Na samom početku rata, kada sam posljednji put dolazio u Sarajevo, na aerodromu u Beogradu me pitaju: “Gdje ćeš”. Kažem: “U Sarajevo”. Oni kažu: “Ti si jedini putnik koji ide u Sarajevo”. Bio je april 1992, sjeo sam na avion i došao u Sarajevo. Stjuardese su mi govorile: “šta ćete, gdje ćete, niko ne ide tamo, ne smije niko da izađe iz aviona”. Bio sam jedini u avionu, viskija je bilo za sviju, a ja jedini.
Puno puta su me dosad pitali da govorim ili pišem o ratu. Šta god kažeš o ratu, nekoga ćeš zakačiti, to je tako. To je uvijek delikatno. Ali sa knjigom “Djetinjstvo u ratu” je drugačije. Kad su djeca u pitanju, drugačije je. Ovo je knjiga želja. Te male sitne želje – da mi je ovo, da mi je ono. Kad nema rata, nema takvih želja. Stanje koje je nenormalno, rat, dovede čovjeka u situaciju da poželi ono čega je uvijek imao.
Kad nestane svega, onda najobičnije stvari, komad hljeba, frtalj luka, postanu velike. Kad još te sitne želje čuješ od onih koji su bili djeca, kad vidiš koliko se još usitne, onda te to gane. Dođeš u situaciju da to nikome ne poželiš. Iz ove knjige i oni koji nisu proživjeli rat mogu da nauče kako male stvari postanu velike.
Odletio sam nazad za Beograd jednim od posljednjih letova iz Sarajeva i doživio ono što se dešava na aerodromima kad su zemljotresi, prirodne nepogode. Raja se skupila da bježi. Mali avion, a pun aerodrom. Ono malo svijeta što me prepoznalo, svi misle da ja imam koliko hoću karata. A ja imam samo jednu. Onda sam lijetao po aerodromu, uspio sam nabaviti pet karata i podijelio raji da i oni odlete.
U Beogradu sam dao ostavku na mjesto selektora Jugoslavije. Većina ljudi je korektno prihvatila moju odluku.
Malo nakon toga se desilo nešto što me zaboljelo. Prolazio je pored mene razred đaka, a ispred njih učitelj, mlađi čovjek. Prepoznao me, i kaže djeci: “Evo izdajice Jugoslavije!” Da sam mogao da ga uhvatim, rastrgao bih ga tad. A šta sam drugo mogao da napravim nego da dam ostavku. Kako sam i rekao tada, to je bio moj privatni gest, moja lična odluka. Jedino što sam mogao učiniti za svoj grad, koji je bio granatiran.
Kako god, moja ostavka nije mogla ništa promijeniti, toliko je daleko otišlo. Fudbal nije mogao ništa promijeniti. Da smo bili prvaci svijeta u Italiji, svejedno bi bilo rata. Nije bilo povratka jer je počelo tako jako i oštro.
1992. sam imao susret sa španskim novinarima. Novinarka me pitala šta mislim o ratu, i ispričala mi kako je bila prisutna u Bosni kad su Srbi upali u selo, kako su ubili dijete i igrali mali fudbal s dječijom glavom umjesto lopte. To je užas. Ona plače i pita mene. Šta da joj kažem kad je bila tamo i vidjela. Šta na to čovjek može da kaže.
Tokom rata nisam bio u Sarajevu, bio sam u Grčkoj i Austriji. U Sarajevu su mi bile žena, kćerka i sin. Prvi put sam se čuo sa ženom kad sam bio u Skoplju zbog utakmice. Tog dana je počelo bombardovanje Sarajeva. Navečer sam došao do nekog telefona. Pričao sam sa ženom, a ona je stavila slušalicu na balkon da slušam detonacije. Ne vidim, ali čujem, i znam da svaka ta granata može svaki čas pasti bilo gdje.
Kad god zazvoni telefon, pomislim srušilo se opet nešto. Ne smiješ uzeti slušalicu. Uvijek čekaš neprijatnu vijest. U Grčkoj pogotovo – prekinute veze, ne možeš doći do telefona. Tad sam trenirao Panatenaikos. Preko nekih satelitskih veza smo uspostavljali kontakt sa Sarajevom. U Sarajevu nije bilo telefona nego su radio-amateri spajali. Volio bih naći čovjeka koji me spajao sa ženom da mu se zahvalim. Taj čovjek je znao sve moje probleme, kao i moja žena. Pričaš sa ženom, linija otvorena, nema intime. Pričaš svoj život, a on sluša.
Najgora vijest koja mi je stigla iz Sarajeva je kad su mi javili da je ubijen Sulejman Kulović koji je igrao u Željezničaru. Suljo je bio duša od čovjeka, ne bi nikog pipnuo, a ubili ga. Ali eto, takav je rat. Dovoljno je kad saznaš da su ubili dijete u majčinom naručju. I to snajperista koji vidi sve. Znači ciljano gađa i ubije dijete. To je vrhunac. Kad to doživiš pitaš se ko su ljudi s te strane koji mogu tako nešto učiniti. Tu obično poludiš. Ako je još neko koga poznaješ, onda ti bude još teže…
Jedino što me spašavalo u to vrijeme je kad smo igrali utakmicu. Posvetiš se tome, misliš o utakmici. Onda mi je došao sin u posjetu, pa malo progovoriš s njim. A opet, ne možeš da ne razmišljaš o Sarajevu i ratu. Nisam znao šta je sa sinom, kćerkom, ženom, sestrom, majkom, familijom. Da sam mogao došao bih još poneki put u Sarajevo. Ali nisam mogao, nisam znao kako da dođem.
Iz ove knjige može se naučiti da treba cijeniti male stvari, one na koje u svakodnevnom životu računamo, koje podrazumijevamo. Koliko jedna suha smokva može napraviti zadovoljstva nekome ko je gladan, žedan, kome puca iznad glave. Male stvare postaju velike. To je pouka koja je vrlo bitna. Kad pročitaš ovu knjigu, stvoriš osjećaj šta je u životu važno, šta može da bude važno, da bude presudno. Koliko je važno samo nekome poturiti rame da se nasloni. Ljudi koji danima ne jedu, nemaju osjećaj za bilo šta. Samo strepe da im ne tresne granata. Ovo je najgori način ratovanja – rat u gradovima. Kad pucaš po gradu, ne možeš da promašiš. I to svi znaju. I oni što pucaju po gradu i oni po kojima se puca. A s tom istinom nije lako živjeti.
Predgovor knjizi „Djetinjstvo u ratu“ Jasminka Halilovića, preuzet sa sajta Lupiga.com
Tagovi
Goran
Da tvoj grad je bio granatiran a u njemu su Srbi bili ubijani.. silovani.. muceni...masakrirani...i. zasto o tome ne govoris..????
Todor
A sto si zabrinut? Jer se Goran drznuo da kaze istinu? Koja se ocigledno ne uklapa u tvoje mentalno zdravlje....
luda mara
Cetiri godine Sarajevo je granatirano sa srpskih polozaja,od strane srba koji su to radili u nase ime.U Sareajevu je ubijeno preko 1500 dece,o drugim brojkama da ne pricamo.Samo se pitam kada cemo mi da se suocimo sa svojim nedelima i svojom krivicom ?Nazalost bili smo zrtve ali u ovom ratu smo ipak bili veci zlocinci.Negiraqjuci to mi pljujemo i po svojim zrtvama!
sudija
Treba da saberes ustaske zlocine u I i II svjetskom ratu i ove poslednje nad Srbima pa da onda izjavis ko je veci zlocinac. Mislili su da ce ovaj put zavrsiti sa Srbima tako sto ce ih sve pobiti .Ali posto si ti i onako luda mara to nista ne vrijedi.
Анонимни
Nazalost dragi sudija ja sam mozda luda mara ali to ne mebja cinjenicu da mi kao narod nismo spremni da se suocimo sa prosloscu i da ciste savesti krenemo dalje.Mozemo da sabiramo i prvi i drugi svetski rat,mozemo da dodamo i balkanske i ine ratove i sve to nece promeniti cinjenicu:nase dvoriste bje puno dubreta i dogod ga ne pocistimo nema nam spasa!
goran.s
Koliko znam oni koji su odlucivali u ime Srbadobili su dozivotne robije. Sta je sa ostalima ? Dobili su nagrade. Lude i anonimusi , u Bosni i u hrvatskoj procentualno je najvise stradalo Srba. Niko osudjen. Sami krivi, samo treba sleci ramenima. Ne govorite vise u moje ime , vec samo u svoje ! P.S. Tebi definitivno nema spasa.
exSer b
Koja novinarka je to videla i koje je to selo? Onako radi znatizelje.
Србенда+
Капа доле Осиму за успех са репрезентацијом Југославије. Оно што ми годинама иде на живце јесте чињеница да се описују ужаси рата у Босни са једне, друге и са треће стране. Жао ми је свих страдалих у рату. Не схватам само зашто се Бошњаци праве луди кад су знали да ако иду на опцију референдума и одцепљења од Југославије да то директно води у рат. Срби су много крви пролили и направили Србију до 1912. Ако су Бошњаци хтели своју државу цена је била јасна пре референдума. На крају крајева зато су се и наоружали. Кад неко некога пљунете у лице а овај узврати шамарам, па ти њега песницом нема краја. Ко је крив, па нека се запита онај ко је први на почетку пљунуо. Е сад можемо да причамо и доказујемо да 2+2 нису 4. Још једном жао ми је свих племенитих, пре свега Југословена, страдалих и напаћених у Босни.
klosar
zbog ovakvih je i bilo sto je bilo...
Ксенија
Саша, ви очигледно верујете да је у том ужасу само једна страна страдала. Не чуди ме што неко види само злочине над својим народом, али је заиста за бригу о сопственим менталном здрављу кад неко верује да је само његов народ чинио злочине.
saja
Sve što Bošnjaci u BiH žele je da nema Srba.Tako je počela politika Alije Izetbegovica i tako je i danas kada Alije nema.I stalno se optužuju Srbi što nisu dali da ih nema.Što neče da budu Bošnjaci pravoslavne vjere.Izmišljena je nova nacija Bošnjaci koja nikada nije postojala i sada se krvotovori sve.Od kralja Trvrka do danas.A u suštini ima samo rijeka koja se zove Bosna.
Slavica
Jednostrano i opasno.Mržnja i ne proverene priče. Gospodine vi želite svoje a jednostrnoscu ubijati druge narode.
Delta
Nel azi covjece, Srbi i odsjecena decija glava, pa Srbi nisu Mudzehadini.
tigar
Šta je sa Srbima iz Sarajeva.Nije to samo muslimanski grad,oterate Srbe iz rodnog grada,i očekujete hleb i so!
mica
U Sarajevu se borila cetvrt protiv cetvrti. Znalo se gde koji narod zivi u kojoj cetvrti, pa su tako i vodjene borbe. Gospodin Ivica prica ono sta mu drugi, u ovom slucaju muslimani, prezentuju. Verovatno, da mu je kojim slucajem Srbin pricao svoju tragediju, ne bi to spominjao i ronio suze. Da li je on upoznat da " nije bilo greh umicabijati Srbe"? Kratko bih porucio: SIKTER!
Ivica l
Videla spanska novinarka odred el mudzahedin nego to ne sme da se kaze
Balkan
Gospodine Osime lepo je knjigu napisati i svoj dozivljaj izneti, na zalost vi ste knjigu napisali na bazi kazivanja a ne licnog vidjenja. Smatrao sam vas covekom razuma i ideja ali ovime ste sve srusili, jer jednostrano ste prikazali sve strahote rata a u tome ratu su ucestvovali Srbi iz Bosne, Hrvati iz Bosne i vi Muslimani, tri naroda i sva tri naroda su na ovaj ili onaj nacin cinili zverstva, niste posteni pre svega prema sebi a i prema citaocima vase knjige, a time i svoj ugled kao coveka i trenera mladih srusili.
Либе
Свака ти част за коментар. Само да додам, мислим да књигу није писао Осим јер он нема тај капацитет, али је пристао да стави свој потпис иза тврдњи које је требало изнијети на начин да се Срби још више сатанизује. То значи да он и мисли о тим догађајима на начин како то износи у књизи и на основу сазнања других. Чудно ми је како није срео некога ко би му причао и о злочинима над Србима. Садржај ове књиге потврђује стару народну изреку: Мачка коти што мишеве лови.
ktle
Da je Jugoslavija bila prvak sveta ne bi bilo rata mada niko za to nije kriv, ni Osim ni Dejo koji je sa metar prebacio loptu preko precke ni oni koji su promasili penale, tako je bilo i eto....