„Tražili su da predmet vredi milione i da postoje realne šanse da se pronađe“: Priča o tome kako su braća Troter (konačno) postali milioneri

„Bilo je to dvanaest godina preokreta, radosnih trijumfa i, skoro pa, katastrofa. A onda je svemu došao kraj. On nije došao s praskom ili s plačem, već s deset godina dugom pauzom. Nakon završetka specijala ‘Kobna zubobolja’ 1993. godine, producent ‘Mućki’, Garet Gvenlan je pretpostavio da je serija završila svoje. Dejvid Džejson (Del) je ugovorom bio vezan seriju ‘A Touch of Frost’, a Nikolas Lindherst glumio je u novom sitkomu ‘Goodnight Sweetheart’ na BBC-ju. Međutim, ostao je utisak nedovršenog posla“, piše u odlomku iz knjige „Mućke“, čije delove prenosi Nacional, autor Graham Meken. On opisuje poslednje epizode televizijske komedije o legendarnoj braći Trote, koja je tokom osamdesetih osvojila publiku, najpre u Velikoj Birtaniji, a dalje i širom sveta…

Autor ističe da se nikome ko je radio na Mućkama nije svidela ideja da „Kobna zubobolja“ bude finale serije.

„Bila je to korektna epizoda, ali s opsesivnim naginjanjem ka sapunici i, sa prilično čudnim raspletom, nije se urezala u pamćenje gledaocima. Jednostavno, stekao se utisak da serija zaslužuje bolje završno poglavlje“, piše Meken.

Prvi je led probio producent Gvenlan koji je pozvao scenaristu Džona Salivena i poručio mu „da bi bila šteta pustiti seriju da tako izbledi“. Gvenlan je upitao Salivena: „A da probamo da snimimo još jednu epizodu?“

Britanski pisac, najzaslužiniji za avanture braće iz Pekama, odgovorio je da će mu biti i više nego drago da napiše još jedan scenario ako Gvenlan uspe da nagovori Džejsona i Lindhersta da ponovo budu Del i Rodni. Producent je znao da će Džejson biti zauzet još neko vreme zbog snimanja nove sezone njegove nove serije „A Touch of Frost“, ali je Lindherst odmah stavio do znanja da će sve ostale obaveze staviti po strani kada dođe trenutak za nove epizode „Mućki“.

Do proleća 1996, o ovome se nije razgovaralo, a onda je Gvenlan gledao pilot-epizodu novog Salivenovog sitkoma o vozačima taksija i saznao da će Džejson tokom jeseni imati „rupu“ u rasporedu od dva meseca. Konačno se ukazala prilika.

Ubrzo je organizovan i sastanak kom su prisustvovali Džejson, Saliven i reditelj Toni Dau. Lindherst je tog dana bio zauzet. Pristuna četvorka se počastila, malo su se i napili, a razgovarali su o uspomenama koje ih vežu za seriju. Saliven je na licu mesta skicirao ideju kako najbolje zaokružiti kompletnu sagu. Oduvek je hteo da Troteri postanu milioneri, a sada je izgledalo kao da je došao pravi trenutak za to. Sledećeg jutra, Džejson je sa svojim menadžerom oslobodio prostor za novu epizodu „Mućki“.

Ubrzo je kontaktiran i novi urednik zabavnog programa BBC-ja Džefri Perkins, kako bi dobili i zvaničnu potvrdu da rad na novom božićnom specijalu o braći Troter može da počne, što je i Perkins s zadovoljstvom prihvatio.

Saliven je napokon i zvanično mogao da počne sa pisanjem scenarija, ali je nakon tri dana pozvao Gvenlana i rekao kako ima problem da sve što je zamislio spakuje u jednu epizodu. Predložio je dve, a možda i tri epizode. Ukoliko producenti pristanu na više epizoda, to znači i više troškova i duže snimanje. Međutim, kada je Saliven dovršio scenario i prosledio ga na razmatranje, svima je bilo jasno da se napisano ne sme protraćiti. BBC je, takođe, bio zadovoljan što će tokom božićnih praznika prikazati visokokvalitetnu trilogiju.

Poslednje poglavlje o Troterima započeto je na Božić, u udarnom terminu, epizodom „Junaci i zločinci“, da bi dva dana kasnije puštena epizoda „Savremeni muškarci“.

Obe epizode su naisle na odličan utisak kod gledalaca, a podaci ukazuju da je kraj malih ekrana tokom emitovanja širom Britanije bilo više od 21,3 miliona ljudi.

Znak da su prve dve epizode sjajno primljene kod publike, oraspoložio je ekipu serije pred emitovanje poslednje sage trilogije – „Vreme je na našoj strani“ – 29. decembra.

Inspiracija za ovu priču posledica je Salivenove želje da se Troteri konačno obogate i postanu milioneri i razmišljanja o načinu kako to sprovesti u delo, a da ne bude površno poput dobitka na lutriji. Hteo je nešto neobično, neočekivano, ali moguće.Potraga za predmetom ili događajem koji će u tome pomoći je počela.

Mona Adams, savetnica za istoriju na BBC-u, dobila je zadatak da Salivenu predloži nekoliko ideja koje bi mogle biti pogodne za seriju. Ubrzo je pomislila da je pronašla odgovor kada je predložila da Del pronađe slonovske kljove zakopane duboko u mulju na dokovima Doklendsa. Uklapalo se u priču kako braća Troter obilaze kojekakva mesta ne bi li pronašli nešto što može dobro da se proda. Bilo je i uverljivo, jer su se kljove zaista uvozile u London tokom 19. i 20. veka, a ponekad i gubile na Ostrvu. Međutim, stvarnost se grubo umešala u fikciju jer je nekoliko dana kasnije Adamsova u vestima gledala prilog o građevinskim radnicima koji su baš na pomenutom doku pronašli kljove. Zatečena razvojem situacije, morala je da smisli novu ideju.

Na predlog prijateljice koja je radila u Nacionalnom pomorskom muzeju u Grinviču, potražila je savet kustosa zaduženog za horologiju (nauku o satovima) kako bi saznala nešto više o pravim, retkim predmetima iz britanskog područja koji bi se mogli pronaći i prodati za ogromnu svotu novca.

„Sve je bilo nekako tajnovito“, prisetio se kustos.

„Nije mi rekla za što joj to treba, već samo to da bi predmet trebalo da vredi milione i da postoje realne šanse da se pronađe“, dodao je on.

Kustos je predložio džepni sat koji je u 18. veku napravio proslavljeni britanski sajdžija Džon Herison, za koji se zaista verovalo da je izgubljen. Onome ko ga nađe, pričao je kustos, doneo bi ogromno bogatstvo.

U tom trenutku je to bila aktualna tema, jer je tada najprodavanija knjiga bila „Longituda“, autorke Dejv Sobel. Knjiga, između ostalog, predstavlja problem orijentisanja brodova na moru i pomenutom Herisonu koji je taj problem uspešno rešio posvećuje se velika pažnja. Knjiga je objavljena godinu dana ranije kada je prikazan i dokumentarac o Herisonu, pa je njegov rad tako postao aktualan i u suvremeno doba.

Kako bi dobio nagradu koju je raspisao engleski parlament onome čija se metoda merenja geografske dužine pokaže uspešnom, Herison je napravio četiri sata. Međutim, 1772. napravio još i takozvani „H5“ kao poklon kralju Gžordžu III, a očuvane beleške i nacrti pokazuju da je postojao još jedan sat takozvani „H6“ koji nikada nije pronađen.

Kustos je tada napomenuo da se svi istraživači Hersonovog lika i dela još uvek nadaju kako će se ovaj sat pojaviti u nekom prašnjavom potkrovlju, pa je ideja da ga je Del pokupio s hrpom drugog krša zvučala kao idealan scenario koji bi Džon Saliven mogao da iskoristi. Mona Adams je prihvatila ideju, saopštila je scenaristi „Mućki“, koji je s oduševljenjem prihvatio predlog.

U epizodi – koja je poznata i po tome što je ujka Albert preformulisao svoju kultnu repliku „tokom rata“ u „tokom sukoba s Nemačkom između 1939. i 1945. godine“ – braća Troter pokušavaju na brzinu da popišu sav krš koji se tokom godina nagomilao u njihovoj garaži. Del iz stare kutijice za čaj vadi džepni sat i govori da bi možda i on mogao da im promeni život, ali da neće, jer život nije takav.

Ipak, u posetu dolaze roditelji Delove supruge Rakel, a otac koji je trgovac antikvitetima primiećuje džepni sat u posudi. Pažljivo ga proučava i vidi da na poleđini ima ugravirano „Harrison AD 1774“, a Del bezbrižno objasni kako ga je pokupio pre dosta godina čisteći jednu kuću u Deptfordu. Delov Tast uzbeđno govori kako bi ovo mogao biti „H6“ ili „Mala ura“, sat koji se traži više od tri stotine godina, a koji je izumeo čuveni Herison.

Sat odlazi na aukciju, a nakon početne cene od 150.000 funti, Del pada u nesvest. Po povratku u prostorije, licitiranje i dalje traje i najnovija ponuda iznosi četiri miliona funti, nakon čega i Rodni gubi svest. Konačni iznos je 6,2 miliona funti. Troteri su postali milioneri.

U poslednjoj sceni Del poručuje Rodniju kako će „u ovo doba sledeće godine biti milijarderi“. Međutim, originalna ideja o poslednjoj sceni bila je da Del, Rodnii i Albert izađu iz novog solitera, zapute se stazom koja se pretvara u put od žute cigle, a oni sami postaju animirani likovi.

„Imao sam osećaj da treba da postanu likovi iz crtića i više ne bi bili stvarni i ne bi mogli da se vrate“, ispričao je svojevremeno Saliven.

Međutim, reditelj Toni Dau se usprotivio se takvom rešenju i odlučio da ih prikaže kao stvarne ljude od krvi i mesa kako se udaljavaju od kamere i publike. Bila je to pametna odluka, jer za seriju koja je sve ove godine u prvi plan stavljala realizam i osećaje, jedino je ovakav kraj bio prikladan.