Bilo bi bolje da se to nikada nije desilo, da ga nije optužila i da on to nije uradio, da se silovanje ne dešavaju i da nema žrtava. Da Milena Radulović i devojke nisu imale razloga da optuže Miroslava Aleksića, a Danijela Štajnfeld – Branislava Lečića. Jeste strašno i teško je prihvatiti, kad ne želimo da se te strašne stvari uopšte dešavaju. Ali desile su se i o njima se sada priča jer se dešavaju mnogim ženama, što je podstaklo srpski #MeeToo pokret koji bi, nažalost, mogao da ostane na pokušaju jer se ovde kultura osude nasilnika tek uspostavlja – praktično ne postoji.
Duboko podeljena javnost, deli se i u slučajevima seksualnog nasilja – ko veruje njoj, a ko njemu – čak navijački do preterivanja koja se čitaju u porukama za koje se zapitate šta je nekim ljudima da nemaju nimalo empatije, da makar ne šire mržnju ako nemaju šta pametnije da kažu. Makar dok ne odluči sud. Ne radi se ovde o tome ko je kome poverovao, već o tome da iako smo oduvek učeni da štitimo slabije, deo javnosti se obračunava sa žrtvama silovanja, a to je kao da udarate nekoga ko leži na podu. Sve one poruke i reakcije daju vetar u leđa nasilnicima da samo tako nastave i da imaju podršku. Ne samo na društvenim mrežama – te poruke ne bi trebalo ni čitati, već i kroz medije i izjave pojedinih javnih ličnosti.
„Nakon što sam otvorila dušu, osetila sam se oslobađajuće; mislila sam i da će javnost biti na mojoj strani“, rekla je Danijela Štajnfeld. „Ali to je izazvalo još veću nesigurnost i smešnu dehumanizaciju.“
Da li su nasilnici pobedili ako čujemo tolike poruke mržnje upućene ženama koje progore o seksualnom nasilju, i kako smo došli do toga da žrtve proživljavaju odmazdu i da im se ne veruje? Kako je čitav sistem postavljen tako da se preveliki teret stavlja na žrtve kada je reč o dokazivanju krivičnog dela, tako i ne iznenađuje previše što je javnost sklona tome da „sudi“ žrtvama.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 1. aprila
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
