finansirati njegova fondacija „Alek Kavčić“, a zatim će biti besplatno objavljeni na internetu.

Profesor i naučni saradnik Matematičkog instituta SANU u razgovoru za Nedeljnik podelio je najvažnije lekcije o tome kako pomoći našem obrazovnom sistemu – od onlajn nastave, preko vraćanja autoriteta nastavnicima i profesorima, do lažnih diploma i doktorata.

Zašto je važno da obrazovanje bude besplatno za sve zbog čega ste vi i odlučili da poklonite udžbenike, i koje „propuste“ ste uočili u našem sistemu obrazovanja koji su vas verovatno vodili ka ovom potezu?

Mi nemamo veliki broj stanovnika, jedva koliko neki prosečan kineski grad. Male nacije kao što je Srbija jednostavno moraju biti obrazovane. Obrazovanjem se stiče mogućnost rapidnog usvajanja tehnologija i plasiranja na tržište. Tako zemlja ostaje konkurentna. Cilj obrazovanja mora biti da se svakom detetu omogući da dostigne svoj pun potencijal. Nijedno dete ne smemo da ispustimo jer ne znamo iz kog malog mesta će nam doći najsposobniji. A da bi bili dovoljno dobro obrazovani, to obrazovanje mora biti kvalitetno i besplatno. I sve to uključuje i besplatne udžbenike.

Danas su udžbenici u Srbiji skupi. Mi smo u Srbiji od osnovne škole koja je obaveza napravili divljajuće slobodno tržište. Tako nešto ne radi ni Amerika, bastion liberalnog kapitalizma. Iz tog razloga je Fondacija Alek Kavčić rešila da ponudi besplatne udžbenike za sve razrede osnovne škole. Udžbenici jednostavno moraju biti besplatni ako želimo besplatno i kvalitetno obrazovanje.

Zbog „onlajn“ nastave usled koronavirusa, svi su u problemu, i profesori, i roditelji, i deca. Kakve će biti posledice ovog eksperimenta, već sada ima upozorenja da su ovo „uništene“ generacije?

U pravu ste. Ali po tome se Srbija ne razlikuje od ostalih zemalja. Sve imaju slične probleme. Bitno je da se posle ove epizode koronavirusa škole što pre vrate u normalan režim rada, i da se insistira na nadoknađivanju propuštenog. Ali onlajn nastava, pa i nastava preko TV-a nas je čak i nešto naučila. Na tom primeru je definitivno potkrepljena teza da udžbenici u Srbiji treba da budu jedinstveni.

Naš obrazovni sistem je na neki način kontradiktoran – imamo izuzetno uspešne pojedince i one koji odlaze u svet, učenike Matematičke gimnazije koji osvajaju medalje, naučnike koji beleže rezultate, a onda rezultati raznih testova kažu da generalno naši đaci ne pokazuju dobre rezultate. Kako to objašnjavate?

Ja to ne vidim kao kontradiktornost. To pre svega tumačim kao dokaz da mi u Srbiji možemo da napravimo odličan obrazovni sistem. Tačno je da Matematička gimnazija ima odlične đake, ali uspeh gimnazije je pre svega odraz inventivnosti nastavnog kadra u toj ustanovi. Može se i u ostalim školama u Srbiji inventivnim radom postići mnogo više. Kao što je inventivnim radom, čak i u malim mestima, srpska škola košarke dostigla svetski priznat nivo, tako to može i škola znanja. Ali je potrebno inicijativu prepustiti nastavnom kadru, a uspešne motivisati i nagrađivati. Decentralizacijom se može mnogo više postići nego centralizovanim dekretima ministarstva ili obaveznim seminarima.

Da li je učenje iz tradicionalnih udžbenika prevaziđeno kod generacija čija pažnja traje koliko i jedan Instagram story ili objava na TikToku?

Nikako. Treba se opirati pretvaranju udžbenika u video-igre, kako ja zovem digitalne udžbenike. Postoji uloga koju digitalni udžbenik može da odigra, ali niko neće naučiti biologiju igrajući video-igre. Imali smo i mi kao klinci nešto slično. Setite se školskog programa na TV Beograd. Bilo je emisija zanimljivijih od bilo kog udžbenika, kao što je bio „Opstanak“. TV program i video-igre mogu da zagolicaju radoznalost, ali udžbenik mora da postoji u klasičnom obliku.

Nisu deca danas ništa manje pažljiva nego što smo mi bili. Na nastavnicima i roditeljima je da decu nauče kako da se nose sa distrakcijama. Ako decu naviknemo da je život isključivo igra, i ako stvorimo kod njih očekivanje da sve u životu, pa i znanje, treba da dođe s lakoćom, doživeće velika razočaranja kad odrastu.

Ulaganje u obrazovanje je budućnost svake zemlje. Kako bi škola trebalo u stvari da izgleda, a kako bi sistem obrazovanja trebalo da se menja da bi išao u korak sa novim generacijama koje već sada ne može da isprati?

Pre svega, misija obrazovnog sistema mora da bude da svakom detetu obezbedi da dostigne svoj puni potencijal, i ništa više, ali i ništa manje od toga. Naravno, kroz školu se usvaja i sistem vrednosti, te škola mora imati i vaspitni karakter. Ali nije posao obrazovnog sistema da leči ostale probleme u društvu, npr. da podigne srpsku privredu, iskoreni korupciju ili izgradi pravosuđe. Promene obrazovnog sistema treba da prate epohu, ali ne tako što će Ministarstvo prosvete vazda uvoditi nove eksperimente: dualno obrazovanje, međunarodna matura, ocene od 1 do 7, mnoštvo novih predmeta…

Centralna figura obrazovnog sistema je učitelj, a ne ministar prosvete. Učitelju treba povratiti dostojanstvo, i sve potiče od ove jednostavne premise. Na primer, mi možemo reći da želimo manje bubanja, više projektne nastave, rad na računaru, ali način dolaska do tih ciljeva treba prepustiti nastavnom kadru. One koji uspešno rade, nagraditi, promovisati, pa će sami sebi dići ugled među roditeljima. To je jedini recept koji se pokazao da funkcioniše u drugim zemljama. Nijedna zemlja koja ima dobar obrazovni sistem, nije do njega došla kopirajući neku drugu zemlju, već inventivnim radom motivisanih nastavnika. Centralizovanim naređenjima ministra se postiže samo prezir, nezadovoljstvo, bezvolja, apatija.

Tek profesorima nije lako. Kako njima vratiti autoritet i ugled koji je narušen? Kolika je odgovornost samih prosvetnih radnika u Srbiji, da li su uopšte mogli protiv ovog sistema?

Prosvetni radnici su zaista u nezavidnoj situaciji. Izgubili su autoritet i ugled u društvu. Neretko ih novopečeni bogataši smatraju za „luzere“ samo zato što su im plate niske, i takve stavove prenose na svoju decu. Neka deca sebi dozvoljavaju da se bahato i nedisciplinovano ponašaju prema nastavnom kadru, a i prema drugim đacima u vidu vršnjačkog nasilja, a ostaju nekažnjena. Nastavnici se osećaju nemoćni. Mnogi od njih zapravo i ne znaju koliku moć, na primer, imaju nastavnici u Americi. Tamo roditelj, za neopravdane časove svog deteta može odgovarati novčano, pa i krivično, zavisno od broja neopravdanih časova. Kada bi to bilo šire poznato u srpskoj javnosti, verovatno bi se i u Srbiji radilo više na poboljšanju uslova.

Kako je biti profesor na Harvardu? Vama je to uspelo, da li verujete da bi to moglo da uspe nekom detetu (samo na osnovu rezultata a ne bogatih roditelja koji mogu da plate školarinu) koje se danas školuje u Srbiji?

Biti profesor na Harvardu znači mnogo raditi i provoditi noći u laboratoriji. Nema tu puno glamura. Ali je divno biti u okruženju nesvakidašnjih umova i upijati znanja od njih, bez obzira na to da li je reč o studentima ili o profesorima. Rasprostranjena je zabluda da se do Harvarda može doći samo ako ste bogati. Ne dolazi se do Harvarda novcem, već znanjem, bez obzira na to da li ste iz Srbije, Kine ili Amerike. Prijem na Harvard ne zavisi od imovinskog stanja studenta ili njegovih roditelja. Za svakog studenta koji svojim znanjem uspe da upiše studije (osnovne studije, ne postdiplomske) na Harvardu, univerzitet nađe način da mu se plati školarina ukoliko njegovi roditelji nemaju sredstava. Doći do studija na Harvardu jeste teško, ali ne zato što je potreban novac, već zato što se mora briljirati na kvalifikacionom, tj. prijemnom ispitu (takozvanom SAT-u), napisati par izuzetnih eseja na engleskom, imati jako dobre ocene u srednjoj školi, blistati u nekoj vanškolskoj aktivnosti i sve to potkrepiti fenomenalnim preporukama profesora iz srednje škole. Kad to shvatite, spoznaćete da je teže doći do Harvarda nego do novca. Zaista je tako. Ima mnogo bogatih na svetu, ali ne završavaju svi na elitnim univerzitetima. A da je ovo što tvrdim zaista tačno potvrđuju najbolji đaci Matematičke gimanzije koji već decenijama dobijaju stipendije na univerzitetima kao što su Harvard, Kembridž, Oksford, Prinston, a nemaju bogate roditelje.

Mi praktično i nemamo neki registar naših naučnika u svetu i ta veza je klimava, što više govori o odnosu države, ali volimo da se hvalimo njihovim uspesima. Šta je problem u toj vezi?

Mislim da danas registar nije potreban. Vrlo lako preko interneta možete doći do imena najboljih ljudi u bilo kojoj oblasti. Državi uspešni Srbi širom planete jako dobro dođu za reklamu ili dizanje rejtinga. A gde je problem? Pa ko je od srpskih političara, funkcionera, dekana, direktora lud da u Srbiju, ili ne daj bože baš u svoj radni kolektiv, iz inostranstva dovodi sposobnijeg od sebe i time sebi stvara konkurenciju kojoj nije dorastao?

Napomenuli ste da po PISA rezultatima iz 2018, deca naših najimućnijih sugrađana, u proseku, imaju lošije rezultate od dece roditelja iz srednje klase, daleko ispod većine evropskih zemalja, i da to govori o padu sistema vrednosti. Ovo je zanimljiv zaključak?

Po PISA statistici, u velikoj većini razvijenih zemalja Evrope i sveta, deca društveno-ekonomske elite, dakle deca najbogatijih, postižu i najbolje rezultate u školi. Za njima, po rezultatima u školi, dolaze deca roditelja srednje klase. A u Srbiji je obrnuto. U Srbiji, deca koja potiču iz srednje klase su bolji đaci od dece društveno-ekonomske elite. I još poražavajuće, rezultati dece srpske društveno-ekonomske elite su daleko gori od društveno-ekonomskih elita ostalih evropskih zemalja, sa izuzetkom Crne Gore i Makedonije. Zašto je to tako? Zašto su u Holandiji ili Danskoj najbolji đaci deca imućnih, a u Srbiji upravo deca imućnih postižu katastrofalno loše rezultate, iako im roditelji mogu priuštiti najbolje tutore? Nameće se logičan odgovor.

U Holandiji su imućni roditelji do svog imovinskog statusa došli učenjem i radom, pa taj sistem vrednosti prenose i na svoju decu koja postižu bolje rezultate od ostale dece. A u Srbiji su imućni do bogatstva stigli „kombinacijama“, te u tom duhu vaspitavaju i svoju decu koja ne mare puno za školu. E to je tragedija Srbije. Kada najimućniji, oni koji mogu sebi da priušte letovanja na glečerima i zimovanja na Sejšelima, bar malo tog svog imućstva ne ulože u podizanje sistema vrednosti kod svoje dece, ne piše nam se dobro. Imućno dete tako odrasta misleći da mu je sve dozvoljeno. Mnogo nam je pametnije da razvijamo obrazovni sistem, pa da nižim društveno-ekonomskim slojevima meritokratijom omogućimo put ka prosperitetu.

Kako bi trebalo da bude reformisano visoko obrazovanje za koje ste rekli da je „katastrofalno“?

Srpski državni univerziteti su mahom nakon Drugog svetskog rata doživeli ekspanziju, a to se poklopilo sa erom socijalističkog samoupravljanja. Kako su stvoreni, takvi su i ostali. Srpski državni fakulteti (uz makedonske i crnogorske) poslednji su bastion socijalističkog samoupravljanja u svetu. Nijedna druga zemlja na svetu, od komunističke Kine, preko ultrakapitalističke Amerike, do rasno neravnopravne Južne Afrike, nema samoupravljanje na fakultetima. U Srbiji se samoupravljanje brka sa autonomijom. Tek je to tema za razglabanje. U socijalističkom samoupravljanju, fakulteti imaju takozvana „naučno-nastavna veća“, u kojima, zamislite, sede asistenti. I imaju pravo glasa. Pa to nema nigde na svetu.

Kada sam ja bio asistent u Americi, znalo se šta mi je bio posao, da učim, bavim se naukom, uradim što bolji doktorat, držim vežbe, ali nikome tamo nije padalo na pamet da meni, neafirmisanom naučniku u začeću karijere sa dvadesetak i nešto godina da pravo da ja odlučujem o kursu fakulteta. A u Srbiji upravo tako ide. I stvaraju se onda profesorsko-asistentske klike koje vode u začaurenje nauke i obrazovanja. To mora da se promeni kad-tad. Univerziteti moraju biti vertikalno integrisani. Moraju imati hijerarhiju. Mora se znati kome je dekan odgovoran za uspeh ili neuspeh svog kolektiva u nastavi ili nauci. Kome prorektor. Kome rektor. Odgovorni se smenjuju kada zabrljaju, a nagrađuju kada briljiraju. I tako se diže nivo nauke i obrazovanja na fakultetima, vertikalnom hijerarhijom i odgovornošću.

Zatim, posao profesora se ne može paušalno „nuditi“ nekome ko doktorira na tom fakultetu jer zaboga „naš je“. Profesore treba postavljati nakon objavljenog međunarodnog konkursa, na koji se mogu prijavljivati i pripadnici dijaspore, ali i stranci. Tako danas rade svi renomirani, pa čak i prosečni univerziteti na svetu. Zapošljavati strance kao profesore nije neki moderan trend.

Šta ćemo tek sa lažnim diplomama i doktorima nauka, kako će nam se to osvetiti?

Ne smatram da je postojanje privatnih fakulteta problem sam za sebe. Problem je u partijskom zapošljavanju u javnom sektoru u Srbiji. Da biste dobili posao u javnom sektoru, potrebna vam je diploma – bilo koja. I tu je onda nastala potražnja za diplomama. Dovoljno je da imate nekakvu, makar i bezvrednu ili lažnu diplomu, a partija na vlasti će vas onda zaposliti ako ste njen član ili odani simpatizer. Takvi kadrovi se sigurno ne mogu zaposliti u privatnom sektoru, ili u inostranstvu, jer tamo se neznalice ne primaju. Dakle, neznalice sa lažnim ili kupljenim diplomama sa sumnjivih privatnih fakulteta imaju prođu samo u javnom sektoru.

Kako taj problem rešiti? Neki tvrde da treba oformiti državno telo za akreditaciju, i podvrgnuti privatne fakultete strogim kontrolama. Ja mislim da bi to bio promašaj. Zašto bi svi mi, kao poreski obveznici, trebalo da izdvajamo sredstva za kontrolu nekog privatnog univerziteta kome je cilj profit? A i ko vam garantuje da to novoformirano državno telo za akreditaciju neće biti sklono korupciji?

Mislim da je rešenje u prijemnim ispitima za službu u javnom sektoru. Ako smo mi kao društvo sposobni da organizujemo prijemne, ili bolje rečeno kvalifikacione ispite za prijem srednjoškolaca i studenata u državne škole, ne postoji razlog da to ne uradimo i za prijem u državnu službu. Rezultati ispita bi bili javno dostupni, a ko položi, i bude iznad crte, dobiće državni posao, bez obzira na to da li je diplomirao na državnom ili na privatnom fakultetu. Takav sistem bi sam regulisao tržište diploma, pa kome i dalje bude stalo da kupi lažnu diplomu bez pokrića u znanju, neka izvoli. Takva diploma ga sigurno neće lansirati iznad crte.

A da ovo nije fiks ideja ludog naučnika, svedoči istorija. Kina je to primenjivala još od drevnih carskih vremena, a ima i modernih primera. Na primer, da biste dobili posao u Stejt departmentu, morate položiti prijemni ispit, tako da je nebitno na kom ste univerzitetu, državnom ili privatnom, zaradili diplomu. Bitno je znanje.