Bio je sedmi mart 1991. godine kada je Milan napustio teren stadiona Velodrom. Bazile Boli je natrčao na centaršut najboljeg Afrikanca s početka devedesetih Abedi Pelea i Milan je bio u zaostatku koji nije mogao da dostigne, pa je iz besa i očaja u nadoknadi vremena predvođen Arigom Sakijem izašao sa terena. Suspendovan je i prokazan posle toga.
Najveći tim tog vremena se i fudbalski i mimo fudbala udavio u plavo-belom okeanu stadiona Velodrom. Olimpik je bio u svakom smislu jači i od dželata Zvezdinih najlepših snova.
Finale se igralo u Bariju, a delegacija crveno-belih otputovala je ranije da pronađe najbolju lokaciju za karantin.
„Mali avion leti iz Beograda u Bari. U njemu nekolicina ljudi, predvođeni Cvetkovićem i Džajićem, a među njima i ja. Posmatrao sam sa kolikom nervozom su pristupili potrazi za idealnim karantinom. Bilo je prelepih lokacija, bolje povezanih sa Barijem, bližih gradu i stadionu ’Sveti Nikola’, ali njima nije bila potrebna lepota. Nikakav luksuz. Bila je potrebna stroga izolacija jer sve o čemu se tih dana pričalo uterivalo je strah u kosti svima koji su radili u klubu. Niko ne želi da bude proglašen za ubicu nečije poslednje šanse“, priča nam Moma Jokić.
Tako je izabrano da tim bude smešten u Monopoliju.
„Zamak, pod njim veliki maslinjak i ništa više. Ne trenira se na stadionu ’Sveti Nikola’, nego na terenu lokalnog kluba. Bezbednjaci kontrolišu transport tima do terena i nazad. U potpunosti zabranjene posete. Igračima ograničeni kontakti, rukovodioci navikli da za sobom tokom čitave sezone vuku gomilu prijatelja, prinuđeni su u toj situaciji da svima, za svaki zahtev kažu – ne. Novinari su, istina, imali slobodu, ali su i nas kontrolisali, plašeći se da neko ne bude Tapijev glasnik. Jer, to je valjda već poznata stvar, sve se to radilo zbog njega. Kako ne bi ni rečju, ni mišlju, a kamoli direktno, mogao da dođe do nekog igrača. Strah koji se graniči sa paranojom i istovremeno vrlo opravdan strah.“
***
Sa druge strane, trener crveno-belih, o kom se i tri decenije posle finala piše kao o čoveku koji je prozreo Marselj i čoveku koji je zamalo upropastio jedno veliko finale, imao je samo dve teme za razmišljanje – taktiku i Savićevića.
„Završio se jedan od prvih treninga u Bariju, Ljupko se drži za glavu, gleda u prazno i ne mora niko ništa da ga pita, vidi zabrinute poglede, ali ne mora ni on nešto puno da priča. Kaže samo – Dejan. Savićevića je zaboleo primicač i nije mogao da odradi ceo trening. Sutradan, trenira normalno, nema punog sprinta, jer ga je kod njega retko i bilo na treningu, ali je nasmejan i Ljupko konačno može da odahne. Narednog dana ponovo ista scena – Ljupku cigara u uglu usana i drži se za glavu. Pitam ga šta mu je, a on mi kaže: ‘Čoveče, zbog Dejana svaki trening ostarim po pet godina.’ Savićević je, u toj atmosferi apsolutne izolacije, bio zapravo jedina tema. Hoće li moći da izađe protiv Olimpika, ili će njegov primicač omesti čitav tim da se primakne trofeju. Jer on je uvek bio sa loptom kada neki Zvezdaš zažmuri i zamišlja gol. Dejan Savićević je naprosto genije. Osećajan i dobar čovek, koji je svaku situaciju na svojoj koži osećao intenzivnije od drugih, uvek se preispitujući, vodeći nekakvu unutrašnju bitku, kao fudbaler koji je znao koliko vredi i koji je znao da svi tu njegovu vrednost prepoznaju. Uveren sam da ga je i primicač zbog toga boleo, psihosomatski, kao posledica prevelikog razmišljanja i prevelike želje. Niko nije imao sumnju da će Dejo na kraju istrčati na teren, to je samo bio njegov način da pokaže nervozu koju su svi osećali“, tvrdi Jokić i podvlači da je sve što se dogodilo na stadionu „Sveti Nikola“ bilo Petrovićev plan.
„On je crtao samo Zvezdinu polovinu terena i kako bi trebalo da izgleda taj blok. Plašio se Furnijea i njegove tehnike, Vodla i njegovog šuta, Papenove snalažljivosti i gledao je kako da sve zatvori. Govorio mi je da Zvezda tu mora da igra, da odatle sve počinje i da se tu sve završava.“
CEO VELIKI DOSIJE O BARIJU ČITAJTE U AKTUELNOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD 27. MARTA
Tagovi
