Britanska vlada saopštila je danas da će preispitati da li je potrebno izvršiti reformu uprave javnog servisa BBC posle objave poražavajućeg izveštaja oko metoda jednog novinara upotrebljenog kako bi dobio intervju princeze Dajane 1995. godine. U tom izveštaju objavljenom juče, bivši sudija Vrhovnog suda Džon Dajson prozvao je novinara Martina Bašira zbog upotrebe lažnih dokumenata da bi dobio taj intervju, ali i upravu javnog servisa BBC zbog toga kako je vodila taj slučaj.
Intervju koji je 1995. gledalo 23 miliona gledalaca izazvao je „eksploziju“ u javnosti jer je princeza Dajana tada između ostalog rekla da je bilo “troje ljudi” u njenom braku, u osvrtu na vezu koju je njen suprug princ Čarls imao sa Kamilom Parker Bouls.
Njeni sinovi danas govore o tome kako su taj intervju i BBC direktno uticali na princezu Dajanu, a ovo je samo jedna u nizu tema o pokojoj supruzi princa Čarlsa koje privlače veliku pažnju. Lejdi Di je svojom pojavom, ali i svojom tragičnom sudbinom ušla u domove svih Britanaca, ali i ljudi širom sveta, a od svega što joj se pred smrt dešavalo kreiran je i mit, dodatno podgrejan poslednjom sezonom serije „The Crown“.
Ovo je priča o tom mitu koji nam je „bliži nego ikada“.
***
Ekranizacija friških istorijskih događaja i osoba nosi uvek problem jer su tu i dalje živi svedoci koji mogu sve da demantuju, iako se možda i ne da sve demantovati. Upravo to se događa sa serijom „The Crown“ („Kruna“) koja se u novoj sezoni bavi osamdesetim godinama u monarhiji i oko nje, u Ujedinjenom Kraljevstvu. A šta su osamdesete ako gledamo kraljevsku porodicu i prilike u Britaniji? Ulazak (i ostanak) u istoriju dveju žena – princeze Dajane i premijerke Margaret Tačer. Upravo su njih dve i motor, glavna osovina i prtljažnik nove sezone „Krune“.
Seriju su malo posle odjavne špice prve epizode počeli da prate napadi kako iz kraljevske porodice, tako i od nekih hroničara. I svi oni koji su zaljubljeni u britanski humor nisu ostali bez paprenih opisa, kao npr. da se serija bavi „jednom rigidnom ženom u menopauzi i drugom koja kroz sve epizode ide kao polumentol“.
Tu su i oni koji smatraju da su scenaristi bolje od „veniša“ skinuli i najmanju mrlju sa lika i dela Megi Tačer pa je ona predstavljena skroz okej, dobro – malo rigidna, ali bože moj. I da se „veniš“ nije štedeo ni na ostalim glavnim junacima ove Netflixove kraljevske polusapunice.
Vratićemo se na Gvozdenu Ledi kasnije, ali serija je pokazala jednu stvar – a to je da princeza Dajana jednostavno ne izlazi iz mode. Njena slava se redovno apdejtuje, pa bilo da njena snaja – Kejt Midlton izvuče neki istovetni modni detalj, ili je tu povampireni intervju ili teorije zavere koje su duže nego tunel Alma u Parizu u kojem je okončan život najdraže princeze.
Šta je doprinelo tolikoj popularnosti i tom neprekidnom apdejtovanju lika i dela princeze od Velsa? Format pop ikone čija prerana smrt je garancija večnosti, što se pokazalo od Džejmsa Dina, preko Merilin Monro, do Kurta Kobejna? Ima i toga.
Ko je bila Dajana, princeza od Velsa? Mlada naivna žena koja ulazi u oživeli herbarijum tradicije i običaja? Mlada naivna žena koja ne shvata mehanizam kraljevske kuće? Nesnađena žena s psihičkim problemima? Devojčica željna pažnje, na početku svog supruga, a onda i svakojakog džet-seta? Princeza koja je sačuvala monarhiju? Princeza koja je promenila monarhiju? Osoba neprestano željna pažnje koja na kraju strada od baš te pažnje?
Princeza Dajana je sigurno učinila životnijom kraljevsku kuću i nekako ju je „osvetlila“. Ili kako sam rekao pre neku godinu, Dajana je „širom razmandalila vrata Bakingemske palate i pustila medije da oru po nedodirljivim kraljevskim tapisonima i životima“. Ona je nulta tačka nove epohe Bakingema s čime se možete složiti ili ne. Pre nje to je bilo kraljičin božićni & novogodišnji govor ispred ukrašenog kamina i jelke, jutarnja božićna misa u Sandringemu, posete bolesnima i nemoćnima, turneje po ostrvu, Komonveltu i ostatku sveta…
Dajana je pokazala da se i u tom Bakingemu žene bacaju po stepenicama zbog ljubomore, da mogu da uzvrate prevarom, da mogu da pobesne i razbiju vazu koja je isto razbijena vaza kao kad popizdi domaćica u Batajnici; dobro, ima razlike u ceni vaze (a i domaćice).
Ali ima tu i nekih zabluda. Recimo, da je ona ulogovala kraljevsku kuću u realnost i među običan svet. Postojala je ta prirodnost i ranije, ali je najviše došla do izražaja upravo uz Dajanu. To se može videti u onim danima pred njenu sahranu kada kraljica odlučuje da izađe iz odaja i „stisne“ ruku plebsu koji plače i u zaustavnom vremenu oprosti snaji. Od tada je prirodnost uvek tu i oko Bakingema. Mada je i u godinama pre svega toga kraljica majka, Elizabetina majka znala tokom poseta da sedne sa „običnima“ i da se izuje dok razgovara sa njima.
Imate i slike kako kraljica ide vozom pred Božić u već pomenuti u Sandringem, i u kupeu ostavi na sedištu svoj blejzer dok joj glava udobno stoji uz natpis Great Northern Railway (GNR). Ništa rotacije, sirene, promene u režimu saobraćaja…
Nešto drugo je tu bitno, a to je da je Dajana prva pohrlila u medijski zagrljaj i prikopčala medije za svoj život – i ta kopča je završila smrtonosno u pariskom tunelu upravo u bekstvu od medija. Ta njena konektovanost sa medijima je intenzivna. Kraljica Elizabeta II je u ovoj pandemiji kovida-19 održala tek drugi govor naciji u svom monarho-mandatu.
Ali taj savršeni PR, mnogo bolji od Dajane ima Kejt Midlton, supruga princa Vilijama. Ona gospodari situacijom, zna kad treba da stavi Dajanin prsten ili šešir, da se rukuje sa ubogima, da šutne loptu sa balavcima u školskom dvorištu, da bude lepa, da bude seksi, a uvek otmena, nema potrebe da pije kafu sa Adel ili Edom Širanom i nikada se ne zaigra i preuzme šou od kraljice i kraljevske kuće.
S publicistom, pesnikom Đorđem Matićem često pričam o fenomenima savremene kulture. Nekad to ostane izbrisano u skajpu, inboxu, a nekad ostane u novinskom članku. Tako smo proteklog vikenda pričali o fenomenu Ledi Di. I krenuli smo od istog tog julskog dana 1981, od njene svadbe sa princem Čarlsom.
„Sećam se odlično kad se pojavila i sećam se venčanja – to je nešto potpuno fascinantno, ne znam koliko ljudi još pamte, ali kraljevsko venčanje u leto 1981. prikazano je i na jugoslovenskoj televiziji. Bili smo na ferijama i gledali to. U tome kao da je već najava nečega bilo.
Pre nego što je došao ovaj njen humani element, način kako je dala osećaj pristupačnosti monarhiji koja je simbol, amblem rigidnosti i nedostupnosti, bilo je nešto drugo.
Ako pogledamo tri potpuno separatne engleske pojave – kraljica Elizabeta, Margaret Tačer, prva žena premijer Ujedinjenog Kraljevstva, i Vivijen Vestvud, dizajnerka koja je bila jedan od kreatora panka – videćemo da su to žene gotovo istih fizionomija, potpuno engleskih – tankih usta, špicastih noseva, trajno severnjački bledunjave, s očima koje stišću kao da sude. Lako je sve tri zamisliti s kosama farbanim u takozvani ‘blue rinse’ – s modrim tonom kao što nose engleske bakice i kosa pokrivenih mrežicom. Dijana kad se pojavila, onako rumena u licu i okrugla, imala je nešto toplo i meko u sebi, čulna usta i velike prelepe oči, a još je tada bila konzervativno odevena s onim kragnicama iznad zelenog džempera, kao školarka je izgledala. Grejalo je nešto posebno iz nje. Englezi, osetljivi kao nijedan drugi narod na ‘appearances’ – na spoljašnost, na to kako se neko predstavlja, nisu mogli ne primetiti tu mekoću i stidljiv pogled onih velikih vlažnih očiju“, priseća se Matić.
Autor ovog teksta se takođe seća pojave Dajane Spenser na samom početku. Ta stidljivost, rumenilo, čednost koja je zaista bila „čednost“. I uvek postoje u kraljevskoj porodici prvi i drugi, smerni i manje smerni, pa je Dajana bila oličenje neke stidljivosti nasuprot glasnoj i razuzdanoj jetrvi – Sari Ferguson, bivšoj ženi princa Endrua kojoj je vetar podigao suknju i držao je dovoljno dugo da su paparaci mogli sporije od vetra to da ovekoveče. A posle razvoda od Endrua uhvaćena je u letovalištu sa teksaskim milionerom koji joj je obrađivao jezikom nožne prste a tada je Tarantino radio u video-klubu i ovaj fetiš nije dospeo u legalizaciju.
Ali ubrzo su kragnice postale Dajanina prošlost, rumenilo je skidao život a ne puder. O toj evoluciji priča Matić.“Kako se razvijala kao žena i kako je razvijala svest o odeći i pojavi, postajala je sve ženstvenija u živim bojama onih kostima, recimo na Live Aidu kako je slobodno đuskala. I babama u Jugoslaviji je bilo jasno, osećale su jasno o čemu se radi, a kamoli ne Britanci: Dajana je donela eros. U najuštogljeniju kraljevsku kuću na svetu. I u jedinu zemlju na svetu koja ima izreku ‘No sex, we’re British’.
Kako je vreme odmicalo, Dajana ne samo da je postala svesna toga nego je čak menjala i način kako da taj eros, putenost, prezentuje.
U čuvenom intervjuu gde priznaje neveru, ona je znala učiniti i da kad izvuče pojačanu crtu crnom olovkom ispod očiju deluje krhko ali na seksi način, kaže Matić.
Veliku promenu je predstavljao Dajanin „silazak“ u svet. Danas je to normalno, pa je i njen sin pre godinu dana jeo s beskućnicima u narodnoj kuhinji. Takođe, u seriji je isto nejasno šta je princeza od Velsa učila i završila od škola. Jer odjedanput se u svetu pojavljuje rumena vaspitačica plemenitog roda.
Ali Dajana je imala taj dodir sa svetom koji je bio prirodan. Antologijski zagrljaj obolelog od AIDS-a bio je najupečatljiviji primer. O svemu tome moj sagovornik kaže:
„Dajana je, poznato je, bila potpuno neobrazovana, nije znala osnovne stvari iz geografije, istorije i politike. Ali je imala nešto drugo, drugačiji talent: savršen osećaj za ljude i za medije, znala je da učini da ljudi pomisle da osete bliskost i neposrednost. Znam lično ljude koji su je upoznali kad je bila u Bosni posle rata – naš izmučen i skeptičan svet koji se nagledao belosvetskih hohštaplera, bio je očaran njome. Rekli su mi da nikad nisu videli nekoga prirodnijeg iz tog sveta, ali i uopšte, potpuna prirodnost ponašanja. To je bilo nezapamćeno. Nek ljudi vide fotografije kako se grli s našim svetom, sa ženama iz bosanskih sela, kao da je najobičnija stvar na svetu. I pogledajte kako niko od tih ljudi nema distancu ni stidljivost prema njoj, koliko je taj običan narod isto potpuno prirodan s Dajanom. Ona je ta koja je davala prva tu vrstu znakova u susretima, činila da se ljudi osete komotnim. A opet, imala je tačan osećaj granice koju je takođe diktirala, nešto preko čega ljudi u susretu nikada nisu prelazili. I naravno, uvek stil – otmenost i kad je tom prilikom nosila običnu košulju i farmerke.“
Na početku teksta navedeno je da se serija „Kruna“ bavi osamdesetim, decenijom koju su obeležile u Britaniji i šire dve žene, princeza Dajana i prva žena premijer u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva – Margaret Tačer. Percepcija Megi Tačer u pop kulturi je uvek bila negativna, mada u „praksi“ će joj sama stvarnost odati i poneko priznanje. Recimo, onaj njen surovi rat sa rudarima i zatvaranje rudnika promenio je sever Engleske. Da nije bilo toga, možda naš Miodrag Stojković ne bi ni boravio u Njukaslu. Ali to su sve… Neko će za gvozdenu baronesu reći da je krivac i što je danas medicinski sistem poklekao u sudaru sa kovidom, a priznaće joj renesansu ostrvskog fudbala koji je ona ukinula da bi kambek bio impresivan, što i danas živimo. Đorđa Matića pitam kakva mu je epoha Tačerke i Ledi Di kao simbola tog vremena. I jezikom pop kulture, da li je Ledi Di kao neka novoromantičarska devojka a Margaret Tačer „veštica“ iz pank bajke?
„Odnos Margaret Tačer i kraljice je ključan za pravljenje jedne metafore: i jedna i druga pripadaju još epohi panka – štaviše obe su nezaobilazni delovi, ikone, panka i kao izraza ali i kao ikonografije, kao deo vizualnog. Kraljica je danas, u šta sam se uverio sam mnogo puta i kao anglista, istorijski i kulturno neodvojiva od Sex Pistolsa, i svaka će emisija, svaki dokumentarac prikazati i taj konflikt svetova, a zapravo dva dela jednog te istog britanskog sveta, kroz čuveni kraljičin Srebrni jubilej 1977. i Sex Pistolse koji paralelno na brodu na Temzi sviraju „God save the Queen“. Ne zaboravimo, ta njihova pesma deli naslov sa oficijelnom himnom. I ‘Union Jack’ – britanska zastava kad god je vidimo kulturološki, ona je nakon svega neodvojiva od panka“, kaže Matić i u igru ubacuje gvozdenu baronesu.
„Margaret Tačer dolazi kasnije ali za onaj osvešteni, socijalni deo pank pokreta – kao što bi komičar i pisac Ben Elton rekao ‘kao savršeni neprijatelj’. Ona je hranila ortodoksnost svojom ortodoksijom i tu igru su igrali takođe godinama. Broj muzičkih radova inspirisanih negacijom i kritikom Margaret Tačer ogroman je a njegov deo spada danas u antologiju britanske muzike.
U tom smislu Dajana je novoromantičarska devojka – Dajana donosi vesele boje, svetle boje, šarenilo nakon crnila i sivila. Sa Dajanom britanski svet je iz, od dima i magle sivih sedamdesetih, iz crnog taksija, ‘ostina’ ili ‘kortine’ uskočio u ‘jaguar’ ili čak u uvezeni crveni ‘maserati’. Iz crne kožne jakne i estetike samonagrđivanja, u Versače, Valentino i Dior. Zvuk koji pripada Margaret Tačer su The Clash i Crass. Zvuk Dajane je zvuk Spandau Ballet“, muzički etiketira Matić simbole osamdesetih i poentira.
„Zanimljivo, Sex Pistols kad su se nakon dvadeset godina ponovo oformili, na pres-konferenciji izrugnuli su se Toniju Bleru koji je Dajanu nazvao ‘The Queen of Hearts’ – ‘Kraljica srca’, a bend je na britansku zastavu prišio natpis-parafrazu ‘The Queen of Tarts’ – ‘Kraljica fufa’.
Bez obzira na to, smatrali su je ‘saveznicom’ jer je, po njima, rušila kraljevsku kuću iznutra. Možda su bili i u pravu.“
Sledeći ofucanu polugu sex & (drugs) & rocknroll sa Matićem stižem do tog erotskog dela Ledi Di. Ako je početak Dajane Spenser bio čedan, nastavak to nije. Ovde ne govorimo o onim profanim epizodama ljubavnih susreta sa trenerima, kapetanima, pa i rokenrol zvezdama (o jednoj filmskoj malo kasnije). Ovde govorimo o transferu jedne rumene devojke u seks-simbol. Autor teksta je bio ismejan kada je negde s početka osamdesetih rekao proročki da će Dajana postati seks-simbol. Bio sam ismejan uz pitanje: „Taj štap?“ Ali uskoro sam dobio saveznika u samom razvoju situacije. Čak je monarho-skeptik, spin doktor Tonija Blera Alister Kembel ostao ukočen pojavom princeze od Velsa.
„Imala je nešto u očima što je bilo više od svetlosti. Zaključale bi te za sebe i bile su potpuno očaravajuće. Imala je savršen ten i čitavo lice bi joj zasvetlelo kada bi govorila i bilo je trenutaka kada bih se morao truditi da čujem šta govori jer bih se jednostavno izgubio u njenoj lepoti.“
I jedna njena drugarica ju je opisala kao koketnu i hodajuću opasnost za njihove muževe koji su kao špil karata padali pred njom. I u autobiografiji Eltona Džona postoji epizoda večere na kojoj su u Eltonovoj kući: Dajana, Ričard Gir, Silvester Stalone i domaćin naravno. I Silvester Stalone ludi od ljubomore jer Di se posvećuje isključivo Giru. I sam Elton piše da je imala razarajući uticaj na muškarce.
„Dajana se fizički mnogo promenila od prvih godina kad smo je videli kao još zaokrugljenu devojku. Nešto zbog loših zdravstvenih razloga, a nešto zbog razvijene ženstvenosti prilično je bila smršala kasnije. Površni i cinični koji hoće da vide dokaz koliko je neodoljiva bila njena kombinacija koketnosti, elegancije, nečega čak čednog, ali i zrele ženstvenosti, neka potraže i nađu fotografije sa čuvene sesije koju je radio neprevaziđeni Mario Testino, serija za ‘Veniti fer’. Nikada lepše nije izgledala“, opisuje Matić erotičnost Ledi Di.
Taj tragičan kraj princeze od Velsa bio je nekako ispisan. Kao neka samouništavajuća kugla koja se zaustavila smrću u pariskom tunelu Alma. Ali to je jedna zanimljiva stvar. Ona gine od onoga što je sama izazvala. Jednu neprekidnu pažnju. Pojačanu pažnju. I onda se ta pozornost ustostručila na samom kraju. Jer ne možeš uključivati kamere i bliceve samo kad ti hoćeš. Ona je ušla u te odore pop zvezde koju jure paparaci. Ali to je vidljivo kroz tu neprestanu potrebu za pažnjom, na početku muža a onda svih živih. Pa druženje sa selebritijima, jutros baš čitam kako ju je Fredi Merkjuri obukao u muškarca i odveo u jedan gej klub. Ona je bila oduševljena što je neprimetna mogla da naručuje piće na šanku.
I Đorđe Matić se slaže da je ona postala žrtva situacije kojom je mislila da gospodari:
„Tu je zaigrala najopasniju igru, misleći da će je dobiti – ima toga u klasičnoj tragediji, ta vrsta viška samopouzdanja u heroju ili heroini, prevodi se i kao ‘oholost’, osobina koja pokrene radnju i uvek završi loše. To je najdulji i najmajstorskije igran ples s medijima, pravi balet između približavanja i udaljavanja, iskorištavanja medija i kazne od njih. Na kraju je tu igru izgubila. Morala je izgubiti. Niko je nikad nije dobio“, finišira Matić o tužnom finalu.
A na moje pitanje o večnoj popularnosti odgovara:
„Zato što nije ličila ni na koga drugoga, ni njena priča, ni lična istorija, ni izgled, ni uloga, uticaj, način kako je fascinirala najrazličitije ljude, njen istinski glamur, priča koja je komplikovanija i napetija od većine romana s takvom temom, njena tragika, njena originalnost i lepota, to je jedna od takvih ličnosti. Učinila je da se večni mit o princezi učini bliži nego ikad, kao da je na dodir ruke, da deluje tako kao da i običan svet može dotaknuti, a da se čarolija ne izgubi.“
Autor ovog teksta se seća da je majka njegove drugarice u poseti ćerki u Londonu jednom u rano jutro ugledala u pustom parku princezu Dajanu. Bilo je nestvarno. Kada sam je upitao kako je izgledala, odgovorila mi je: „Lepo, ali čini mi se i pomalo tužno.“
Tagovi
