Bubnjar Dragoljub Đuričić preminuo je danas u 68. godini života u bolnici „Dragiša Mišović“ u Beogradu, od posledica koronavirusa.
Đuričić rođen je 10. oktobra 1953. na Cetinju. U Beograd se doselio 1975. Svirao je, između ostalog, u grupama „Leb i sol“, „Kerber“, sa Đorđem Balaševićem i Zdravkom Čolićem, kao i sa drugim poznatim izvođačima.
Ujedno, bio je sastavni deo muzičke scene koja se usprotivila režimu Slobodana Miloševića, zvuk njegovog bubnja obeležio je proteste na kojima je bilo, kako kažu svedoci protesta, i po milion ljudi, a pokret Otpor proglasio ga je „Najotpornijim umetnikom“.
„Nagrade su za moj pojam malo izvikana kategorija. Najveća mi je nagrada da me i dan danas na ulici sreću ljudi koji me poštuju kao i ja njih. Dakle najveća nagrada je kada se nikada ne odvajate od gomile koja se zove ili čini narod“, pričao je Đuričić u jednom intervjuu.
Aktivno je učestvovao u građanskim protestima 1996/1997. predvodeći grupu od 30 bubnjara. Za doček 1997. godine svirao na centralnom gradskom trgu pred više stotina hiljada ljudi koji su iz protesta prema tadašnjoj vlasti izašli na beogradske ulice.
U organizaciji pokreta “Otpor”, svirao je i na koncertu priređenom u čast dočeka 2000. Pravoslavne Nove godine.
Od bubnjeva je napravio pravi solistički instrument, a svaki udarac palice posebno je jako odjeknuo tokom devedesetih.
„To je divan period jednog naroda, to je ponos. Dakle ovaj narod je bar pokušao da svojim negodovanjem ponuđenog deci ostavi nešto, da deci omogući da se bolje na svom osećaju. A šta, dakle, ćud pojedinca je problem i ne dozvoljava da se to ostvari. Evo, danas šta se događa, da li se neko buni što školujemo decu i dajemo ih tamo nekom, jer oni njima tamo valjaju, a nama ne. Kako da drugačije to protumačim…?! Vidite li kako se i ko grabi oko politike kao da nas to baš toliko interesuje, pa kada se skine sa funkcije odmah ga podaništvo i poltronstvo briše i niko ga se ne seća, a bubnjeva se u Beogradu seća čitav svet. Nije pristojno da imenujem, ali sada bih vam mogao reći bar doskoro stotinu važnih imena kojih se više niko ne seća. Otpor kao otpor je prošlost možda je i degradirao, ali bubnjevi su ostali. I svi ih se sećaju oni su bili i ostali signal neke vere i pozitivnosti, ali to se ne odnosi na one koji su bubnjeve zloupotrebili.