„Oni vole jugo, automobil koji ljudi vole da mrze“: Njujork tajms o vozilu kog su „ubile Lenoove šale“

U panteonu automobila koji se smatraju neopopravljivim, jedan stoji postojano iznad svih, ili možda ispod. Jugo.

Verovatno nijedan automobil u Sjedinjenim Državama, a i šire, nije bio toliko oklevetan od korisnog Juga. Opisan je, često, kao „Mona Liza loših automobila“. Proizvela ga je jugoslovenska kompanija Zastava, koja je stvorila i istoimeni automobil, a bavila se i proizvodnjom oružja. Ovako Njujork tajms piše u velikom tekstu o jugoslovenskom automobilu koji se izvozio u SAD-u.

Mogli biste ići toliko daleko da ga, kao što je to uradio Erik Piters u svojoj knjizi „Automobilske grozote“ opišete da je to „apsolutno podli mali automobil“.

Međutim, postoje i branitelji ovog automobila, poput Džeja Pirsa, sa portala jugoparts.com, koji čuva cele i delimično cele jugo automobile.

„Ova komedija napada započela je sa ‘The Tonight Show’ i bolestan je način da mediji zarade na šteti drugih ljudi“, rekao je on sa osećajem prezira.

„U ovoj zemlji nam zaista trebaju stroži zakoni o kleveti“, dodao je.

Pirs je je jedan od najvećih ljubitelja Juga, koji ugled automobila brani sa takvom naklonošću, koja je uobičajeno rezervisana za povređene kućne ljubimce, piše Njujork tajms.

„Pronaći ćete ljude kojima se to sviđa zbog nejasnoća, samo zbog noviteta posedovanja nevoljenih“, rekla je Valeri Hansen iz Kolumbusa u Ohaju, koja popravlja i restaurira svoj četvrti Jugo, redak model iz 1984. godine, koji je uvezao jedan jugoslovenski emigrant. Njegov motor je čak manji od zavnične verzije od 54 konjske snage koju je uvozila „Jugo Amerika“.

Ona je rekla da ju je jugo privukao iz dva razloga. Prvo, zbog njenih balkanskih korena. Drugo, njegova mehanička jednostavnost omogućava da može sama da vrši popravke.

„Jugo možete popraviti nožem za puter i gumicom“, rekla je Hansen.

Jugo nije uvek bio posmatran tako blagonaklono, iako je njegova cena od 3.990 dolara ( oko 9.900 prema sadašnjoj vrednosti dolara) dospela na naslovne stranice oglasa kada je automobil predstavljen 1985. godine. Konkurenti su bili Ševi šavet, čija je cena iznosila 5.645 dolara Ford eskort l (6.327 dolara) i Volksvagen golf (7.190 dolara).

Pregled žalbi vlasnika automobila svodi se na probleme poput onih da se motor „mučio i naprezao na višim brzinama na otvorenim putevima“. Od nula do sto je ubrzavao za 18,5 sekundi.

Sklop menjača – možda je najbolje ovu stavku opisati kao nešto najgore sa čime smo se susreli godinama unazad, piše Njujork tajms.

Unutrašnjost je bila „prekrivena tkaninom koja podseća na materijal koji se koristi za izradu peškira“.

Takođe, dešavalo se, prema izveštaju kupaca, da dok „skrećete levo i koristite ručicu kako biste to i signalizirali, ujedno uključite i duga svetla“.

Ipak, u početku jugu nije nedostajalo kupaca.

„Dobro smo prošli“, rekao je Stiv Moskovic, koji je bio diler automobila.

„Možda i previše dobro“, rekao je on, jer su legije novih vlasnika otkrile probleme pre nego što su to učinili dileri.

Kao prvo, automobili su isporučivani sa svećicama neadekvatnim za američko bezolovno gorivo.

„To je bio bauk“, rekao je Moskovic.

„Bila je to pristojna ideja i dobra kupovina za nekoga ko traži osnovni prevoz“, dodao je on.

Međutim, pojavili bi se i drugi problemi.

„Bilo je potrebno određeno održavanje“, rekao je Danijel Tohil, administrator fejsbuk stranicu „Jugo Amerika“

„Nije bilo kao sa drugim automobilima. Recimo, ako se remen ne servisira na 30.000 milja, klipovi motora bi mogli da se zabiju u ventile i unište ih“, rekao je Tohil.

Teško je razumeti zašto je neko od Juga očekivao više od puke adekvatnosti. Korišćeni su delovi iz Fijata, marke čija je reputacija zbog nepouzdanosti dovela do toga da je američko tržište napušteno 1983. godine.

Kada je Fijat otišao, automobilski preduzetnik Malkolm Briklin uvideo je priliku. Americi je predstavio je model Subaru 360 takozvanou „bubamaru“, koju su 1969. godine iz „Consumer Reporters“, kompanije koja ocenjuje kvalitet proizvoda, ocenili kao „neprihvatljivu“.

Bubamara nije uspela, ali je Subaru preživeo u Americi. Potom je uvezao dva fijatova sportska automobila.

„U međuvremenu, sam tražio čoveka koji je bio zadužen da pronađe najjeftiniji automobil na svetu“, rekao je u panel diskusiji 2013. godine.

Pronađen je u Jugoslaviji. Briklin je otišao tamo i naišao na „one u…e fabrike koje imaju 50.000 zaposlenih, umesto 2.000, sa 127 komunističkih sindikata“.

„Rekao sam sebi. Ok, pa zar ovo nije zabavno“, prisetio se svojevremeno Briklin.

Ali, jugo se u Americi suočio sa mnogo strašnijim neprijateljem od komunizma – Džej Lenoom.

„Uvek ću imati osećaj da je Džej Leno lično ubio automobil“, rekao je Moskovic.

Verno je načelo da bi automobil uspeo da nije bilo tih Lenoovih šala u njegovoj emisiji „Tonight Show“.

„Leno je naneo nesagledivu štetu mom poslu i vlasnicima Juga. Niko nije želeo da kupi auto sa kojim se sprdate“, rekao je Pirs.

Jedna od voditeljevih šala je bila da je Jugo napravio „sofisticirani uređaj prtiv krađa tako što je uveličao svoj logo“.

Bilo je i drugih koji su Jugo često uzimali „na zub“.

Neke od njih su: „Znate li zašto jugo ima standardni grejač zadnjeg stakla? Da vam ruke budu tople dok gurate auto“.

Ili: „Kako udvostručiti vrednost Juga? Napunite rezervoar za gorivo“. Jugom su se bavili u i u filmu “Drowning Mona“. Postoji i pesma „In a Yugo“.

Ipak nije sve šala.

Kada je Dejvid Lang kupio „Jugo GVX“ 2018. godine, jedan od njegovih ciljeva bio je da ga vozi preko jednog mosta u Mičigenu, zloglasnog za po jednog vozača Juga 1989. godine, koji je poginuo, kada je njegov jugo otkazao.

„Ljudi kažu mi kažu da ne vozimo juga preko tog mosta, ali to je bilo prvo što sam uradio“, rekao je Lang.

Slučajno je to bilo na godišnjicu nesreće.

„Ljudi su reagovali kao da je u pitnaju neki podvig. Uradio sam to već dva puta“, dadao je on.

Nik Bigrejv, dobavljač delova za automobile u jednoj američkoj kompaniji, rekao je da su „ljudi kupovali automobile, onako šaleći se, kako bi osvajali nagrade na autmobilskim sajmovima“. One je svoj model pronašao u mahovini. Kada ga je sredio, imao je mat boju.

„Moj automobil je dobio nagradu za najbolja preživela kola“, rekao je Bigrejv.

Kada je nagrađeni automobil otišao, on je sklopio jedan posao vredan 500 dolara. Svako ko bi za tu sumu kupio Kadilak, dobio bi juga gratis. Niko nije uzeo juga.

Kada je Kevin O’Kalagan kupio 39 „jugića“ za svoje učenike u Školi za vizuelne umetnosti u Njujorku kako bi ih pretvorio u skulpture, najviša plaćena cena bila je 80 dolara.

„Jedan momak ga je odvezao do moje kuće“, setio se.

„Pitao sam ga šta želi za to. Rekao je: ‘Ne želim ništa za ovo s..nje. Samo želim da se odvezem kući, a da to ne bude u onom autu'“, dodao je O’Kalagan.

Jedan vebsajt za prodaju automobila na aukcijama je 2016. godine prodala juga za 2.200 dolara, drugi u aprilu za 7.500 dolara.

„Ovo je vrlo, vrlo loša ideja“, navodi se u opisu jednog oglasa.

„Stvar u lošim idejama je ipak u tome što su one mnogo zabavnije od dobrih ili sigurnih ideja“. Automobil je u međuvremenu prodat.

Uprkos svim svojim manama – vlasnici kažu da je jugo manje problematičan, nego što se obično misli. Šarmantniji je. Kada je Bigrejv planirao putovanje iz Ohaja u Njujork, njegov šef – koji je vlasnik prodavnice autodelova i za juga – mu je rekao da to nije dobra ideja.

„Posle 11 sati – kada sam ušao u Njujork – ljudi su trubili, policajac je uključio sirenu, tip u kiperu nas je snimao telefonom“, rekao je Bigrejv.

Ipak, 1992. godine jugo je bankrotirao. Do 1999. godine neki su tvrdili da će se automobil vratiti na tržište kada se završe sukobi u bivšoj Jugoslaviji.

„A onda je NATO sa pet projektila pogodio fabriku“, zaključio je Briklin.