U Srbiji se mešaju pojmovi: na primer kritička javnost i politička opozicija, revanšizam i lustracija, revolucija, prevrat i puč. Ako režim pokrade izbore (kao lokalne 1996) ili ne želi da preda vlast posle poraza (kao pred 5. oktobar 2000), građani imaju pravo da na ulici odbrane svoju izbornu volju jer su oni nosioci suvereniteta. Ali to ne mora da bude revolucija. Peti oktobar je revolucija samo u smislu pokušaja deblokiranja tranzicije i pokušaja da se nadoknadi propušteni razvoj.
Ono što je bilo prilično oporo za DOS, a naročito kasnije za DSS – kako se ova stranka s vremenom pomalo i stidela 5. oktobra – to su famozni „krizni štabovi“ koji su upadali u institucije i firme. Oni su imali klasične elemente revolucionarnih poluga. Ako se DOS s vremenom nerado sećao „kriznih štabova“, a radikali, socijalisti i naprednjaci ih na to stalno podsećali, sad bi u sve čvršćem opozicionom stavu „da se ovo neće mirno završiti“, krizni štabovi bili maltene nešto najnormalnije – deo koncepta „sablja 2“, što bi bila operacionalizacija mita o „6. oktobru“.
Celu političku analizu Zorana Panovića čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 27. juna. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici
Tagovi
