Priče o ljudima koji dobijaju krvne ugruške ubrzo nakon uzimanja vakcine Oksford / AstraZeneka postale su izvor zabrinutosti evropskih lidera. Nakon izveštaja o smrti i tri hospitalizacije u Norveškoj, koje su utvrdile ozbiljno zgrušavanje krvi kod odraslih osoba koje su primile vakcinu, Irska je privremeno suspendovala vakcinu. Izvesna zabrinutost u vezi sa novom vakcinom je razumljiva i treba ispitati sve sumnje na reakcije. Ali u sadašnjim okolnostima moramo razmišljati i polako i brzo i odupreti se uspostavljanju uzročno-posledičnih veza između događaja među kojima je nema, piše za Gardijan Dejvid Špigelhalter, predsednik Vintonovog centra za komunikaciju o riziku i dokazima na Kembridžu.
Kao što je naglasio zamenik glavnog irskog predstavnika za zdravstvo Ronan Glin, nema dokaza da ova vakcina izaziva krvne ugruške. Uobičajena je tendencija čoveka da pripisuje uzročni efekat različitim događajima, čak i kada ga nema: operemo automobil i sledećeg dana ptica se olakša po celom poklopcu motora. Tipično. Ili, što je ozbiljnije, nekome se dijagnostikuje autizam nakon primanja MMR vakcine, pa ljudi pretpostavljaju uzročnu vezu – čak i kada je nema. I sada, ljudi dobijaju krvne ugruške nakon što su primili akcinu, što dovodi do zabrinutosti da li je vakcina ono što je uzrokovalo krvne ugruške.
Nazovite to srećom, slučajem ili sudbinom – teško je ovo uključiti u ovo razmišljanje. Dakle, kada Evropska agencija za lekove kaže da je bilo 30 „tromboembolijskih događaja“ nakon približno 5 miliona vakcinacija, ključno pitanje koje treba postaviti je: koliko bi se uopšte moglo očekivati u normalnom toku stvari?
Možemo pokušati sa brzim proračunom. Duboke venske tromboze (DVT) dešavaju se kod jedne osobe na 1.000 svake godine, a verovatno i više kod starije populacije koja se vakciniše. Radeći na osnovu ovih podataka, od 5 miliona ljudi koji se vakcinišu, očekivali bismo znatno više od 5.000 DVT-a godišnje, ili najmanje 100 svake nedelje. Tako da uopšte nije iznenađujuće da ih je bilo 30. Bilo bi mnogo lakše kada bismo imali grupu ljudi tačno poput onih koji su vakcinisani, ali koji nisu dobili vakcinu. To bi nam reklo koliko ozbiljnih reakcija možemo očekivati a koji su rezultat puke slučajnosti. Srećom, imamo takvu grupu. U ispitivanjima koja su dovela do toga da su vakcine odobrene u Velikoj Britaniji, dobrovoljci su nasumično raspoređivani da prime ili aktivnu vakcinu ili kontrolnu injekciju (od kojih su neke bile vakcina protiv meningitisa). Svi su tada prijavili bilo kakvu štetu koju su doživeli, ali od presudne važnosti je da niko nije znao da li su dobili pravu vakcinu. Upoređivanjem broja izveštaja iz dve grupe, možemo videti koliko je „reakcija“ zaista bilo zbog aktivnih sastojaka, a koliko je povezano sa procesom vakcinacije, ili bi se u svakom slučaju dogodilo. Neke neželjene događaje prijavilo je 38% onih koji su primili pravu vakcinu, ali što je izuzetno neobično, 28% onih koji su dobili kontrolnu takođe je prijavilo neželjeni efekat. To pokazuje da sama Covid vakcina izaziva samo oko trećinu prijavljenih neželjenih efekata. Od više od 24.000 učesnika, manje od 1% prijavilo je ozbiljan neželjeni događaj, a od ovih 168 ljudi, nešto više ih je dobilo lažnjak nego aktivna vakcina.
Dakle, nije bilo dokaza o povećanom riziku od uzimanja vakcine AstraZeneca. Ispitivanja na Fajzerovoj vakcini imala su slične rezultate, sa blažim ili umerenim neželjenim događajima u grupi vakcinisanih, ali sa gotovo identičnim brojem ozbiljnih događaja.
Ispitivanja su kratka i relativno mala i obično uključuju zdrave ljude, tako da moramo da prikupljamo podatke iz stvarnog sveta kako se vakcine uvode. U Velikoj Britaniji se neželjene reakcije prijavljuju korišćenjem sistema „žutog kartona“, koji datira iz vremena kada su lekari popunjavali žute kartone da bi prijavili neželjene efekte. Do 28. februara prijavljeno je oko 54.000 žutih kartona za vakcinu Oksford / AstraZeneka, sa oko 10 miliona vakcinacija (vakcina Fajzer ima nešto nižu stopu). Dakle, za obe vakcine, ukupna stopa je oko tri do šest izveštaja na 1.000 vakcina. To znači da se u ispitivanjima prijavljuje mnogo veći broj neželjenih efekata nego putem sistema žutog kartona (naravno, jedan od faktora u ovom neprijavljivanju može biti sajt žutih kartona, koja je izgleda dizajnirana za medicinske radnike, a ne za pacijente koji imaju neželjene efekte ).
Velika većina neželjenih efekata zabeleženih putem sistema žutog kartona i u randomizovanim ispitivanjima su izveštaji o direktnim reakcijama na ubod, kao što je bolna ruka, ili naknadni opšti simptomi slični gripu, glavobolja, umor, groznica i tako dalje, koji se smiruju za nekoliko dana. Najozbiljniji problem su anafilaktičke reakcije i savet je da se ne vakciniše neko ko je ranije imao alergijske reakcije u prethodnoj dozi vakcine ili njenih sastojaka.
Do sada su se ove vakcine pokazale izuzetno sigurnim. U stvari, možda je iznenađujuće što nismo čuli više priča o štetnim efektima. Mogao bi da se dogodi neki izuzetno retki događaj koji pokreću vakcine Covid-19, ali još nema dokaza za to. Možemo se samo nadati da će ova poruka doći do onih koji se još uvek dvoume zbog dezinformacija koje su raširene o navodnoj šteti vakcina i nekorisnih komentara nekih evropskih političara. Da li ćemo ikada moći da se odupremo nagonu za pronalaženjem uzročno-posledičnih veza između različitih događaja? Jedan od načina da se to postigne bio bi promocija naučne metode i osiguravanje da svi razumeju ovaj osnovni princip.
Testiranje hipoteze pomaže nam da utvrdimo koje su slutnje ili pretpostavke tačne, a koje ne. Na ovaj način, randomizirana ispitivanja dokazala su efikasnost nekih tretmana protiv koronavirusa i spasila ogroman broj života, dok su nam takođe pokazala da su neke preterane tvrdnje o tretmanima za Covid-19, kao što su hidroksihlorokin i rekonvalescentna plazma, bile netačne.
Tagovi
