Isto osećanje i potreba za solidarnošću, kao nakon Drugog svetskog rata, obeležili su prvu godinu pandemije. Ljudi koji su ostali željni života radovali su se fudbalu, dobroj staroj evropskoj zajedničkoj stvari, životnoj slabosti i odrazu.
A onda je u nedelju 18. aprila, oko ponoći, objavljena vest da je 12 evropskih klubova odlučilo da napravi novo takmičenje – Superligu i tako prekine kontinuitet od one ideje koja je zaiskrila u Parizu, 14. decembra 1954.
Čitava stvar predstavljena je na jednom listu papira, nemušto, nevešto, bez dovoljno informacija o bilo čemu što bi moglo da zanima navijače. Kako su birani timovi? Koji je osnovni kriterijum: novac i moć ili klupska istorija? Kakav je plan za igranje nacionalnih prvenstava? Šta će se dogoditi sa evropskom fudbalskom piramidom koja je od kada se lopta zakotrljala pružala mogućnost klubu iz desete lige da nakon deset uspešnih godina postane šampion. I države i Evrope, zašto da ne.
Odgovora na brojna pitanja nije bilo, ali su navijači odgovor na pitanje iz pandemije dobili.
Najveći evropski klubovi nisu odlučili da se vrate ni u 1789. ni u 1954. godinu. Nisu osluškivali priču o solidarnosti, „bratstvu i jednakosti“, što su navijači priželjkivali, već eho svojih ispražnjenih računa. A taj ih je eho vratio svega pet godina unazad…
Pet godina nakon što su tajni pregovori počeli, u širem i nešto izmenjenom sastavu, klubovi su pokušali da ostvare svoju želju. Bili su ubeđeni da im tako nešto pripada, ali navijači nisu mislili tako.
Celo istraživanje objavljeno je u velikom prazničnom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od srede, 28. aprila
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
