„Rođen sam kao prestolonaslednik Pavelićeve NDH, a Aleksandar Karađorđević mi je blizak rod“: Jedna od najneverovatnijih kraljevskih sudbina iz Drugog svetskog rata

Ako državne tvorevine mogu biti monstruozne, onda na ovim prostorima nema monstruoznije tvorevine od Nezavisne države Hrvatske koja je formirana u nemirnim vremenima početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, na današnji dan 10. aprila 1941.

Malo je, međutim, poznata istorijska činjenica da je Pavelićeva NDH od 1941. do 1943. bila monarhija, pošto je italijanski kralj Vitorio Emanuele na zahtev Ante Pavelića „tomislavovu krunu“ dodelio Ajmoneu Savoji, vojvodi od Aoste, čime je ovaj italijanski plemić dobio ime kralj Tomislav drugi. Iako je Tomislav drugi nosio hrvatsku krunu nikada nije posetio „svoju“ zemlju. Nije došao čak ni na svoje krunisanje koje mu je pripremljeno u Tomislavgradu, zbog tadašnjih sukoba Hrvatske i Italije oko Dalmacije.

Kada se Italija povukla iz Drugog svetskog rata, Tomislav II je abdicirao sa hrvatskog prestola. Ali, samo mesec dana pre abdikacije rodio mu se sin Zvonimir Drugi. Posle abdikacije njegovog oca Nemci su ušli u Italiju i mladog Amedea Zvonimira zatvorili u sabirnom logoru u Austriji.

Rodio se, dakle, 1943. kao hrvatski kraljević. Princ Amedeo od Savoje i vojvoda od Aoste na rođenju je dobio i ime Zvonimir drugi. Amadeo je preminuo 2021. godine, a poslednjih godina života je vodio spor sa rođacima o pravu na titulu predvodnika dinastije Savoj.

Ovu nepoznatu epizodu istorije Drugog svetskog rata Nedeljnik je svojevremeno, pre desetak godina, otkrio kada je Amadea Zvonimira pronašao u italijanskom gradiću Arecu gde se bavio proizvodnjom vina.

Podsećamo na ovaj zanimljiv intervju.

Iako mu je Hrvatska „dodeljena“ kao „njegova država“, rekao nam je tada da je posebno vezan za Srbiju, pre svega zbog bliskih rođačkih veza sa Karađorđevićima.

Iako je NDH bila međunarodno nepriznata država, u porodičnim dokumentima i dalje se može naći da je ime grofa: Amedeo Umberto Kostantino Đorđo Paolo Elena Maria Fiorenco – Zvonimir.

„Sreo sam kod mene u Arecu na benzinskoj pumpi momka koji tamo radi i po lošem italjanskom akcentu sam primetio da je stranac. Pitao sam dečaka odakle je, on je odgovorio ‘iz Hrvatske’. Rekao sam ‘je l’ znaš ti da sam ja tvoj kralj’. A bio sam obučen za šetnju, pa me je gledao kao da sam pobegao iz ludnice. Posle nedelju dana opet sam ga sreo, zaustavio me je i pitao da li se zovem Amedeo. Kaže, ‘pitao sam oca i stvarno mi je rekao da ste kralj’. Poklonio mi je zastavu Hrvatske, danas se uvek pozdravimo kad dođem, i tako mogu da kažem da imam prijatelja Hrvata“, ispričao je tada „hrvatski prestolonaslednik“.

Kako, dakle, gledate na pitanje vašeg prava na hrvatsku krunu?

Rođen sam 1943. godine, a kako se rat zaoštravao, od tada se više nije govorilo o Kraljevini Hrvatskoj. Moj otac Ajmone je bio proglašen kraljem Hrvatske, ali je uvek govorio „ja ne znam taj jezik, ne znam unutrašnje odnose i imam previše poštovanja prema hrvatskom narodu da bih postao kralj zemlje koju ne poznajem“. Ipak, morao je da posluša, jer su Hitler i Musolini imali tu ideju. Kralj Italije je rekao „u redu, poslaćemo im vojvodu Aimonea i on će biti kralj Hrvatske“. U našoj porodici se poštuju naređenja, ali moj otac je bio protiv toga. Jedan od razloga su bili i sukobi ustaša i italijanskih vojnika. U nekim porodičnim spisima za mene stoji ime Zvonimir, ali to mi danas nije zvanično ime. I ne polažem pravo ni na šta u Hrvatskoj.

Zašto vaš otac nikad nije posetio Hrvatsku?

Trebalo je da ode, ali nikada nije otišao. Nadao se da će prestati da pričaju o Hrvatskoj kao njegovoj kraljevini. On je bio šef italijanske mornarice, i nije napuštao komandu.

A da li ste Vi nekad bili u Hrvatskoj?

Nisam bio nikada, a želeo sam. Plašio sam se da neki ljudi ne pomisle da idem tamo da bi polagao pravo na presto. Planiram da idem u martu i voleo bih da posetim hrvatskog predsednika. Već sam razgovarao o tome sa italijanskim ambasadorom u Hrvatskoj. Planiram da Josipovića posetim sa svojom suprugom, i da mu odamo poštovanje. Nadam se da će to biti u martu.

Kakva je bila uloga vašeg oca kao kralja Hrvatske tokom Drugog svetskog rata?

Moj otac i moj stric Amedeo, koji je bio vice-kralj Istočne Afrike, upozoravali su na katastrofalan završetak rata. Moja strana porodice nije bila naklonjena Musoliniju, a on nije imao predstavu da će na kraju Nemačka biti poražena ne samo od Britanca, nego prvenstveno zbog kasnijeg uključivanja Amerike u rat. Moja prodica je to videla od početka. Bili su protiv rata, ne samo zato što su videli krajnji ishod, već su moj otac i stric obrazovani u Engleskoj i imali posebno divljenje prema toj zemlji. Ali, kada su morali da se bore, borili su se. I moj stric se borio prtiv Engleza i poginuo u zarobljeništvu.

Da li ste bili u Srbiji?

Bio sam pre godinu dana. Bili smo nekoliko dana za vreme pozorišnog festivala na poziv Filipa Ceptera. Vrlo sam dobar prijatelj sa srpskim kraljem Alekesandrom drugim. Kao mlađi sam dobro poznavao princa Pavla Karađorđevića. Bio je šarmantan i vrlo inteligentan čovek. I znao je mnogo. Nikada nisam upoznao kralja Petra drugog, ali njegova supruga, kraljica Alekandra je bila moja prva rođaka. Jer ona je ćerka grčkog kralja Aleksandra, brata moje majke Irene. Tako da smo ja i Aleksandar zapravo rođaci. Posebno cenim Pavlovu ćerku princezu Jelisavetu, znam da je uveliko proslavila 70. rođendan, a izgleda kao da ima 50. Predivna žena.

Verujete li u mogućnost povratka monarhije u zemljama koje su posle Drugog svetskog rata postale republike?

Neki političari govore o monarhiji kao državi koja nije demokratskog uređenja. To nije tačno, monarhija može da bude garant demokratije. To je institucija koja je posebno bitna u državama u kojoj živi dosta manjina. Kako u Srbiji, tako i u Italiji. Prijatelj sam i sa Simeonom, bugarskim prestolonaslednikom koji se odrekao krune i na izborima postao premijer. To se nikada nije dogodilo – da car postane premijer u republici. Monarhija još ima jake protivnike, iako verujem da oni nisu većina. Narod uvek voli svoje kraljeve. Na ulici vašeg glavnog grada sam čuo da kada ljudi pričaju o Aleksandru, oni pričaju „o kralju“. Simeona niko ne zove premijerom, iako je bio premijer, mladi Bugari kažu „kralj Simeon“.

Želite, dakle, da vratite monarhističko uređenje u Italiju…

Monarhija se sigurno neće vratiti sutra ujutru. Ali, može da postane alternativa ako stvari nastave da se razvijaju u pogrešnom pravcu. Sve je više mladih ljudi koji su pre par godina pričali o monarhiji kao poslednjoj opciji, ali sada sve realnije gledaju na to.

Da li biste podržali povratak monarhije u Srbiju?

Naravno. Posebno zbog mog rođaka Aleksnadra.

Kako kao „hrvatski prestolonaslednik“ posmatrate raspad Jugoslavije devedesetih?

Teško je uopšte bilo okupiti toliko različitih delova u jednu državu. To je nešto što su hteli Britanci i još neke zemlje. Tito je uspevao da održi tu zemlju, ali ne može se reći da je ona bila demokratska. Moj deda, grčki kralj Konstatin, uvek je govorio da je teško održavati takvu zemlju. On je znao samo za Srbiju.

U poslednje vreme sve češće govorite o političkim prilikama u Italiji i Evropi. Šta je razlog ekonomske krize i krize opstanka EU?

Nemoguće je posmatrati krizu evra nezavisno od političkih odnosa. Jer, političko jedinstvo Evrope je zasnovano na evru. Zabrinut sam posebno zbog Grčke, jer sam po majci Grk. Ne bih mogao da kažem ni da li bih mogao bolje da sam ja na čelu države. To je kao da me pitate kako na Blakanu držati ljude zajedno. Mi u Italiji kažemo „tri Italijana – tri partije“.

Mi kažemo dva Srbina – tri partije?

Pa, to je to. Upravo zato moj otac nije želeo da ide u Hrvatsku, zbog mnogo problematičnih odnosa i religijskih sukoba na Balkanu.

Dali ste zanimljivu izjavu da je Degolovska republika ideal, ali da su je njegovi naslednici upropastili. Da li tu leže prednosti monarhije?

Uvek govorim: on je bio uspešan general u ratu i narod ga je voleo. Uspostavio je predsednički model republike i to je bio dobar korak. Bolje je imati predsednika koji nije samo šef države već i prvi čovek Vlade.