Od jedne prilično skrajnute varošice, zabačenog kutka sveta, ali i Sterijinog grada, Petru Krdu je napravio prestonicu evropske poezije. Zahvaljujući Književnoj opštini Vršac, u kojoj je prvo stolovao Vasko Popa, ali prvenstveno zbog KOV-a koji je vodio Krdu, ovo mesto je prepoznato na univerzalnoj pesničkoj mapi. U njegovo doba kroz Vršac je prolazila pesnička osovina sveta. Verovatno nijedan grad nije toliko puta opevan kao Vršac.
Na autobuskoj stanici dočekuje me Ana Krdu, doktorka u penziji, vrlo agilna žena koja vozi kao Fanđo. Ona sada brine o KOV-u, ali i kući koju se trudi da pretvori u sastajalište svih pesnika sveta. Održava i baštu sa više od stotinu biljaka, koje čuvaju i oplemenjuju ovaj dom nežnih reči.
„Eto, vidite, zaluđena sam i cvećem, kada bismo moja drugarica i ja otišle na neki sajam, vratile bismo se s kesama koje nismo mogle da nosimo. Petru bi nas samo pogledao i rekao: ‘Stiže cvećna mafija.’ Mada se i on posle zainteresovao, pa su ga za svaki rođendan na radnom stolu čekale jesenje anemone.“
Pokazuje mi taj prelepi beli cvet, bogata trpeza je poslužena u bašti, nadamo se da neće kiša. Na pažljivo dekorisanom stolu ima svega, ali najviše Petruovih intelektualnih pustolovina.
U njegovo doba kroz Vršac je prolazila pesnička osovina sveta, a ustanovio je, sa Vaskom Popom, i Književnu opštinu Vršac, nadaleko poznatu. Kroz sudbinu Petrua Krdua prolama se i priča o intelektualnoj eliti Srbije, ali i Rumunije, i sveto trojstvo najpoznatijih disidenata iz obližnje socijalističke zemlje: Elijade, Jonesko i Sioran
„Po svom biću i opredeljenju bio je pesnik, ali je pre svega rođen kao pesnik. Kod njega nije bilo izlazaka, svadbi, krštenja, samo knjige, poezija, prevođenje, rad… Vrlo malo života je bilo van knjiga. Nikada nisam srela takvu posvećenost, i takav život s knjigama. Uvek sam ga zaticala kako se igra nekim rečima i slikama i nikada nisam prekidala tu igru, samo bih se priključila.“
Uz aperitiv se služi i priča o njihovim pariskim posetama svetom trojstvu rumunske intelektualne scene, u izbeglištvu, u Parizu: Elijade, Jonesko i Sioran.
„Kod Joneska smo bili 1985. godine, išli smo u jesen. Na brzinu smo to isplanirali, na leto smo bili u Somboru kod Milana Konjovića i obećali smo da ćemo doći na njegovu izložbu u Pariz, u Gran paleu. To je za Konjovića bilo vrlo važno, izlagao je pola veka posle prve izložbe. Tamo je počeo, tamo se i vratio. Bio je veoma srećan što ćemo biti sa njim… Imali smo neko pismo preporuke za Siorana, ali to pismo nije stiglo do njega pa je Petru odlučio da mu telefonira i Sioran prihvati: ‘Kada stignete, javite se.’ Sioran je bio toliko uzbuđen, ne znam da li zbog toga što je poželeo da s nekim priča rumunski, ali stigla ga je nostalgija. Još kada je primetio Petruov fanatizam i kako je bio pun snage i informacija, kojima ga je obasipao, krenuo je da zrači. Sa njegovom ženom sam pričala na francuskom, oduševila se kada je čula da sam lekar jer je išla na neke terapije za ruku. Kad joj se svidi neki savet, ona bi prekidala njihov razgovor da saopšti šta sam joj rekla. Na stolu je bilo nekih sireva, prvi put smo ostali tri sata i to je proletelo. Kako bismo koji put dolazili, tako je sto bivao sve raskošnije postavljen, sve lepše i srdačnije su nas dočekivali, gledali su na nas kao na svoju decu. Ja sam bila tri puta, a Petru pet puta kod Emila Siorana.“
Jednom je Sioran pozvao Joneska da mu kaže da je jedan zanimljiv rumunski pesnik iz Srbije kod njega, a Jonesko je saopštio da mu je u kući neka televizijska ekipa.
„Sioran mu je odgovorio: ‘Znam, kod tebe su uvek televizijske ekipe.’ Oko njega je uvek bilo pozorište. Ipak nam zakaže da dođemo za tri-četiri dana, a imali smo dogovorenu posetu i kod Mirče Elijadea, čuvenog istoričara religije. Bio je sam, imao je na rukama neke imobilizacijske flastere, bolovao je od reumatoidnog artritisa, bilo je oblačno i imao je bolove. Žena mu nije bila kod kuće, na stolu je bilo čokolade i vode, pa nas je zamolio da sami skuvamo kafu. Bilo je zanimljivo, nije bilo protokolarno, odmah je rekao koja mu se Petruova pesma najviše dopada. Ostali smo zabezeknuti njegovim poznavanjem naše književnosti.
Posle smo išli kod Joneska, odmah je najavio da je bolestan, i primio nas je u pidžami, ali kada je krenuo da priča, videlo se da nema ni traga od bolesti, bio je skroz vitalan, očito je želeo pred nama da odigra predstavu. A njegova žena je bila vrlo pažljiva, onako mala, mršava, samo je jurila po kući, izvršavala njegove zapovesti, donosila novine, knjige da pokaže Petruu. U jednom trenutku primetim kako imaju lepu kuću, zaista impozantnu, što nije bio slučaj kod Siorana i Elijadea. Sioran je bio najsiromašniji, živeo je na mansardi u Latinskom kvartu, imao je deo sa kosim krovom prepunim knjiga, ali sâm ulaz je bio neugledan i odavao je utisak bede. Mada, meni je atmosfera kod njega bila najlepša, možda zato što sam tamo bila više puta.“
Joneskova kuća pak izgledala je kao ozbiljna umetnička galerija.
„Imao je vredna umetnička dela, primetili smo Miroa, čak su mi dozvolili da fotografišem. Pozajmila sam neki moderan aparat od prijatelja kojim nisam znala da rukujem, tako da su na kraju bile loše fotografije, mutne dozlaboga, jedva su se prepoznavala lica. Posle smo otkupila taj ‘foto-aparat koji nije slikao’ da imamo za uspomenu na posetu Jonesku, Sioranu i Elijadeu. Petruu su ti susreti baš mnogo značili, obožavao je te ljudske veličine, a nije bilo lako doći do njih. U principu, nisu primali Rumune. Plašili su se da im neko ne bude podmetnut, ipak je to još bilo vreme Čaušeskua. Nas je preporučio rumunski kritičar Jon Negoicesku, disident, koji je bio zatvaran, ali tada je bio na Zapadu, imali smo njegovo pismo i naša prva adresa je bio Sioran.“
Odjednom mi je bilo žao što nisam poneo sa sobom istoriju rumunske književnosti, ali pažljivo slušam jer mi se servira za stolom.
„Negoicesku je iz ove naše kuće otišao u disidenstvo. Paul Goma, poznati rumunski disident, napao je Čaušeskua i Negoicesku ga je uzeo u zaštitu i zbog toga je završio u zatvoru, preko veze je izašao ali mu je preporučeno da napusti zemlju. Došao je kod nas, većina njih su išli preko Jugoslavije, i ovde je bio sedam dana. Svakog dana je govorio da će da krene, ali onda počne da ga boli glava, pa ne može, pa mu se ne ide… Stalno je odlagao, nije mu se rastajalo od nas, trebalo je da ga vozimo na Železničku stanicu u Beograd. Taj rastanak mi je vrlo teško pao.“
U tom trenutku Ana počinje da plače.
„Znao je da više nikada neće da kroči u Rumuniju, bilo je baš bolno. Mnogo je mučno to bilo, samo koliko je odugovlačio to putovanje. U jednom trenutku sam imala utisak da će da se vrati u Rumuniju. Ovde kod nas je samo čitao, čitao, čitao, nije izlazio iz pidžame. Ipak je on pisao na rumunskom, a svaki pisac je vezan za jezik. Videlo se koliko se teško rastaje od svog podneblja, inače je objavio istoriju rumunske književnosti, jednu od najboljih. Navodno je odlazio na stipendiju, prvo je otišao u Keln, kada je dobio azil prešao je u Minhen, posle smo ga tamo posećivali. Taj čovek je stvorio četiri zavidne biblioteke u svom životu. Prva je bila u tom stanu iz koga su ga odveli u zatvor, i gde se više nikada nije vratio. Iz zatvora je otišao kod jedne žene gde je napravio drugu biblioteku, od nje se rastao, opet je bio u zatvoru, posle je otišao kod druge žene, a u stvari bio je gej i te žene su bile pokriće. Četvrta biblioteka je bila u Minhenu, i Petruu je i dan-danas žao“, govori Ana u sadašnjem vremenu kao da očekuje da nam se Petru pridruži na ručku u bašti, „što nismo više knjiga ovde doneli iz te minhenske biblioteke. Mnogo je njih odavde, iz našeg doma, krenulo na Zapad. Augustin Dojnaš – koji je spadao u one pisce koje kada čitate u prevodu žao vam je što ne znate njegov maternji jezik da biste ih čitali u originalu – preporučio nas je kao utočište za opoziciju. I sam Petru je uvek bio opozicija, uvek je bio na suprotnoj strani. Čovek ima utisak da se sa te druge strane bolje vidi svet. To su znali Elijade, Sioran i Jonesko i zato su nas tako s poverenjem primali.“
Sa Popom je bio dobar, do momenta kada se nekima učinilo da mu je Krdu previše blizak i onda su krenule spletke, kako navodno po svom ukusu ovde dovodi neke pesnike, a Popa je ipak voleo da se pita za sve. Vidni rascep se desio – mada ne znam da li ovo da pišete – kada je Petru doveo Miodraga Pavlovića u Vršac, a Popa i Pavlović su već bili u zavadi. Palanački duh ne miruje nikada
Sa Joneskom je bio neminovan razgovor o rumunskoj revoluciji, to se vidi iz Krduovih beleški. Tvrdio je da ljudi ubijaju jedni druge od postanka sveta, da je teško sprovesti revoluciju bez krvi i da se to može nekada ostvariti samo uz pomoć Boga. Pričao je o tome kako je prvu verziju „Ćelave pevačice“ napisao na rumunskom i naslov je bio „Engleski bez profesora“. Raspravljali su o jeziku, o njegovoj hrabrosti da kvari jezik i da rađa bolnu tragediju reči, samo da bi pokazao svoje čuđenje, prema svetu, ljudima koji čine stvari bez smisla, žive bez smisla. Smatrao je da svaka literatura, čak i ona dostojna svakog poštovanja, treba da bude uzdrmana da bi se videlo koliko su joj temelji čvrsti.
Petru je govorio da je rumunska književna avangarda poput deteta s nogama u prošlosti, pupkom u sadašnjosti, a glavom u budućnosti, na šta je Jonesko rekao: „Kad pišem, ne postavljam sebi pitanje da li stvaram avangardu ili ne. Trudim se da svet opišem kako mi se prikazuje.“
Sa Emilom Čoranom koji je posle odlaska u Francusku promenio identitet i postao Sioran razgovarao je u Parizu i odmah je osetio njegov „požar strasti“. Napomenuo mu je: „Ja nisam Čoran, ja sam Sioran. Kažite mi jednostavno Sioran, kao što se Paskalu kaže Paskal ili Volteru samo Volter.“ A onda bi iznenada dodao: „Kako bih se danas slatko udavio u Seni.“ U Seni se nije udavio, ali je uvek propagirao tezu „da bi se bez ideje o samoubistvu odavno ubio“. Pričao mu je o svom burnom ljubavnom životu: „bio sam ženskaroš, lovac na suknje“, to je izgovarao na nemačkom. Rekao je da je imao sreću da se zaljubi u sedamdesetoj godini, u profesorku filozofije duplo mlađu, Fridgard Toma, koja je posle njegove prirodne smrti u 84. godini u Parizu, izdala knjigu „Ni za šta na svetu“, koju je Krdu objavio u KOV-u.
Ana, koja je odlučna da od kuće, sa hiljadama složenih, posebnih knjiga, napravi neformalni dom ljubitelja književnosti, nudi uz ručak dve vrste vina i pokazuje jedan crtež, Petruov kao poklon za njen rođendan, a na poleđini je sledeći tekst:
„Ani, lepoti u duši i rečima danas, 11. februar 2001, kada napolju ne pada sneg i nema mraza, kada je sve vreo ljubavni dah. Puiu.“
Šta li je ’Puiu’, razmišljam dok sipam paradajz salatu natopljenu sirom.
„Ja sam njega zvala Puiu, jeste to tepanje u mom slučaju, ali je kod Rumuna često kao neka vrsta skraćenog imena od Petru. Može biti i prezime. On je mene zvao Lutki a predstavljao me je kao ‘večitu verenicu’ ili pak kao ‘ljubavnu sestru’.“
A kako su se Lutki i Puiu zatekli u večnom ljubavnom zavereništvu, priča uz glavno jelo.
„Upoznali smo se vrlo rano, došla sam ovde u gimnaziju, u prvom razredu sam znala za njega, već tada je pisao. Išli smo u isti razred, sedela sam u prvoj klupi do vrata, a on po dijagonali u poslednjoj klupi do prozora. U drugoj godini je već bilo međusobnih simpatija, ali se ljubav dogodila na ekskurziji, imali smo 17 i po godina, prvi zagrljaj je pao na Plitvicama, bilo je sumorno, padala je kiša. Zanimljivo je kako je ljubav sama sebi dovoljna, ceo razred se slika zajedno, a nas dvoje stojimo sami po strani. Na časovima smo razmenjivali puškice, s lepim porukama, dok ih jednog dana profesor filozofije nije zaplenio i odneo u zbornicu. Bilo je opasno u to doba imati ljubav, još u gimnaziji, smatralo se da to nije u redu. Više nisam bila miljenica nekih profesorki, koje su me do tada volele jer sam bila dobar đak. A on je još gore prošao jer ga nije zanimala matematika i takvi predmeti, ispod klupe je čitao i pisao pesme. Tražili su mu iz nedeljnih novina Libertatea iz Pančeva, da objavi neke pesme. To je bio prvi časopis sa kojim je sarađivao. Vrlo brzo je dobio i književnu nagradu… Sećam se, na Plitvicama mi je dao svoje ukoričene pesme na čitanje i ja se pohvalim drugaricama, prijalo mi je to, i izgubim rukopis te prve njegove zbirke. Petru kaže: ‘Nema veze, napisaću novu.’ Tako je na kraju ispala sasvim druga knjiga. Možda i bolja.“
Put ih je odveo u Beograd, nju na studije medicine, a on je upisao rumunski i francuski jezik na Filološkom fakultetu. Ali vrlo brzo usledio je preokret u životu mladih ljubavnika.
„Petru je bio prevodilac kada su dolazile rumunske delegacije, jednom prilikom je upoznao nekog ministra omladine iz Rumunije. Petru je bio harizmatičan, i ministar mu predloži da bi bilo bolje zbog jezika da studira u Bukureštu. Petru to prihvati, ali kako je imao naklonost i ka crtanju, ne izabere jezik nego istoriju i teoriju umetnosti, dobije stipendiju i ode. Imam jedno njegovo pismo u kom kaže kako mora mnogo da uči. Tamo se teško ulazilo na fakultet, to je bio početak sedamdesetih, samo najbolji su mogli da studiraju. Petru nije bio toliko pripremljen, ne bar na taj način i onda je mnogo učio. Posle prve godine, od te iscrpljenosti i hrane iz menze dobije infektivnu žuticu i završi u bolnici. Bila sam kod njega nedelju dana. Baš je bilo kritično, ali se izvukao; dug je bio oporavak, uzimao je neke lekove za jetru i dobije čir na želucu, koji mu je u životu tri puta prokrvario. Prvi put posle studija, kada smo bili mesec dana i tri nedelje u Baricama, u njegovom selu, dok nismo u Vršcu našli stan. Radio je neke teške fizičke poslove, prenosio je džakove, što nije bilo za njegovo krhko telo. Ostala dva puta se to desilo zbog stresa. Tada su krenule naše mladalačke nezgode. Ali izborili smo se. Bili smo razdvojeni te četiri godine koliko je tamo studirao, ali naša ljubav je imala dobar temelj. Venčali smo se i pravili svadbu, samo zbog naših roditelja. Ali pre svadbe smo išli na svadbeno putovanje u Veneciju.“
Vršljamo po kući, Ana ne zna šta bi pre pokazala, ja šta bih pre gledao.
„Nikita Stanesku nam je u znak zahvalnosti za gostoprimstvo ostavio ovaj sat, mislila sam da sam ga izgubila, pa sam se obradovala kada sam ga našla posle Petruove smrti… Evo, Ana Blandijana, Dojnaš, Ciril Zlobec, makedonski pesnici“, pokazuje fotografije. „Kuća je uvek bila otvorena, nikada se nije znalo ko ulazi a ko izlazi. Patrik Beson kada je prvi put bio u Jugoslaviji došao je kod nas.“
Posebno poglavlje u Krduovim intelektualnim avanturama zauzima susret sa Konstantinom Nojkom, jednim od najznačajnijih mislilaca 20. veka, koji je u svetu nepoznat jer je hteo da bude nepoznat. Sioran je rekao Petruu da bi prevazišao i njega, i Joneska, i sve druge da je hteo da ostane na obalama Sene, ali je samo godinu dana proveo u Parizu
Pogled s jedne od terasa puca na Vršački breg, gde je Petru ugostio mnoge korifeje reči. Između ostalih, razgovarao je s Hansom Magnusom Encensbergerom, jednim od najprevođenijih nemačkih pisaca, koji mu je vrlo plastično objasnio razliku između vodoinstalatera i intelektualaca: „Vodoinstalateri su stručnjaci za razne instalacije. Intelektualci su stručnjaci za izražavanje kolektivnih ideja, kolektivnih osećanja, oni su obrazovani za to, istrenirani, a politika ih kao stručnjake regrutuje i plaća. Kada mi se pokvari instalacija, ja pozovem vodoinstalatera, a kad želim da huškam, zovem intelektualca. Ne radi se samo o novcu i podmićivanju, nije posredi samo materijalna kompenzacija, da imaš neku vilu, već postaješ važan.“ Posle tog razgovora, te 1995. godine, Petru se zapitao pišu li pesnici još buntovne pesme po zidovima.
Krdu je dugo poznavao i jednog od naših najznačajnijih prevodilaca Petra Vujičića, „dobrog starog Pjotra“, i smatrao je da za sve što je učinio Poljaci bi trebalo da mu podignu spomenik na Visli, a Srbi na ušću Save u Dunav. Pohađao je njegov „privatni univerzitet svetske književnosti u Čika Ljubinoj 6/a“, gde je primao samo odabrane. Njegova soba prepuna knjiga i ploča bila je svojevrsna alhemijska laboratorija, preveo je na srpski više od 150 knjiga, od Dostojevskog i Ivaškjeviča, Miloša i Herberta, do Gombroviča, Nabokova, Šimborske, Brandisa… Petru je bio očaran što je imao priliku da s njim pije čaj jer ga je malo ljudi izbliza znalo. Princip mu je bio da ne učestvuje u javnom životu, nikada nije davao intervjue, nije primao nagrade ni ordene. Napravio je samo jedan izuzetak, kada je nobelovac Česlav Miloš došao u Beograd, išao je s njim na pivo i pratio ga je na Oplenac. U besedi koju je veliki poljski pisac održao u SANU nije propustio da kaže da za njegov dolazak u Beograd treba zahvaliti Vujičiću.
Na svom radnom stolu Krdu je dugo držao jedno pismo, koje je citirao u knjizi „Druga istorija bića“ (KOV).
„Dragi gospodine Petru,
Upravo mi je stigao Vaš prevod. Puno, puno hvala – pisala sam ovu zbirku s mišlju i tiho sanjajući da se upravo pojavi kod Vas…
Znate da nikada nikome svoje stihove ne namećem. Mogu samo računati s Vašom slučajnom budnošću i razumevanjem. Ali, dosta o meni – dodala sam i zbirčicu Kornelovih pesama, koje Vam mogu pričiniti zadovoljstvo. U svakom slučaju, veoma se radujem jer je bilo kakvo izdavanje pesama kod nas danas prava gehena. Sve stare izdavačke kuće kod nas su u raspadu. Valjda će se, mada ne brzo i to promeniti… Grlim Vas od sveg srca!
Vislava (Šimborska)… 1992.
„Evo, našla sam“, viče Ana iz druge sobe, dok kopam po nekim rukopisima, „pismo nobelovca Tomasa Transtremera, švedskog pesnika kome je Evropska nagrada za poeziju koju dodeljuje KOV uručena dvadeset godina pre nego što je dobio Nobelovu.“
Ta nagrada se sada zove „Petru Krdu“, a svake godine se u Vršcu organizuju njegovi septembarski pesnički dani.
„Književna opština Vršac je opstala na njegovim plećima, kada smo došli ovde, aktivirao se u književnoj omladini i bilo je vrlo primetno njegovo znanje i ljubav prema književnosti, bio je sav od akcije, i Vasko Popa ga je pozvao u KOV, koji je tek bio formiran. Cela književna opština se zasnivala na volonterstvu, posle su tek zaposlili sekretaricu, mnogo toga je nosio na svojim plećima. Najveći šok je bio kada su ih izbacili iz Sterijine kuće. To je bilo 2003. godine. Demokratska stranka se udvarala Crkvi, a Sterijin brat je ostavio oporuku da kućom upravlja Crkvena opština, pa da od kirije dele, kao, neke stipendije. KOV su tada bacili na neku mansardu, u neke nehumane uslove za rad. Valjda su mislili da će ga tako ugasiti. Opasan je palanački mentalitet, čim se izdigneš hoće da te poseku. To prebacivanje na mansardu Petru je strašno podneo, bio je i besan i nemoćan, u našoj kući je bila atmosfera kao da nam je neko umro, bilo je depresivno.“
Ana opet plače. Vraća se trenutak koji su jedva preživeli: „Strašno, strašno je bilo, tada mu je drugi put pukao čir.“
Posebno poglavlje u Krduovim intelektualnim avanturama zauzima susret sa Konstantinom Nojkom, jednim od najznačajnijih mislilaca 20. veka, koji je u svetu nepoznat jer je hteo da bude nepoznat. Sioran je rekao Petruu da bi prevazišao i njega i Joneska i sve druge da je hteo da ostane na obalama Sene, ali je samo godinu dana proveo u Parizu. Studirao je s Elijadeom i Sioranom u Bukureštu, Parizu, Berlinu, ali je za razliku od njih odlučio da ostane u Rumuniji, mada je platio visoku cenu tog svog duhovnog opredeljenja – šest godina robije. On je to nazivao: bizarni interludij.
Nojka je živeo u planinskom masivu, na nadmorskoj visini od 1.600 metara, sedam sati vozom od Bukurešta. Tu su godinama dolazili poklonici filozofije, da bi, na Nojkinom izvoru, upotpunili svoje predstave i saznanja o svetu i egzistenciji. Krduov vodič bio je pisac koji je dve decenije vodio transmisiju između Nojke i Bukurešta, gde su pristizali oni koji su hteli da čuju i vide velikana, ne samo rumunske već i evropske filozofije.
Krdu piše: „Bio je 7. novembar 1987. Probijali smo se kroz sneg. Strahovao sam, ipak, znajući da Nojka nije darežljiv u saopštavanju za glasila – poput radija i televizije.
Došli smo u usamljenu kućicu koju su u bukureštanskim intelektualnim krugovima nazivali Kulom misli. Trem podseća na grčke hramove, a sa zida mansarde pozdravila nas je slika Altamire. ‘Šta vam je trebalo da kroz ovaj sneg dođete do mene?’ bile su prve reči dobrodošlice. Rekao sam mu da sam u pariskoj mansardi razgovarao sa Sioranom i da mi je rekao: ‘Mladi čoveče, morate da odete u jedan vlaški hram filozofije.’
Nojka u svojoj samici. Tučana peć. Ibrik za kafu. Voda stalno kaplje iz slavine u vedro koje on povremeno izliva. Tu je i četrdesetak njegovih knjiga i mnogo uspomena. Maltene asketski izgled sobe. Pitam Nojku kakva je razlika između ove jednostavnosti i komfornog života, zapravo šta je to značilo u njegovom životu. Da li mu je to što sam zatekao: jedan krevet, jedan ćup, stara kofa, rezervna petrolejka, mali drveni pisaći sto, bilo dovoljno za njegovu plodnu svakodnevicu.
‘Civilizacija nas osiromašuje. Ona doprinosi da nemamo posrednog kontakta sa stvarima. Jednostavan susret sa bršljanom, cvećem, cepanje hrasta, prolivanje suvišne vode iz kofe, odstranjivanje prašine, provetravanje, znači jednostavno afirmisanje moje zakasnele vitalnosti. To bi, ako hoćete, mogla da bude i nekakva tehnička navika, ali to je, u suštini, moja joga. Ja tu svoju jogu doživljavam kao polucivilizaciju. Suvišan je civilizacijski finale.’
Nisam ni slutio da je Konstantinu Nojki preostalo samo još tri nedelje života. Bila je to možda i zanosna ironija profesije, jer sam se sa magnetofonom na ramenu, približio čoveku koji će dati svoj poslednji intervju.“
„Koliko je bio srećan kad se vratio“, seća se Ana. „Petru je bio toliko zapeo da ide, kao da je nešto predosećao. Tada im je Nojka ispričao, što nema u tim spisima, kako je godinama šetao po planinskim stazama, tako usamljen, i jednom je sreo čoveka koji prevozi drva, koji ga je pitao zašto stalno tuda prolazi, ‘šta tu radi’, na šta je odgovorio da samo razmišlja i da piše knjige, a drvoseča je rekao: ‘Sve se u životu jednom završava, pa završite i vi te svoje knjige jednom.’
‘E, to je filozof, a ne ja’, rekao im je Nojka“, priča Ana.
„I Mirča Elijade je Petruu isto dao poslednji intervju.“
Pogled s jedne od terasa puca na Vršački breg, gde je Petru ugostio mnoge korifeje reči. Između ostalih, razgovarao je s Hansom Magnusom Encensbergerom, jednim od najprevođenijih nemačkih pisaca, koji mu je vrlo plastično objasnio razliku između vodoinstalatera i intelektualaca: „Kada mi se pokvari instalacija, ja pozovem vodoinstalatera, a kad želim da huškam, zovem intelektualca“
Preturam po „škrinjama“, nailazim na jedno blistavo svedočanstvo kada se odluka o dodeli Nobelove nagrade za književnost iščekivala u Vršcu.
Ana Blandijana, zapravo Otilija Koman, koja je pseudonim uzela po nazivu svog rodnog mesta, pesnikinja, prozna spisateljica, dobitnica Evropske nagrade za poeziju Književne opštine Vršac, te godine je odluku o Nobelovoj nagradi za književnost, za koju je bila ozbiljan kandidat, čekala u Vršcu u Krduovom društvu. Nije je dobila, otišla je u ruke Herte Miler, njene zemljakinje, koja je tada, iako je znala da je nominovana, mirno spavala u svom berlinskom stanu. Na telefon se javio njen životni saputnik, švajcarski arhitekta, ali je sekretar Nobelovog komiteta tražio da razgovara s književnicom koja je radila i kao prevodilac u jednoj fabrici u Temišvaru, iz koje je izbačena, zbog odbijanja saradnje s rumunskom tajnom službom Sekuritatea. Kada je uzela slušalicu, Herta je bila zatečena i samo je prasnula u smeh. Posle su Blandijanijeva i Krdu raspravljali da li je moguće da je toliko bila šokirana da joj reči nisu bile pri ruci ili je samo dobro odglumila, što ne bi bilo čudno za jednu „nepopravljivu pristalicu andergraunda“.
Krdu je pisao i na rumunskom i na srpskom, sledivši avangardistu Ilarijea Voronku koji je stvarao na rumunskom i francuskom, izabravši kao naciju – imaginaciju. Krdu ga je cenio i prevodio ga je. Voronka je smatrao da preziranje i rušenje logike i gramatike ‘obogaćuje senzibilitet’, umetnost uopšte. Zahtevao je da se primeni Heliadeov krik: ‘Pišite, momci pišite, kopajući u sebi značaj vremena. Pravite gramatičke greške!’
Krdu nikada nije bio u političkoj partiji, bio je samo posvećenik vrhunske književnosti. Njegova partija je bila KOV, a njegov klan Nabokov, Sioran, Kafka, Pavlović.
„Nije vozio kola, ali je bio odličan suvozač, obožavao je šešire i nije silazio s bicikla“, nastavlja Ana. „Najviše je čitao noću, mada i izjutra, probudi se i ostane u krevetu da čita. Svako veče je prao kosu, samo bi se u dva sata čuo fen. Nije voleo cigare i onda kad dođe iz KOV-a ili sa pesničkih večeri obavezno pere kosu. Organizovao je maratonske noći poezije kada po dvadesetak pesnika celu noć čitaju poeziju. Od promocije svake knjige je pravio performans, ceo grad je bio uključen, shvatao je da je došao trenutak da knjiga ne može da spava u knjižari i čeka čitaoca, već da mu mora poći u susret.“
Uz kafu pričamo o Milanu Konjoviću.
„Konjovića je upoznao jedne jeseni kada je u Sombor doputovao dotrajalim autobusom iz Novog Sada. I bili su prijatelji, na toj izložbi u Gran paleu smo uživali, bilo je možda hiljadu ljudi, skoro da se slike nisu videle. Milan je govorio da je već u svojoj šesnaestoj godini naslućivao da će biti slikar, ali je prevalio težak put dok nije došao do istinskog saznanja, pričao je kako je morao da izdrži sve teškoće jer je sam sebi bio i otac i sin i učitelj i đak. Na povratku iz Pariza za Beograd, u avionu, rekao je Petruu: ‘Videli ste i sami slike, nađete li lošu, poklanjam vam je.’ Petru nije mogao da nađe lošu, tako je ostao bez slike.“
Petru je razgovarao sa njim o čudesnom erotskom sjaju njegovih slika, a Konjović je propagirao da ‘bez erotike nema života’. Konjović je voleo lepe žene i uvek je bio okružen njima. To je Petru beležio: ‘Lepa je ona koja vas voli iz dna duše, a i vi nju. Nije lepota samo spoljašnja, ona jeste i to, ali je još više unutrašnja, duhovna. Recimo, moja Ema je bila takva lepota. Imala je fantastičnu duhovnu lepotu. Zbog toga je i mene razumela i shvatala i sve moje mane i veće grehove praštala. Znala je da ja ne mogu bez senzacija, bez doživljaja da slikam, a ni da živim. U životu sam imao malo ljubavi, ali su uvek bile izvanredne, posebne. Uvek inspirativne.’ Konjović je bio laf, voleo je Petrua, slikao ga je.“
Umalo da zaboravim Vaska Popu.
„Sa Popom je bio dobar, do momenta kada se nekima učinilo da mu je Krdu previše blizak i onda su krenule spletke, kako navodno po svom ukusu ovde dovodi neke pesnike, a Popa je ipak voleo da se pita za sve. Vidni rascep se desio – mada ne znam da li ovo da pišete – kada je Petru doveo Miodraga Pavlovića u Vršac, a Popa i Pavlović su već bili u zavadi. Palanački duh ne miruje nikada. Koliko su samo puta imputirali kako će Krdu da privatizuje KOV, njega to nije zanimalo, bilo mu je stalo samo do poezije, a KOV ni do danas nije privatizovan. Kada se ovde osnovalo rumunsko pozorište, početkom dvehiljaditih, njega izaberu da bude umetnički direktor. Bila sam protiv toga, ali on je želeo još nešto novo da stvori, angažovao je Boru Draškovića, velike reditelje, postavio je Kišovu ‘Elektru’, napravio je novo moderno pozorište, novi izraz. Tada su krenuli napadi sa srpske strane – ‘naši građani daju pare za rumunsko pozorište’. Kao da Rumuni nisu građani. Teško je to podneo. Imao je opet sukob sa sredinom, tačnije sa ljudima koji ne trpe tuđi uspeh. Molila sam ga da napusti pozorište i stalno mi je obećavao, ali je bilo ‘samo još ova predstava’, i svaka nova je bila dobra i to ga ponese. Poslednja je bila Kafkina.“
Ana i Petru nisu imali decu.
„Ne mogu da kažem zašto, prvo njegova bolest, pa moja, ali ne znam sada to da objasnim. Na početku ljubavi smo pričali i maštali o deci, ali što smo bili stariji, manje smo ih pominjali. Navikli smo da budemo sami, bilo nam je lepo zajedno, prijao nam je taj naš mali komfor, postali smo dovoljni jedno drugom.“
Kraj je došao baš iznenada. Imao je 59 godina. Dan pre nego što je umro, dobio je prvu penziju. A tog dana, 30. aprila 2011. godine, pre podne je vozio bicikl, čak ima i jedna fotografija kako poslednji put vozi.
