„Bajden je upravo sleteo u bazu Endruz. Naježila sam se“, tvitovala je na svom privatnom nalogu frilens novinarka Loren Volf – koja je za čuveni Njujork tajms uređivala vesti u okviru rubrike „The Times Live“ – uoči inauguracije novog predsednika Sjedinjenih Država. Narednog dana, dok je Bajden ispred Kapitola polagao zakletvu kao 46. šef države, Loren Volf je od menadžmenta Njujork tajmsa, kako je kasnije navela, obaveštena o raskidu poslovne saradnje upravo „zbog spornog tvita“.
Mada je list saopštio da „nije otpuštena zbog jednog tvita“, kao i to da „nije bila stalno zaposlena, niti je imala ugovor“, sada već bivša novinarka Njujork tajmsa je u intervjuu za Vašington post ponovila da joj je u telefonskom razgovoru rečeno kako je konkretna objava razlog otkazivanja dalje saradnje.
Takođe, Loren Volf je istakla da je od menadžmenta i pre nekoliko meseci dobila upozorenje zbog drugog tvita u kom je „otpor konzervativnih muškaraca“ da nose zaštitne maske u doba pandemije opisala kao „muževnost koja je toksična“. Od tada je, kako je rekla, svakog dana osećala strah da će uraditi nešto pogrešno.
Usledile su kritike na račun Njujork tajmsa. Dopisnik emisije „60 minuta“ Vesli Loveri je tvitovao da „novinarima treba suditi prema njihovom radu, a ne nasumičnom tvitu ili ličnom komentaru“. Međutim, kritikovana je i Loren Volf. Ona je dan pred početak Bajdenovog mandata opisala Trampovu administraciju kao „detinjastu“ zato što nije omogućila izabranom predsedniku da u Vašington otputuje vojnim avionom. Nakon saznanja kako je Bajden sam odlučio da će putovati privatnim letom, Loren Volf je obrisala tvit, ali su mnogi, poput političkog analitičara Foks njuza Brita Hjuma, objavu protumačili kao dokaz političke pristrasnosti. A politička pristrasnost novinara je, prema svim novinarskim kodeksima ovog sveta, nespojiva sa novinarskom profesijom.
Novinari pred sobom danas imaju dilemu – tvitovati ili ne. Pojedini su uplašeni, a pređašnji slučajevi ukazuju koliko etičkih nedoumica sa sobom nosi korišćenje socijalnih mreža. Još 2014. godine, etičar Dejvid Kreg je opisao opasnosti za moderno novinarstvo u eri Tvitera, a jedna opasnost se odnosila i na „tanku graničnu liniju između ličnog i profesionalnog identiteta“. Drugim rečima, kada novinar prestaje da bude novinar i postaje građanin koji može da iznese stav o nekoj društveno-političkoj temi, i da li novinarstvo kao profesija dozvoljava takvu vrstu „tranzicije“? Sme li novinar da bude učesnik protesta van radnog vremena, ili da se politički odredi? Koliko je dozvoljeno „navijanje“ i može li se balansirati između javnog političkog stava i političke nepristrasnosti? Kako tumačiti odnose između jasno definisanih ustavnih prava građana na lični stav i opštih, te internih novinarskih kodeksa, koji se nedovoljno bave pravom novinara da privatno kaže šta misli.
Čini se da ograde poput one „stavovi su lični, ne odražavaju stav redakcije“ više nisu dovoljne i da su društvene mreže postale „minsko polje“ i za novinare i za redakcije.
Profesor dr Veselin Kljajić sa katedre za novinarstvo Fakulteta političkih nauka u Beogradu kaže za Nedeljnik da ovakva situacija „nažalost, nije novina“, već je posledica stalne distinkcije između slobode izražavanja na internetu i pravila koja mediji, tj. uredništva donose u pokušaju da regulišu, ali često i ograniče ponašanje svojih novinara, pre svega na društvenim mrežama. On je podsetio na primer novinarke Njujork tajmsa Hiroko Tabuči koja je 2010. godine u dve odvojene objave na Tviteru napisala „Volimo te, gospodine Tojoda“ i „Tojota je bez veze“, revoltirana ignorisanjem „nepoželjnih pitanja“ od Aika Tojode, direktora kompanije Tojota.
„Već godinama na predmetu Uređivanje medija na Master studijama novinarstva, svojim studentima dajem primer upravo Njujork tajmsa sa kojim je sve i počelo. To je bio prvi u nizu kontroverznih tvitova koji su izazvali veliku raspravu stručne javnosti. Tada se čak oglasio i ombudsman ovog lista Klark Hojt koji je u svom autorskom tekstu, upravo u Njujork tajmsu, napisao da bi on povukao novinarku iz priče koju je radila, drugim rečima – suspendovao. Ipak, urednik rubrike Lorens Igrasija odlučio je da to ne učini, ali upravo tu 2010. godinu obeležili su problematični tvitovi koji su inicirali i donošenje pravila za ponašanje novinara na vebu u gotovo svim većim redakcijama širom SAD“, kaže profesor Kljajić.
Nakon uvođenja pravila i njihovog dodatnog pooštravanja, kažnjavanje novinara postalo je praksa u poznatim medijima širom sveta i, kako ističe profesor Kljajić, već tada je bilo jasno da je digitalno doba, osim brojnih promena u načinu izveštavanja i funkcionisanja medija, donelo i brojne onlajn etičke dileme na koje dotadašnja medijska etika nije imala odgovor.
„Sve češće se postavljalo pitanje kako bi novinar trebalo da se ponaša na mreži – da li bi trebalo da bude prijatelj sa svojim izvorima na Fejsbuku, da li da prenosi njihove tvitove, da li je opravdano lajkovati stranicu političke partije ili kompanije o kojoj se izveštava i da li uopšte lične aktivnosti novinara na vebu mogu da kompromituju njegovu novinarsku objektivnost. Sve se još više usložnjava ako znamo da je sve veći broj novinara konstantno onlajn, ali da nisu svi uvek svesni da njihovi postupci na mreži mogu ugroziti i njihov kredibilitet, a naročito kredibilitet kuće za koju rade“, kaže profesor Kljajić.
Od novinara se očekuje da na društvenim mrežama doprinose širenju uticaja medija u kom rade, ali im je takođe često onemogućeno da javno iskažu svoj stav ili (političko) mišljenje, pod obrazloženjem da se tako ugrožava politička neutralnost. Asistent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Stefan Janjić za Nedeljnik kaže da su novinari, prirodno, natprosečno informisani o političkim zbivanjima i da ih zbog toga ne treba posmatrati kao robote koji bi bili sposobni da hladnokrvno, čisto faktografski, pristupe izveštavanju o određenoj temi, a da lično, kao pojedinci, kao građani, o toj temi ne formiraju neki stav.
„Neki od novinara su pritom, i to je sasvim legitimno, plaćeni da iznose svoje stavove kroz komentare i kolumne. Međutim, tu dolazimo do jedne važne dimenzije – novinar može javno izneti mišljenje o određenom društvenom pitanju, o vakcinaciji, promeni Ustava, legalizaciji marihuane ili istopolnih brakova, može čak u tom smislu podržati odluku neke političke stranke, ali nikada političku stranku kao takvu, jer je to, kako se navodi i u Kodeksu novinara Srbije, nespojivo s novinarskom profesijom. Koliko god se novinari na društvenim mrežama ograđivali navodima da su stavovi izneti na tom mestu ‘lični, a ne stavovi redakcije’, jasno je da to ne funkcioniše savršeno: novinari su svesni da su deo svoje redakcije čak i kad eksplicitno naglase da nastupaju kao individue. Uz to, novinar čak i ne mora eksplicitno da izrazi svoj stav da bi se taj stav naslutio – moguće je pratiti njegove lajkove ili tekstove koje retvituje, pa shvatiti i ono što je ostalo neizrečeno“, kaže Janjić.
Željko Bodrožić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, kaže za Nedeljnik da je odluka da se novinarki uruči otkaz – drastična.
„Mogu dobrim delom da razumem da je Loren Volf drago što je jedan rasista i muljator izašao iz Bele kuće, ali teško mi je da prihvatim njeno oduševljenje novim predsednikom, jer se time pretvorila u navijačicu“, kaže Bodrožić.
Bodrožić će reći i da je linija između novinarstva i politike oduvek bila tanka, a da ju je novo doba samo istanjilo.
„Oduvek je bila tanka linija između novinarstva i politike, a novo doba je samo istanjilo tu liniju. I ja sam u nekoliko navrata prelazio tu liniju, ali nalazim opravdanje što sam podržavao marginalizovanu građansku i antiratnu opciju i što sam, s druge strane, u novinama koje uređujem uvek bio kritičan i bez pardona prema svakoj vlasti. Iskreno, vučem veliku traumu još od početka devedesetih od provale nacionalizma i šovinizma, i tu vidim razloge zašto sam podržavao Građanski savez, ali bez obzira koliko su moja opravdanja utemeljena i bez obzira što tu nije bilo nikakve lukrativne ili neke druge koristi, ti izleti u politiku su mi doneli probleme i morao sam iznova da dokazujem svoju nepristrasnost i profesionalizam. I verujem da sam u dobroj meri uspeo, jer Kikindske i dalje opstaju i imaju čitaoce na svim stranama političkog spektra, ali nikome od koleginica i kolega ne preporučujem da pokušaju ono što sam ja činio, bez obzira na najbolje namere“, priča Bodrožić. „Tešim se i time što imate mnogo novinara koji formalno nisu u nekoj političkoj partiji ili nisu bili kandidati na izborima, ali im služe bolje od mnogih partijskih funkcionera.
Imate, naprimer, slavna imena našeg novinarstva, po kojima se danas i ulice nazivaju, a bili su deo represivnog režima i u jednom periodu su svoje znanje i reputaciju stavili u službu interesa partije na vlasti. Danas nijedan propagandista u našoj zemlji, iz ovih tabloida i skaradnih televizija, nije formalno član partije na vlasti, ali više se ističe u odbrani vođe ili u napadu na kritičare režima od mnogih partijskih prvaka. Često mi se učini da čak i naprednjak Đukanović, koji je raspolućen između politike i novinarstva, ponekad više doprinosi javnom interesu, čak i opozicionoj javnosti, od, naprimer, pojedinih voditeljki političkih emisija na RTS-u, koje se vode kao novinarke, ali spremaju pitanja za političare na vlasti po njihovim željama.“ Nadam se, nastavlja on, da ćemo vremenom imati više novinara koji jasno i bez straha iznose svoje političke stavove ili istražuju nepodopštine vlasti, a istovremeno drže distancu prema političarima i drugim moćnicima.
„Bavljenje polemikama na Tviteru odnosi mnogo vremena i živaca, ali, pravo novinara kao građana da imaju političke stavove.
Bitno je, ako je to moguće, da uvek drže distancu prema svakoj moćnoj grupi, bilo da su političari ili buržuji“, zaključuje Bodrožić
Muharem Bazdulj, književnik i član Suda časti UNS-a, kaže za Nedeljnik da teza da su „navijački“ tvitovi novinarke krivi za njen odlazak iz Njujork tajmsa nije nedvosmisleno potvrđena.
„Ako mi dopustite da napravim analogiju sa našom situacijom, ovo me podseća na slučaj Milana Antonijevića i njegovog odlaska sa čela srpske ispostave Soros fondacije za koji mnogi tvrde da je posledica činjenice da je on na Tviteru čestitao 9. januar kao Dan Republike Srpske, mada nigde nema eksplicitne potvrde da je baš to razlog. I upravo mi analogija sa Antonijevićem daje šlagvort za direktan odgovor na vaše pitanje: ako je ‘tvitovanje’ zaista razlog za otkaz, onda su manji problem s tim ‘tvitovanjem’ imali ‘nadležni’ kao takvi, a više su reagovali na aktivizam ‘osvetničkih grupa’ koje očito vrebaju po bespućima interneta tražeći bilo koga koga će, kao u onoj staroj romantičarskoj pesmici, ‘u sreći omesti'“, navodi Bazdulj.
On će reći i da je granica između kritike, podrške i agitovanja često samo stilska.
„Postoje različiti kulturni modeli, pa onda zna dolaziti do nesporazuma kao u onoj Kunderinoj anegdoti dok je još uvek živeo u Čehoslovačkoj pa primi službeno pismo od francuske izdavačke kuće i pomišlja da je sekretarica zaljubljena u njega pošto su službene fraze u francuskom jeziku mnogo srdačnije nego u češkom, kao uostalom i u većini slavenskih jezika. Novinari su ljudi, kao i trgovci, taksisti i apotekari, logično je da imaju svoje političke simpatije i antipatije, ali je za njihov kredibilitet važno da je uvek jasno da ne nastupaju kao partijski aktivisti. I kodeksi i praksa su tu manje važni od utiska čitalaca. Ako vas jedanput dožive kao partijskog aktivistu, šta god kasnije da napišete, ostaće u senci toga“, priča Muharem Bazdulj.
Na pitanje o „opasnostima“ koje vrebaju s društvenih mreža, on kaže da je ponekad zbunjen kada vidi kolege koje ih opsesivno koriste.
„Da se razumemo, potpuno su mi jasni ljudi koji u javnosti nemaju glas, pa im društvene mreže služe kao način da neki svoj stav podele sa što je moguće većim brojem ljudi. Ali ako ste već novinar i urednik, sa određenom težinom u javnosti, šta će vam taj privatni kanal da preko njega urbi et orbi objavljujete jeste li malopre piškili ili ste ipak kakili. Ja mislim da novinari i urednici ne bi trebalo da koriste društvene mreže ni za šta drugo osim eventualno za ostvarivanje kontakta sa starim školskim drugovima, a naročito ne za iznošenje političkih stavova, ali sam istovremeno svestan da je to u mnogo čemu stav iz prošlog veka neprilagođen ovom, ili što bi Dobrica Ćosić rekao, tuđem veku.“
A pomno praćenje lajkova na ličnom nalogu novinarku švedskog nacionalnog servisa „koštalo“ je izveštavanja sa parlamentarnih izbora u toj zemlji 2018. godine. Mediji su primetili da je novinarka 2014. i 2017. godine lajkovala dve objave na Fejsbuku u kojima je kritikovana jedna parlamentarna stranka. Ubrzo je smenjena sa pozicije reporterke koja je izveštavala o izborima. Tako se u konkretnom slučaju vidi da se evropska praksa ne razlikuje umnogome od načelnog pravila američke škole novinarstva da novinara ne treba poslati na zadatak ukoliko je o toj temi, na neki način, već izneo javni stav. Profesor Kljajić kaže da su velike evropske medijske kuće poput Asošijeted presa, AFP-a i Rojtersa formulisale smernice za svoje novinare kako bi formalizovale ponašanje novinara u onlajn sferi, pre svega na društvenim mrežama, i uzimajući u obzir etičke izazove.
„Suština tih smernica navodi da su etički kodeksi i dalje glavni izvor pravila, a uputstva se odnose pre svega na dve glavne oblasti: korišćenje društvenih mreža i drugih internet platformi od strane zaposlenih i medijske kuće, kao i privatno korišćenje društvenih mreža. I ne mogu a da ne primetim da u poslednje vreme i evropski i svetski trend ide u pravcu sve većeg ograničavanja i sužavanja polja delovanja novinara na društvenim mrežama“, kaže Kljajić.
Kodeks novinara Srbije – ne u potpunosti definisano, ali između redova – propisuje distanciranje novinara od dnevne politike, odnosno iznošenja politički angažovanih stavova.
„Zamislite srpsko društvo i srpske medije zaglavljene u tranziciji i sa (a naša istraživanja to potvrđuju) nedovoljnim poznavanjem, pa samim tim i nepoštovanjem bazičnih etičkih načela i novinarskih kodeksa. Dodajte tome očiglednu krizu autorstva, neiznalaženje održivog poslovnog modela, kontinuirano osiromašenje, krizu kreativne industrije i naposletku dominaciju obrade umesto kreiranja sadržaja – i dobijate sliku srpske medijske scene i srpskog novinara u njoj. Prinuđenog pritom da, u isto vreme i za iste novce, istovremeno radi na više platformi, a sve to pod pritiskom izdavača, oglašivača i pre svega politike. I šta prvo strada? Istina i profesionalizam, dok se ozbiljno novinarstvo sve više povlači u pojedine niše“, kaže profesor Kljajić.
Novinarka Ketrin Luis, koja se bavi istraživanjem etičkih dilema na internetu, smatra da profesija kojom se bave novinare čini odgovornim za sve što objave na internetu, pa čak i kada to rade privatno. Ona ističe da je novinar uvek novinar i da svaki komentar koji napiše može da mu se vrati kao bumerang, iako ga je možda namenio svojoj privatnoj publici. Asistent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Stefan Janjić kaže da je u slučaju Loren Volf tvit sporan upravo zbog „emocije“.
„Ako iz tog ugla posmatramo njenu objavu, ona se ne bazira na argumentu, ili makar na prividu argumenta, već na emociji. Od novinara se očekuje da takve emocije suzbiju i to je jedan vid nužne autocenzure kojim kao profesionalci branimo i sopstveni kredibilitet i kredibilitet redakcije za koju radimo. Taj je postupak, međutim, često daleko teži nego što se čini. Od novinara se – prenesimo to na jedno drugo polje – očekuje da, primera radi, poštuje pretpostavku nevinosti čoveka koji je osumnjičen za višestruko silovanje, i profesionalan novinar će taj zahtev poštovati. Međutim, da li će taj isti novinar intimno, sam pred sobom, zaista ostati potpuno hladnokrvan i sačekati okončanje sudskog postupka kako bi se u njemu javio gnev prema osumnjičenom ili empatija prema žrtvi? Teško. Prirodno je da novinari budu osetljivi kada je reč o teškim temama, gde svakako pripadaju i političke“, kaže Janjić.
U konačnom proračunu, koji se naravno ne može do kraja izračunati, u obzir bi trebalo uzeti i društveno-političko-ekonomski kontekst. Nepristrasnost iznad svega, katkad je „ugrožena“ željom novinara da – u na bilo koji način ugroženom društvu – ličnim stavom, makar on bio i politički, utiču na promene. Podsetimo se samo prethodne godine – pokreta „Životi crnaca su važni“ (Black Lives Matter), predsedničkih izbora u Americi, Trampovih tvrdnji o „krađi izbora“, pandemije koronavirusa, na lokalnom nivou – protesta u Srbiji… Da li se baš i u tim momentima držati načela „neučestvovanja“…?
Kako se čuvati od političkih pristrasnih tvitova novinara koji ugrožavaju kredibilitet medija, ali i od tendencije otpuštanja novinara zbog javno iznetog mišljenja na privatnom nalogu, koje možda nije u skladu s politikom medijske kuće? Profesor Kljajić kaže da „ono što je sigurno“ jeste da bi isključivanjem sa društvenih mreža novinari izgubili značajan izvor i vesti i sagovornika, i baš zato sve velike redakcije na svetu imaju svoja interna uputstva za ponašanje svojih novinara na vebu.
„S druge strane, izazovi su sve veći i čini mi se, kao što to Rojters predlaže u svom uputstvu, da će u mnogim slučajevima novinari morati da primene pre svega zdrav razum. Takođe mi se čini da nikad kao danas nismo imali toliko komunikacione agresije i govora mržnje, pre svega na društvenim mrežama (i to sva naša istraživanja pokazuju), i nikad tako veliki nedostatak konteksta, interpretacije i odgovora na pitanje zašto. Preti nam čak i nestanak sadržaja. Živimo i radimo u jedinom konstruktu koji glasi: mi i oni. A jedini odgovor koji ja svojim studentima decenijama nudim i činiću to i ubuduće, jeste povratak profesionalnom novinarstvu – kredibilnom, odgovornom, sa stavom, ali i argumentacijom uz sve one opšte postulate odavno poznate, ali sve češće zanemarivane“, zaključuje profesor Kljajić.
Priručnik za zaposlene u Njujork tajmsu:
„Novinari ne smeju da učestvuju na mitinzima, demonstracijama ili pokretima, da potpisuju peticije…“
Novinarima nije mesto u politici. Zaposleni u Tajmsu mogu da glasaju, ali ne smeju da urade ništa što bi otvorilo pitanja o njihovoj ili profesionalnoj neutralnosti Tajmsa. Konkretno, ne smeju da učestvuju u kampanjama, da idu na mitinge, ili da podržavaju kandidate, politička pitanja ili predloge zakona. Ne smeju da nose bedževe niti da pokazuju bilo kakvu partijsku pripadnost. Moraju da shvate da se i nalepnica na porodičnom automobilu ili plakat u dvorištu mogu percipirati kao njihovi.
Novinari ne smeju da učestvuju na mitinzima, demonstracijama ili pokretima, da potpisuju peticije koje zauzimaju stavove o javnim pitanjima, niti da svoje ime iskoriste u kampanjama, donatorskim večerama ili sličnim događajima. Sve to moglo bi da otvori sumnju u njihovu ili sposobnost Tajmsa da kao neutralni posmatrač pokriva vesti.
Zaposleni u Tajmsu mogu s vremena na vreme da se pojavljuju na radijskim i televizijskim programima posvećenim javnim pitanjima, ali treba da izbegavaju da iznose poglede koji prevazilaze ono što bi rekli u novinama. Kolumnisti i urednici uživaju nešto veću slobodu u javnim nastupima, jer je njihov posao da iznose svoje mišljenje. Tajms od njih svakako očekuje da pažljivo razmisle gde se pojavljuju i da čuvaju standarde i neutralnost novina.
Etički priručnik NPR-a:
Kako da se ponašate na večeri gde se razgovor povede o politici?
Branićemo svoja prava da vodimo privatne živote – da navijamo za svoje omiljene klubove, da živimo u skladu sa svojom verom, da zasnivamo duboke lične veze. No kao novinari, moramo da imamo neka jasna ograničenja privatnog ponašanja. Primera radi, ne stavljamo političke nalepnice na svoje automobile. Ne potpisujemo političke peticije. Ne doniramo novac kandidatima. To su neki od jednostavnih primera.
Ali kada je reč o zaštiti naše neutralnosti, često su posredi nijanse. Kako da se ponašamo na večeri gde se razgovor povede o politici? I šta kada najdublji aspekti naših života – u šta verujemo, koga biramo za supružnika – postaju municija za društvene kontroverze?
Možemo da budemo članovi savetodavnih odbora, da budemo u obrazovnim institucijama i verskim organizacijama i neprofitnim grupama – ukoliko te organizacije ne učestvuju u lobiranju ili drugoj političkoj aktivnosti.
Mi nismo advokati. Ne kandidujemo se, ne podržavamo kandidate, ne bavimo se politikom ni kao učesnici ni kao aktivisti. Pošto su donacije javna stvar, oni koji prate vesti ne smeju da daju novac za političke kampanje.
Ovo važi i za pitanja u kojima NPR kao kompanija zauzima stavove, poput diskusije o federalnom izdvajanju za javne emitere. Čak i ako naša kompanija zauzme stav o nekom pitanju, mi moramo da ostanemo posvećeni izveštavanju o tom pitanju sa novinarskom rigoroznošću i nepristrasnošću.
Kada se pojavljujemo na televiziji ili drugim medijima, uključujući i internet, ne treba da iznosimo stavove koje ne bismo u svojoj profesionalnoj ulozi. Izbegavajmo učestvovanje u programima, okruglim stolovima i drugim događajima u kojima se komentariše i spekuliše, a ne analizira na osnovu činjenica.
Projekat „Uloga slobodnih medija u razvoju demokratije“ podržala je Ambasada SAD. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD već isključivo autora.
Tagovi
