Šovinistima je svejedno zoveš li se Smajlović ili Bazdulj, Ugrica ili Bjelica

Ove nedelje se solidarišem sa ženom o kojoj ne znam ništa, osim da ju je Milorad Dodik nazvao „gospođom koja se predstavlja kao da je predstavnica srpskog naroda, a bila je, ili je još udata za muslimana, Bošnjaka, u Sarajevu“. Jer po Dodiku, samo „fukara od Srbina“ može da glasa za poništenje izbora u Srebrenici.

Ne znam ništa o gospođi Vanji Bjelici Prutini, kao ni o njenoj ulozi u odluci Centralne izborne komisije koja je, možda sa razlogom, rasrdila predsedavajućeg Predsedništva BiH. Ali mislim da ne moram ni da znam. Da je Dodik imao bilo kakav dokaz o njenoj krivici za bilo kakvo kažnjivo delo ili podvalu, on bi taj dokaz izneo na videlo. Ali nije imao ništa, pa je napao njenu privatnost, iznoseći podatke o ličnom životu i bračnom statusu.

To je za svaku osudu i zato mislim da su u pravu oni koji me na društvenim mrežama pozivaju da se o tome javno izjasnim jer imam nešto zajedničko sa Vanjom. Jer i ja sam bila udata za sarajevskog Muslimana, sada Bošnjaka. I ja sam se razvela. I ja sam posle razvoda zadržala prezime koje sam uzela prilikom stupanja u brak. Ja sam hodajući demanti reči Milorada Dodika: „Zadržati prezime? Kod Srba nisam čuo za taj slučaj da se razvede, a da zadrži prezime.“

Ideju da o ovome pišem dali su osvedočeni hejteri koji se evo dvadeset i više godina upinju da me tobož javno denunciraju tako što će otkriti da sam se devojački prezivala Ugrica. Jer da ne bi njih, ja možda danas ne bih ni znala kako je hodati u cipelama Vanje Bjelice Prutine.

I samo njima mogu da zahvalim što instinktivno znam i u čemu je tačno razlika između njenih i mojih cipela, jer neke razlike ipak ima. Nju je napao srpski nacionalizam, a ja sam žrtva antisrpskog nacionalizma.

Je li gore kada te u Bosni mrze antievropski nacionalisti, ili kada te u Srbiji progone proevropski autošovinisti?

Milorad Dodik je napadom na Vanju Bjelicu Prutinu dao nov i ubedljiv dokaz onima koji ga optužuju za srpski nacionalizam. Moji hejteri u Bosni i Hercegovini, u kojoj sam do rata živela, takođe su mahom nacionalisti, samo što su oni antisrpski nacionalisti svih boja. Ali se bosanskim antisrpskim nacionalistima u denunciranju Ljiljane Smajlović kao prikrivene Ljiljane Ugrice, u Beogradu pridružio značajan broj samoproklamovanih „prozapadnih, prodemokratskih i proevropskih boraca za ljudska prava“ čija politička mržnja i netolerancija idu ruku pod ruku sa mržnjom i netolerancijom njihove nacionalističke braće. Najsimpatičniji među njima je bio Petar Luković, a ne znam ni sama kako da nazovem ljude koji su potpisivali Apel 88 u korist Mila Đukanovića a protiv Srpske pravoslavne crkve. Ali ne mogu da se ne pohvalim da su mi neprijatelji Nikola Samardžić, Zoran Kusovac, saradnici Antidota i Vladimira Bebe Popovića i slični.

Šta je gore? Je li gore kada te u Bosni mrze antievropski nacionalisti, ili kada te u Srbiji progone proevropski autošovinisti? Ako ikada sretnem gospođu Bjelicu Prutinu, moraću sa njom da uporedim beleške.

Ovih sam dana na sajtu Antidot otkrila kako izvesni Zoran Janić i dan-danas tvrdi da se neka Ljiljana Ugrica (pretpostavljam da na mene misli) „godinama predstavlja pripadnikom Muslimana“, i koristi „beneficije koje iz toga proističu“. Janić je osoba koju je NUNS, zajedno sa američkom ambasadom u Beogradu, nagrađivao za „istraživačko novinarstvo“. To je ona vrsta „istraživača“ koji je 2011. godine u „E-novinama“ optužio Emira Kusturicu da je bio kurir između SDB-a i plaćenog ubice. U pravosnažnoj sudskoj presudi protiv Janića piše da je „odgovoran za iznošenje neistina i uvreda“, kao i da te neistine pre objavljivanja nije čak ni proveravao.

Moji su hejteri gotovo genijalno spojili jednostavno i smelo: istu osobu optužiće i da je srpski nacoš, i da krije da je srpski nacoš i srpskoga roda kako bi profitirala i od onih koji su dovoljno glupi da pomisle da je možda bošnjačkog roda. Kako tako drska konstrukcija da ne urodi plodom? Pa je Jovana Gligorijević 2009. godine obavestila čitaoce „Vremena“ o mom mogućem perfidnom planu da posle razvoda zadržim „bošnjačko prezime“ kako bih sebi obezbedila „ulaznicu u sve bitnije institucije u SAD“. Preuzela je tu „informaciju“ od nekog, sigurno dobronamernog bosanskog autora, i nije joj ni palo na pamet da bi lične podatke iz mog privatnog života mogla da proveri i sa mnom, budući da je pisala moj portret u listu u kom sam nekad bila i novinar i urednik. Ali u tom slučaju bi se cela konstrukcija odmah srušila: jer ko je mogao biti istovremeno tako perfidan i takav prorok, pa da još 1988. godine, kada sam se razvela od Zlatana Smajlovića, pogodi da će za koju godinu da padne Berlinski zid, da se raspadne Sovjetski Savez, da će u Bosni da počne građanski rat u kom će SAD da stanu na muslimansku stranu… To tada valjda ni sama CIA nije mogla da zna.

A da sam zaista bila Bošnjakinja, bi li pomoglo? Šta bi radili hejteri?

Ta dilema rasprsla se sa preseljenjem Muharema Bazdulja u Beograd. Za tili čas je uspeo da stekne jednako laskav spisak neprijatelja svih boja.

I tako sam sad barem mirna.

***

*Kolumna Ljiljane Smajlović iz aktuelnog Nedeljnika