Knjiga Tome Piketija Kapital za XXI vek, objavljena 2013. godine, prodata je širom sveta u više od dva i po miliona primeraka. Njen fenomenalni uspeh nametnuo je tumačenje nejednakosti kao glavnog moralnog problema našeg doba. U SAD, dela Karla Marksa ubrajaju se u bestselere u Amazonovoj kategoriji „Free Enterprise“, a mladi američki levičarski časopis Jacobin uspeo je da dopre do široke publike. Ipak, možemo se zapitati u kojoj meri je gorenavedeni stav u skladu sa Marksovim idejama. Zapravo, pojam nejednakosti prihoda retko je korišćen tokom XIX veka i njegovo isticanje u javnim raspravama znatno je osiromašilo način na koji razmišljamo o društvenoj pravdi (1).
Najbolji način da se razume promena do koje je došlo jeste da se prelista Kapital, jedan od klasika socijalizma. Sasvim neočekivano, pojam „nejednakost“ pojavljuje se najviše četiri puta (broj varira u zavisnosti od prevoda) u Marksovom remek-delu.
Tokom čitavog XIX veka nijedan mislilac nije nastojao da sve pojedince poređa na ordinatu, a ukupni društveni prihod na apscisu kako bi izmerio njegovu distribuciju. U obzir su se uzimale razlike među klasama u kontroli nad sredstvima za proizvodnju, a ne među pojedincima. Moderni način merenja nejednakosti javlja se tek u radu italijanskog sociologa Vilfreda Pareta (1848-1923). Za Marksa, problem nije bio kako preraspodeliti prihod među pojedincima, već kako ostvariti svet slobodan (od) tržišta.
Bez obzira na to govorimo li o proizvodnji, radu, ili, apstraktnije gledano, o međuljudskim odnosima, „društvo tržišta“, kako ga je nazvao ekonomista i antropolog Karl Polanji, smatrano je pretnjom po demokratiju jer je puštalo da tržište diktira društveno uređenje, a ne obrnuto. Takvo društvo ne samo što je izbacilo pitanje alokacije resursa iz političke rasprave već je i promenilo prirodu društvenih odnosa kao takvih.
Dugo pomračenje
Zato sociolog Ričard Titmus brani ideju po kojoj je cilj socijalne države da širi i brani „duh Denkerka“ – izraz koji se odnosi na flotu od nekoliko stotina civilnih brodova koji su spasli stotine hiljada savezničkih vojnika sa francuske obale u maju i junu 1940. godine. U Velikoj Britaniji to je događaj od izuzetnog značaja (2). Titmus je u njemu video seme budućeg „velikodušnog društva“.
Na leto 1940. godine pisao je da je sa Denkerkom, „došlo do promene raspoloženja ljudi i, istovremeno, do promene vrednosti. Budući da svi dele opasnost, isto bi trebalo da važi za društvene resurse“. Ipak, novi poredak se nije ograničio na prostu preraspodelu dohotka, već je kao cilj postavio stvaranje demokratskih institucija sposobnih da pobede pet problema koje je Vilijam Bevridž, britanski ekonomista i teoretičar države socijalnog staranja, u svom slavnom izveštaju iz 1942. godine, nazvao „divovima“ – siromaštvo, nezdravost, bolest, neznanje i nezaposlenost – kako bi se solidarnost održala i izvan konteksta rata.
Posledično, „duh Denkerka“ znatno je proširio ulogu države, naročito u smeru garantovanja socijalnih prava koja su smatrana univerzalnim (pravo na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, rad, smeštaj…) za svoje stanovništvo. Ova pobuna društvenog bića protiv „laisser-faire“ principa zauzela je prostor negde na pola puta između socijalnih mera koje je 1880-ih godina u Nemačkoj uveo kancelar Oto fon Bizmark i opšte socijalizacije sprovedene u Sovjetskom Savezu nakon oktobra 1917.
Kako bi se finansirali ogromni sistemi socijalnog staranja, socijalizovan je sve veći deo prihoda. Visoke poreske stope nametnute najbogatijima omogućile su stvaranje javnih službi koje su činile okosnicu nove „javne imovine“. Ovaj pojam, nastao u Francuskoj krajem XIX veka, osmišljen je kako bi odagnao mogućnost krvavog građanskog rata u društvu u kom su samo vlasnici privatne imovine imali puna građanska prava. Nasuprot postojećoj privatnoj svojini, javna svojina „nemašnima je stavljala na raspolaganje resurse koji nisu direktan deo nečije privatne imovine, već pravo na pristup zajedničkim dobrima i uslugama sa socijalnom svrhom (3)“.
Institucije države socijalnog staranja nužno su bile produžetak demokratskog mandata – pretvarajući fizičku i socijalnu reprodukciju pojedinaca u političko pitanje i otvarajući mogućnost kolektivnog odlučivanja o tome kako treba da izgleda humanost jednog društva. Ovakva perspektiva objašnjava značaj koji su javne službe – a ne novčani transferi – imali za mnoge ekonomiste početkom XX veka. Tamo gde „laisser-faire“ nije uspeo da garantuje materijalnu reprodukciju stanovništva, zadatak bi prelazio na državu. Tako je 1950. godine, britanski sociolog Tomas Hamfri Maršal bez zadrške pisao da „suštinska jednakost“ ne može biti „stvorena i očuvana bez podrivanja slobode konkurentnog tržišta“.
Ovo novo tumačenje uloge državne vlasti proširiće se čitavim svetom. Filadelfijska deklaracija iz 1944. godine, koja je potcrtala ciljeve Međunarodne organizacije rada (MOR), ističe da „rad nije roba“ i kao svoj glavni cilj postavlja „proširenje socijalne sigurnosti“. Izvan industrijalizovanog sveta, postkolonijalne vođe, poput Džavaharlala Nehrua u Indiji, Kvamea Nkrume u Gani ili Leopolda Sedara Sengora u Senegalu, posvetile su se ispunjavanju obećanja koja je država socijalnog staranja širila izvan granica imperijalnog sveta.
U Americi 1960-ih godina sve veća zaokupljenost siromaštvom kao izolovanim problemom počela je da preoblikuje ideje o društvenoj pravdi. Za socijalistu Majkla Heringtona, koji je svoje slavno delo The Other America objavio u martu 1962. godine, programi države socijalnog staranja predstavljali su deo problema.
Siromašna Amerika, pisao je, „uskraćena je za socijalnu i političku dobit iz 1930-ih“. Ne samo da institucije poput socijalne sigurnosti, minimalne plate, zakona o radu ili sindikata nisu bile osmišljene za siromašne, već su doprinosile njihovom „odbacivanju“.
Za Heringtona, siromaštvo je zasebno stanje, nevezano za pitanje rada ili tržišta. Smešteno ne u srž, već izvan nadničnog odnosa, takvo siromaštvo bilo je radikalno drugačije u odnosu na pauperizam XIX veka. Ako siromašni „predstavljaju zasebni sistem“, onda su, samim time, i zaseban problem. Kako je u recenziji Heringotnove knjige iz 1963. godine pisao novinar Njujorkera Dvajt Mekdonald, „nejednakost u raspodeli bogatstva nije nužno sama po sebi veliki društveni problem“; „siromaštvo, jeste“ (4). Od tog trenutka, glavna briga postaje kako uspostaviti platne razrede, ne kako proširiti socijalnu sigurnost na sve.
Početkom 1970-ih godina, dramatična erupcija „problema siromaštva“ odgovarala je ideji društvene pravde centriranoj na monetarnu ravan. Uspostavljanje granice prihoda ispod koje niko ne sme da se nađe ubrzo je odmenilo rasprave o plafoniranju prihoda ili o smanjenju prostora na kom tržište operiše.
Tada su ideje univerzalnog dohotka ili programa negativnog poreza koje je zagovarao monetaristički ekonomista Milton Fridman (5) kao sredstva direktne borbe protiv siromaštva postale privlačne za visoke zvaničnike i političke partije.
U Francuskoj, Lionel Stoleru, savetnik u Ministarstvu finansija i budući državni sekretar Valerija Žiskara D’Estena i Fransoa Miterana, smatrao je da naglasak na siromaštvu može da proizvede jedinu razumnu socijalnu politiku u sistemu slobodnog tržišta.
Prema pisanju samog Fridmana, takva politika koja bi „delovala tržišnim putem“, „ne bi vitoperila tržište, niti gušila njegov rad“ (6). Ovakvo viđenje socijalne politike, uzdiglo je očuvanje tržišnih mehanizama i cenovnog sistema u glavnu brigu. U slučaju da „nevidljiva ruka“ tržišta dovede do neželjenih ishoda, glavno rešenje treba da budu novčani transferi, a ne državna intervencija.
Robert Meknamara postarao se da se ovo viđenje brzo proširi kroz međunarodne institucije. Ovaj ministar odbrane pod Džonom F. Kenedijem i Lindonom B. Džonsonom, došao je na čelo Svetske banke 1968. godine. Ona je potom usvojila strategiju za borbu protiv siromaštva zasnovanu ne na preraspodeli, već na „pomoći siromašnima da ostvare svoj produktivni potencijal (7)“. Prema analizi istoričara Semjuela Mojna, „socijalna pravda je mondijalizovana i minimizovana“, što je dovelo do uspostavljanja granice ispod koje „niko ne sme da potone“, pružajući mogućnost da se istovremeno iskazuje oštro protivljenje egalitarnim eksperimentima postkolonijalnih vođa (8).
Tokom 1980-ih, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) kao i Organizacija Ujedinjenih nacija (OUN) usvojile su Meknamarin pristup. Izvorno osmišljena kako bi štitila ljude od efekata tržišta, socijalna pravda pretvorila se u to da se svima omogući da mu pristupe.
Dugo pomračenje nejednakosti kao centralne teme u javnoj raspravi završeno je u haosu finansijske krize 2008. godine. Pokret „Occupy Wall Street“ i njegova krilatica „99%“ 2011. godine zagolicali su maštu i dali ime ekstremnoj polarizaciji prihoda i imovine koja se uspostavila tokom prethodnih decenija. Međutim, kao što pokazuje istoričar Pedro Ramos Pinto, taj uspeh nije doveo do raskida sa čisto kvantitativnim i monetarnim definicijama siromaštva. Iako se povratak teme nejednakosti u javnu raspravu može smatrati poboljšanjem u odnosu na opsesiju siromaštvom, ona se još uvek vrti oko individualnih atributa, a ne oko više političkih kategorija i odnosa: trudimo se „da ublažimo efekte, a ne da pronađemo uzroke (9)“.
Kako onda da se bavimo nejednakošću? Dva uobičajena odgovora ocrtavaju dva suprotstavljena politička fronta. Jedan od njih ograničava se na posledice, i stoga, strogo zakovan za razliku u primanjima, nastoji da poveća jednakost smanjujući monetarni jaz između bogatih i siromašnih. Logičko ishodište takvog pogleda je svet u kom bi ekonomska konkurencija ostala nemilosrdna, ali niko ne bi morao da se plaši materijalne nemaštine. Takvu budućnost ne bi želeo nijedan socijalistički mislilac XIX veka. Za njih je problem nejednakosti bio usko vezan za ekonomski liberalizam.
Drugo viđenje nastoji da ostvari jednakost ukidanjem tržišta i demokratizacijom dobara poput zdravstvene nege, obrazovanja, prevoza, energetike, itd. Svet koji bi socijalizovao najbitnije elemente našeg postojanja i svima garantovao slobodan pristup tom bogatstvu smanjio bi zavisnost od tržišta. Drugim rečima, od mehanizma koji se nalazi na izvoru nejednakosti (10). Istorijski gledano, čak ni najumereniji reformisti uglavnom nisu smatrali takav projekat skandalozno utopističkim.
Možemo postaviti pitanje zbog čega bi trebalo da zahtevamo više od smanjenja nejednakosti dohotka u trenutku u kom i taj skromni cilj deluje neostvarivo. Pa ipak, bez obzira na to što je Berlinski zid pao, ideološki diskurs je u punom zamahu, naročito na desnici. U tom dramatičnom kontekstu, levica mora da zagovara odvažniju viziju sveta koji bi prevazišao tržišnu utopiju. Moć velikih ideja leži u tome što one ne nastoje samo da podele novu ruku, već i da promene pravila igre. Njihovo obećanje solidarnije i manje individualističke budućnosti upravo je ono što je načinilo Bevridžov izveštaj iz decembra 1942. popularnim. Ono je navelo hiljade ljudi da po hladnoći stoje u redovima ne bi li kupili ovaj suvoparni tekst, prodat u najmanje 635.000 primeraka. „Revolucionarni trenutak u svetskoj istoriji,“ piše u njemu, „vreme je za revoluciju, ne za popravke.“
DANIJEL ZAMORA je istraživač Nacionalnog fonda za naučna istraživanja za sociologiju na Slobodnom univerzitetu u Briselu. Autor knjige Foucault et le néolibéralisme, Aden, Brisel, koja će biti objavljena 2019. Sa Mateom Alalufom je uredio zbornik Contre l’allocation universelle, Lux, Montreal, 2017.
PREVOD: Pavle Ilić
(1) Pedro Ramos Pinto, „Inequality by numbers: The making of a global political issue?“, u: Kristijan O. Kristijansen i Stiven B. Džensen (ur.), Histories of Global Inequality: New Histories, Palgrave, Londron, uskoro u štampi.
(2) Čitati: „’L’esprit de Dunkerque’, quand l’élite cčde…“, u „Royaume-Uni, de l’Empire au Brexit“, Maničre de voir, br. 153, jun-jul 2017.
(3) Robert Kastel, „La propriété sociale: émergence, transformations et remise en cause“, Esprit, br. 8-9, Pariz, avgust-septembar 2008.
(4) Dvajt Mekdonald, „Our invisible poor“, The New Yorker, 19. januar 1963.
(5) Ideja negativnog poreza koju je početkom 1940-ih razvio Fridman predstavlja jednu varijantu univerzalnog dohotka. Zasniva se na principu garantovanih primanja iz poreskog sistema.
(6) Milton Fridman, „The distribution of income and the welfare activities of government“, konferencija na Vabaš koledžu, Krofordsvil (Indijana), 20. jun 1956.
(7) Rob Konkel, „The monetization of global poverty: The concept of poverty in World Bank history, 1944-1990″, Journal of Global History, vol. 9, br. 2, Kembridž, jul 2014.
(8) Semjuel Mojn, Not Enough: Human Rights in an Unequal World, Harvard University Press, 2018.
(9) Pedro Ramos Pinto, „The inequality debate: Why now, why like this?“, Items, Social Science Research Council, 20. septembar 2016, https://items.ssrc.org.
(10) Čitati: Bernar Frio, „En finir avec les luttes défensives“, Le Monde diplomatique, novembar 2017.
Tagovi
