Uliks Fehmiu je došao u svoj Beograd tokom poslednjeg FEST-a, na premijeru filma „Šavovi“, čiji je producent i koji govori o potrazi Drinke Radonjić za nestalim detetom. Iako već skoro dvadeset godina živi u Americi, ne deluje da je odsutan sa ovog prostora jer s vremena na vreme odigra maestralno veliku ulogu u nekom filmu. U prvim minutima našeg razgovora u jednom kafiću na Vračaru nisam mogao da izbacim iz glave film „Sutra ujutru“ u kojem Uliks tumači junaka koji, posle dvanaest godina, dolazi nakratko u svoj Beograd i viđa se sa društvom, roditeljima… I tu su suočavanja sa starim vremenom i sudar sa novim koje preispituje sve ono što je ostalo iza njega u bivšem gradu. Zato sam i razgovor krenuo sa pitanjima o onome što on realno zatiče u dolascima u svoj rodni grad i njegov iskonski zavičaj – Lion, beogradski kvart čiji je večni „državljanin“. Ali i o vremenu kada je jednog jutra zauvek otišao iz Beograda.
Strani producenti mu savetuju da bi trebalo da snimi film o sopstvenom životu. Jer i tu sve puca od zanimljivosti. Paralelno sa glumačkim i producentskim radom, Uliks je poslednjih godina napravio ogromnu karijeru na pekarskoj sceni Amerike. Poslednji dolazak u Beograd bio je baš nekoliko dana nakon što je njegov hleb dobio velika priznanja u Njujorku.
O ovom intervjuu smo se na neki način dogovarali pre nekoliko meseci u Zagrebu, na premijeri HBO serije „Uspeh“ gde je maestralno odigrao arhitektu koji u napadu griže savesti odustaje od pružanja usluga u gradnji sumnjivih nekretnina.
Došao si u Beograd povodom premijere filma „Šavovi“, koji je ovih dana dobio čak četiri nagrade na prestižnom festivalu u Španiji. Kako ti izgleda tvoj grad u tvojim redovnim povremenim dolascima?
Ja sam se prvi put vratio u Beograd nakon četiri godine odsustva. Snežana tri. Srećan si što si ponovo u svom gradu, viđaš neke drage ljude – roditelje, prijatelje. Gledaš put od Surčina do grada, gledaš lica ljudi, i neminovno sve porediš sa slikama svog sećanja pre odlaska.
U tim prvim godinama dolazaka u Beograd i u kuću svojih roditelja, video bih šteker koji bi trebalo da bude promenjen, neku lampu koja se raspada, abažur koji je umro. Onda moji roditelji upale televizor jer se upravo emituje njihov omiljen program. Moji roditelji su gledaoci sa ukusom, a gledaju neki krš sa pažnjom kao da gledaju „Amadeusa“. I kažem: „Čekaj, mama… Ova lampa se raspada, abažur je umro… i šta to gledate na TV-u?“ I vidim njihovu reakciju, da im nije prijatno to da čuju i imaju odgovor: „A dobro, a kod vas je drugačije i sve je dobro.“ Tada sam shvatio dve stvari. Ljudi se brzo prilagode kako na dobro, tako i na loše, pristanu a da toga nisu ni svesni. I drugo, da kada ovde dođem, iako sam u sopstvenoj kući, gradu, zemlji, da sam ja gost. I kao gost moram da budem vaspitan i nemam prava da nepitan prigovaram.
Šta ti je danas šteker ili abažur?
Ima puno tih štekera. Ali, razmišljajući o našem današnjem razgovoru potrudiću se, iako sumnjam da će nam poći za rukom, da ipak povremeno priči priđemo iz nekog pozitivnog ugla. Priča Drinke Radonjić, kojom je inspirisan naš film „Šavovi“, i njena potraga za svojim nestalim detetom je strašna, ali je s druge strane veoma inspirativna, ja se divim toj ženi. Mi smo otišli zato što nam se činilo da ništa ne možemo da uradimo. A Drinka koja je imala neuporedivo veću muku, nije pristala da ne može ništa da uradi. I svojim nepristajanjem i potrebom za istinom, ona je istrajala u svojoj borbi i dala glas mnogima čiji se glas nije čuo. Iako pravde za nju još nema, ona je na tom dugom putu vratila svoje dostojanstvo i makar nakratko dostojanstvo mnogih koji su bili povređeni u sudaru sa ovdašnjim sistemom. To je dug put, ali ona nije na stvari gledala kratkoročno. Nije tražila instant satisfakciju nego je tiho ali čvrsto hodala, hodala, nije odustala.
I ako me pitaš o „abažurima“, reći ću da ako bi svako svoje „abažure“ krenuo da popravlja, onda bismo možda mogli da menjamo stvari. I tome treba da teže mladi ljudi. Da shvate da imaju moć i razlog da krenu u svoje individualne borbe sa ciljem koji nije sutra, već za 10-15 godina. Ozbiljne promene se ne dešavaju preko noći. Taj proces je dug i jedan može da se oseća veoma usamljen u tome, ali toga se ne treba plašiti. U suprotnom ćemo se i dalje vrteti ukrug i gledati ove koje gledamo već 30 godina i nikako da prestanemo da ih gledamo.
Ti 1991. i 1992. igraš predstave u Beogradu i kako ti on izgleda pre nego što ćeš otići?
Neretko se sećam najlepših stvari u ružnim godinama rata. Ponekad se najlepše stvari dese u najstrašnijim okolnostima. Takva su i moja sećanja na Beograd iz tih godina. Tih devedesetih sam pokušavao da se uspostavim ne samo kao glumac već i kao misleće biće. Imao sam jedva dvadeset i neku godinu, život je bio preda mnom, a ja sam bio potpuno svestan onoga što se dešava i onoga što će uskoro doći. Najlepše i najstrašnije uspomene u istim slikama.
Kad si odlučio da odeš?
Sve poslove u Americi imam sa drugovima sa kojima sam odrastao u Beogradu. Išli smo u osnovnu i srednju školu i čak smo bili zajedno u vojsci u Sarajevu. Ja sam bio zaljubljen u Lion. Ja sam Lion disao. Kada smo se preselili iz Ulice Toneta Tomšiča, solitera na Lionu, u Ulicu Stanislava Sremčevića, što je sto metara vazdušne linije, mislio sam da mi se dešava nešto najstrašnije na svetu. Ja sam za svoj kraj i svoje drugove bio veoma vezan. I kada su oni otišli iz zemlje, otišao je i jedan deo mene. Kada je Bekim došao prvi put u Ameriku da nas poseti 2001, rekao mi je: „Otišao si u Njujork, ali sa Liona nisi otišao.“ I to je donekle tačno.
Mi smo sa sobom kao kornjače odneli taj svoj Lion i preselili ga u Njujork, Boston, Sidnej… Oni su otišli iz Beograda pre mene. A istovremeno, kod nas u kući je ceo pakao koji će nastupiti krenuo mnogo ranije jer je prvo krenulo sa Kosovom. Imam u sebi krvi bratskih naroda: albansku, srpsku i hrvatsku. Moj otac je propatio zbog svega jer je video dobro šta će se dogoditi.
*CEO TEKST U AKTUELNOM NEDELJNIKU
Na kioscima od četvrtka 4. aprila. Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET
Tagovi
