Postoji u video arhivama ili na YouTube ona jedna zastrašujuća scena kada Šekil O’Nil lepi blokadu nekome, dok je nosio dres Lejkersa, a onda odlazi iza koša da se, nabrijan zbog svog poteza, pozdravi sa publikom. Iz jednog ugla izgleda kao da sa egzaltiranim navijačima „overava“, ali iz svih drugih uglova čovek od brega odvaljen mlatara rukama iznad glava nedužnih navijača Lejkersa. Ti su ljudi u jednom trenutku bili srećni zbog poteza svog igrača, a već u sledećem, kada je počeo da mlatara ručerdama, osmeh je postao grč. Ako ih, na nesreću, slučajno zakači rukom, čeka ih traumatologija. I ovako, samo dok mlati iznad njihovih glava, pokušavaju da se sete gde su zapisali broj pulmologa.
Ta je scena sa Šekom metafora onoga što su doživeli ljubitelji košarke koji prate igre Nikole Jokića od kada je proglašen za MVP-a. Prvo su svi bili srećni jer je njihov ljubimac dobio potpuno zasluženo priznanje, a onda su tik iznad njihovih glava počeli da mlataraju znani i neznani, Jokićevim slikama iz detinjstva, preteranim spominjanjem bureka, timarenja konja i smešnih statusa na Fejsbuku na premalom prostoru. Uz neizbežno, „legendo“ i još neizbežnije „šta bi tek bilo da ga ne mrzi i da trenira kao ostali“.
Istina, nije situacija strašna kao kad bi vas Šek, pod uticajem adrenalina, mlatnuo rukom po glavi, ali ume da bude degutantno.
Oni koji redovno prate NBA ligu, svi zajedno, širom sveta, čine jednu veliku zajednicu. U skladu sa „pravilima“ zajednice, svi imaju svoje izvore informisanja, novinare čije tekstove čitaju, „tviteraše“ koje vredi pratiti, podkaste koje vredi slušati. Međutim, zatvoreni u tu zajednicu, ljubitelji NBA lige zapravo nemaju uvid u to kakav je stav javnog mnjenja po nekim košarkaškim pitanjima izvan njihovog sveta.
A po prvim reakcijama na Jokićevo priznanje, stav javnog mnjenja deluje zabrinjavajuće.
Njegove loše navike u ishrani iz detinjstva, stomak koji se ocrtavao i ispod najšire majice, priča o tome da je zbog konja hteo da ostavi košarku, zaista na pravi način oslikavaju koliki je put Jokić prešao. Ali su sve te fotografije i svi ti njegovi statusi u kojima se žali na školu ili zove drugare na basket – potrošeni.
Prvo kad je bio deo svog prvog All star vikenda, pa onda kada je bio deo prve petorke NBA lige, pa kada je tim sa Marejem odvukao do finala Zapada, pa i sada kada je odigrao fantastičnu sezonu, nekako se uvek vraćamo na burek, timarenje konja i smešne statuse na Fejsbuku.
Iako sve te stvari jesu dobar materijal za postavljanje konteksta u priči o Jokićevom uspehu, degutantno je iznova ih ponavljati jer i gluvonemi prosjaci u Koloradu, koji ne znaju gde je Srbija, znaju sve o kontekstu koji je odredio Jokićevu karijeru.
Jokić više nije taj dečak.
Bez tog dečaka nikada ne bi postao „Džoker“ i inspiracija za druge dečake, ali je u ovom trenutku on mnogo više od klinca koji je voleo da jede i imao hobi pored košarke.
To ga ni po čemu ne razlikuje od velikog broja igrača u NBA ligi.
Zaista verujete da je Džoel Embid bio mršav i nije imao veliki stomak kada je bio klinac? Čovek i danas ima problem zbog zavisnosti od šećera. Ali o tome niko ne bi rekao ni reč da je odigrao sve utakmice ove sezone i sasvim legitimno poneo MVP titulu (iako tada ne bismo ni rekli ni napisali da je sasvim legitimno, koliko god da je Embid dobar).
Kada se besomučno ponavljaju iste fotografije i objave, stvara se narativ u kome rečenica „šta bi tek bilo da ga ne mrzi i da trenira kao ostali“ ne zvuči neprirodno.
A nema neprirodnije rečenice u sportu danas.
MVP NBA lige ne može da postane čovek koji malo trenira, kog mrzi da se bavi sportom i koji ima loše navike.
Jokić je do sada nebrojeno puta pokazao da je drugačiji košarkaš, a pre svega čovek, u odnosu na veliki broj svojih kolega. Ne prija mu velika pažnja. Iskreno govori o svojim navikama i pre će reći da gleda Pokemone, nego zamišljeno buljiti u knjigu pred utakmicu. Jokić je „normalac“ i uvek je ono što jeste.
Ali ono što jeste Jokić, malo je ko u današnjem svetu sporta, u košarci naročito.
Veliki radnik. Posvećen igri koju voli, do srži. Željan da izađe na teren. Borac koji najviše voli da pobedi. Igrač koji u svojim rukama ima više od 50 različitih kombinacija i akcija, koji igra svih pet pozicija na terenu, koji je redefinisao poziciju centra i kome se Šek, onaj sa početka priče, zahvaljuje jer je „oživeo“ priču o visokim igračima.
Najniže draftovan igrač koji je postao MVP.
Prvi igrač u istoriji Nagetsa koji je postao MVP.
Prvi igrač u istoriji „jugoslovenske košarke“ koji je postao MVP u NBA ligi.
Igrač koji je odigrao jednu od top pet sezona svih evropskih igrača u istoriji NBA lige.
Mašina za koševe i umetnik za asistencije.
A kada opet napravi korak više i popne se na još jedan stepenik, iako deluje da iznad ovog nivoa nema, opet će se samo pričati o tome kako je voleo da jede burek i kako nije voleo da uči vikendom.
Kao da postoji i jedna osoba na svetu koja ne voli burek i voli da uči vikendom.
Tagovi
