Istinu govoreći, onih nekoliko sati čekanja pre nego što je odlučeno da let bude otkazan bili su baš uznemiravajući, došlo je do neke vrste pobune putnika, koji su zahtevali da izađu iz aviona. Treba reći da je bilo nekih zabrinjavajućih pojava, naročito miris goriva koji se jasno osećao.
Jedna žena se prva pobunila, na početku potpuno sama. Crna kosa, tridesetak godina, lepa. Ne znam da li je Srpkinja ili Francuskinja. Rekla je upravo ono što sam ja želeo da kažem: „Već dva sata nam govorite svašta, dobro vidim da postoji neki problem sa avionom. Ne verujem vam više, želim da siđem odmah.“ Ona je bila ta koja je imala hrabrosti da to kaže. Ne ja.
Ovaj šturi izvod iz pisama Mišela Uelbeka o kvaru na avionu Er Srbije na liniji Pariz–Beograd zbog čega nije došao na festival „Krokodil“, nisu ništa spram teksta koji je poslao Nedeljniku, gde je detaljno opisao svoju golgotu. Uživajte.
—
Još na pisti mi je bio sumnjiv taj brkati kopilot, Srbin, oko 70 godina, koji je iz narandžastog kanistera nešto točio u avion. Video sam ga kroz prozor autobusa koji nas je vozio od aerodromske zgrade do aviona na kome je pisalo „Air Serbia“.
-Nije valjda da gorivo toče iz kanistera? – pitao sam čoveka pored sebe. Ne znam da li je Srbin ili Francuz, ali mislim da je Srbin, jer je počeo da psuje na srpskom, a meni da odgovara na francuskom.
-Čekaj, burazeru, tek ćeš da vidiš kad nam serviraju klopu! I još će da ti naplate onaj buđavi sendvič i vodu, pazi šta ti kažem! – rekao je žmirkajući bez emocije, kao da je to što vidi nešto sasvim normalno.
CEO TEKST PROČITAJTE U AKTUELNOM BROJU NEDELJNIKA
Digitalno izdanje dostupno je na NOVINARNICA.NET
Tagovi
