Na zgradi broj 19 na beogradskom Studentskom trgu stoje tri spomen-table – ovde su živeli i stvarali: Antonije Isaković, Slobodan Selenić i Mića Popović. „Kako pametna zgrada“, pomislio sam dok sam se peo ka stanu gospođe Leposave Isaković Milanin, Antonijeve udovice, književnice, arhitekte, fatalne lepotice, koja nas je napustila pre pet godina.
Dok sam se peo uz te stepenice, lift nije radio, negde sam naslućivao da „idem“ po najveću ljubavnu priču na srpskoj književnoj sceni. Razgovarali smo među gomilom knjiga, Leposava se prisećala prva tri susreta, pre nego što je izistinski upoznala Antonija, svoju najveću ljubav. Zapravo, jedinog muškarca koga je istinski imala.
„Prvi put sam ga videla u bioskopskoj sali zatvorenog tipa, u koju sam se ušunjala. Davao se neki film, trebalo je da dođe i Tito. Bila je velika gužva, išla sam u gimnaziju i svuda sam ulazila kako sam htela. Nisam shvatala koliko sam lepa, to je bilo strašno. U početku sam to teško podnosila, a posle mi je bilo svejedno. Ulazim i uvek idem pravo u prvi red jer ako sednem negde pozadi, doći će neko ko ima kartu, muškarac koji me neće lako pustiti. Videla sam čoveka koji je sedeo pored Mire Stupice i smeškao mi se. Pomislim, šta ima meni da se smeška kad sedi pored takve dive, koju sam obožavala…“
***
Svadba je bila kako treba. Kumovi na venčanju bili su im Oskar Davičo i Dobrica Ćosić. Ali brzo su naišli na nove prepreke – prijatelji književnika nisu baš blagonaklono gledali na lepu studentkinju. Kaže da su se mnogi svojski trudili da je ignorišu.
„Kada me je Mihiz video, onako pobedonosno je rekao: ‘Antonije ima najlepšu i najgluplju ženu.’ Pomislih, neka, neka, doći ćeš ti na moj teren. Mihiz nikog nije štedeo i delovao mi je kao da mrzi ceo svet. On je samo jedan od mnogih iz Antonijeve okoline koji su vodili rat protiv mene. Posle nekoliko godina čula sam da su slično mišljenje imali Božica i Dobrica Ćosić: ‘Nema tu nikakve tajne. Antonije ne sme nigde da je vuče jer je enormno glupa.’ Jednom smo bili u Rovinju, igrali smo neke okretne igre, tu je bio ceo orkestar zagledan u mene, i Mihiz, da se napravi važan, kaže: ‘Ovakva se žena rađa u Srbiji jednom u sto godina.'“
„Šta mislite, šta sam ja rekla, ajde, pogodite“, pita Leposava dok prebiramo po starim fotografijama.
Ne mogu ni da pretpostavim, gledam kroz prozor u posečeno drveće u Studentskom parku.
„Rekla sam: ‘Šta, samo u sto godina?’ Posle sam bila malo grešna prema Mihizu, čak sam napisala nešto o njegovim ljubavnicama. Ali sam po svaku cenu htela da ga poklopim. Uvek sam nametala svoje mišljenje među te uvažene književne veličine.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 6. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
