Guverner savezne države Njujork i jedan od istaknutijih članova Demokratske stranke Endru Kuomo, koji je početkom prethodne godine pobrao niz pohvala na račun rukovođenja korona-krizom u toj saveznoj državi, nepunih godinu dana kasnije više i nije u tako blistavoj poziciji. Najpre je, kao guverner Njujorka, optužen da je naredio ili učestvovao – zajedno s njegovom administracijom – u prikrivanju stvarnog broja smrtnih slučajeva od posledica kovida-19 u staračkim domovima u Njujorku, a zatim su ga tri saradnice optužile za seksualno uznemiravanje.
Lindzi Bojlan, bivša savetnica za ekonomski razvoj u Kuomovoj administraciji, optužila je guvernera Njujorka da ju je „bez odobrenja ljubio u usta“, sugerisao da igraju „poker u skidanje“ i slao lascivne mejlove. Bojlanova je, zapravo, ponovila optužbe za seksualno uznemiravanje koje je na društvenim mrežama izrekla još u decembru 2020, a što se, kako ona navodi, događalo u periodu od 2016. do 2018. godine, kada je podnela ostavku. Kuomova administracija je optužbe bivše savetnice negirala, ali su ubrzo usledile nove optužbe. Šarlot Benet, bivša savetnica za zdravstvenu politiku u Kuomovoj administraciji, takođe je optužila guvernera Njujorka za seksualno uznemiravanje naglasivši da se Kuomo „raspitivao o njenom seksualnom životu, o tome da li je monogamna i da li je ikada imala seks sa starijim muškarcima“. Neki istaknuti članovi Kongresa, uključujući i njujoršku demokratsku senatorku Alesandru Bjađi, pozvali su Kuoma da podnese ostavku, guverner je zatražio pokretanje nezavisne istrage o navodnim seksualnim prestupima za koje ga optužuju bivše saradnice, a ubrzo ga je još jedna žena optužila za seksualno uznemiravanje, tvrdeći da joj je Kuomo „dodirivao lice i leđa“ i tražio joj „da mu dozvoli da je poljubi“.
Ispovesti Kuomovih saradnica za Njujork tajms preneli su svi svetski mediji, a nekako je posebna pažnja bila usmerena ka CNN-u i novinaru te televizije Krisu Kuomu, autoru popularne emisije „Cuomo Prime Time“, koji je, a već se naslućuje po prezimenu, rođeni i mlađi brat guvernera Njujorka. Kris je tokom prethodne godine, kada je njegov brat još uvek bio „heroj“ borbe protiv pandemije koronavirusa, u nekoliko navrata razgovarao s guvernerom Njujorka o uspesima te savezne države u odgovoru na epidemiju kovid-19, a pojedini medijski analitičari su intervjue ocenili previše pristrasnim i prijateljskim.
Takođe, Krisova autorska emisija obrađuje aktuelne društveno-političke teme i bilo je uočljivo da su nedavni navodi o prikrivanju smrtnih slučajeva u staračkim domovima u saveznoj državi Njujork, namerno ili ne, izostavljeni. Međutim, posle optužbi za seksualno uznemiravanje na račun njegovog brata, Kris je u uvodniku svoje emisije istakao kako je „očigledno da ne može da izveštava o konkretnom slučaju jer je reč o njegovom bratu, ali da podržava sve ostale novinare koji će istraživati ovu temu“, kao i da će CNN svakako pratiti čitav slučaj.
Krisov postupak bi u drugačijem kontekstu bio sasvim ispravan s aspekta očiglednog sukoba interesa. Međutim, izjava je usledila upravo nakon višemesečnog pozitivnog izveštavanja o njegovom bratu i direktnih hvalospeva o uspešnom početku njujorške bitke protiv nevidljivog neprijatelja. Medijski analitičar Erik Vampl je u mišljenju za Vašington post optužio CNN da je prevashodno kriv za nezgodnu situaciju kada je dozvolio svom novinaru da se uplete u mrežu iz koje je sada teško osloboditi se. Džeklin Džons, profesorka škole globalnog novinarstva i komunikacije na Univerzitetu Morgan, saglasna je da je Kris još prošlog proleća trebalo da bude svestan problema koji je stvoren intervjuisanjem rođenog brata, ali da je ispravno što lično neće izveštavati o slučaju seksualnog uznemiravanja, posebno jer je reč o jako osetljivoj temi, koja zahteva potpunu nepristrasnost i posebnu pažnju prema potencijalnim žrtvama bilo kakvog oblika seksualnog nasilja.
Optužbe za seksualno uznemiravanje koje su iznele Kuomove bivše saradnice, poslednje su u nizu slučajeva seksualnog nasilja prema ženama širom sveta. Jedno istraživanje Univerziteta u Portlandu iz 2019. godine je pokazalo da se na svake 73 sekunde dogodi seksualni napad samo na području Sjedinjenih Država. Reč je o ozbiljnim zločinima koji, kao takvi, zaslužuju predstavljanje u medijima. Međutim, često se dešava da tema koja jeste u interesu javnosti bude zloupotrebljena zarad senzacionalizma i u borbi za tiražem, šerom, klikovima i pažnjom publike. Novinarka britanskog lista Independent Anđela Tauers je – analizirajući izveštavanje medija o slučaju američkog filmskog producenta Harvija Vajnstina, koji je osuđen za silovanje i seksualni napad na dve žene – ukazala da su mediji, u čemu su prednjačili tabloidi, i to britanski, isticanjem detalja napada i prikazivanjem uznemirujućih fotografija povredili žrtve nasilja i „banalizovali“ slučaj. S druge strane, jedan od urednika Gardijana, Pol Čedvik, istakao je da takvi izveštaji moraju sadržati i „specifičnosti“ jer to često „podstiče ljude koji su doživeli isto da se jave i potraže pomoć“, napominjući i to da je, ipak, potrebno napraviti delikatnu ravnotežu između objavljivanja zaista korisnih informacija i podataka koji mogu naneti dalju štetu.
Profesorka Ketrin Lejmen sa Univerziteta u Portlandu, ističe da „mediji imaju ogroman uticaj na to kako će društvo percipirati određene probleme i osetljive teme, te se javnost u tom kontekstu oslanja na verodostojno izveštavanje, ali da senzacionalizam, stereotipi, optuživanje žrtve, iznošenje detalja koji nisu u interesu javnosti, kršenje pretpostavke nevinosti i pogrešni termini doprinose širenju opasnih dezinformacija“.
Neke od ovih opasnosti mogu se primetiti i u nedavnom izveštavaju domaćih medija o slučaju vlasnika škole glume Miroslava Aleksića, koga su glumice Milena Radulović i Iva Ilinčić, kao i još nekoliko devojaka koje su želele da ostanu anonimne, optužile za silovanje i seksualno uznemiravanje. Aleksić se tereti da je u periodu od 2008. do 2020. godine izvršio osam krivičnih dela silovanja i nedozvoljene polne radnje na štetu šest oštećenih, od kojih je jedna maloletna, dok su prema ostalim oštećenima radnje izvršenja preduzete i dok su bile maloletne i nakon punoletstva.
Glumice Radulović i Ilinčić su govorile javno o svojim iskustvima i traumama, ali nisu ulazile u detalje, koji su, ipak, pronašli put do naslovnica tabloida. Lažna vest da je Milena „spremila scenario za snimanje filma ili serije o konkretnom slučaju“ nekoliko dana je kružila internetom i potencijalno deo javnosti navela na pogrešan zaključak, iako je Milenin advokat odmah demantovao takve navode, opisujući ih kao „pokušaj devalviranja značaja postupka“.
Novinari pred sobom imaju dilemu kako pronaći ravnotežu u ovako osetljivim temama i gde je granica koja se ne sme preći? Kako se odupreti senzacionalizmu i izveštavati o žrtvama nasilja i zlostavljanja, a da se posveti puna pažnja i zaštita prema žrtvama? Kako izbeći banalizovanje ovako važnih tema…?
Udžbeničke definicije namenjene studentima novinarstva naglašavaju ulogu koju novinari danas imaju da, izveštavajući o nekom događaju kroz činjenice, analiziraju i širi kontekst, imajući tako značajnu ulogu u predstavljanju tema koje su u interesu javnosti. Međutim, praksa pokazuje da nekoliko pogrešnih odluka, reči, neproverenih informacija i odsustva novinarske pažnje može dovesti do relativizacije slučaja. Tako su pojedine lažne vesti i senzacionalistički plasiran sadržaj o slučaju Aleksić delom i doveli do neprikladnih komentara prema žrtvi, poput onih „Zašto je ćutala do sada?“, „Šta je obukla?“, „Sada snima i seriju“.
Jelena Kleut, vanredna profesorka na odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, upravo ističe važnost uloge samih medija u „skretanju pažnje“ na ovako delikatne i osetljive teme, ali i svakom koraku koji bi ih potencijalno ugrozio, poput „sukoba interesa“ u kom se našao novinar CNN-a.
„Uloga medija je ogromna, a ovu važnu ulogu prati i velika odgovornost. I kontekst u kom se našao Kris Kuomo je jasan, i u situaciji u kojoj se objektivnost tražena od novinara sukobljava sa subjektivnošću koju ljudi uobičajeno imaju kada se radi o njihovoj porodici, Kris Kuomo se suzdržao od bavljenja novinarskim poslom i to je dobro i odgovorno. Ne tako davno smatralo se da je ono što se dešava u ‘četiri zida’, u nečijem domu, izvan interesa javnosti i medija. Onda se pokazalo da postoje određeni obrasci tih događaja i da oni ne mogu da se razreše bez institucija. Na primer, obimno, na mnogobrojnim podacima zasnovano istraživanje CINS-a pokazalo je da je od početka primene Zakona o zaštiti nasilja u porodici, trećina ubijenih žena već prijavljivala nasilnike. To znači da mehanizmi zaštite ne rade dobro, a na medijima je da ukažu na probleme u mehanizmima koje društvo i država uspostavljaju. Kako pronaći ravnotežu veoma je teško pitanje. Prevelika personalizacija slučajeva, posebno praćena iznošenjem ličnih podataka ili fotografijama koje povređuju dostojanstvo žrtve i donose bol njenoj porodici, ima za efekat kratkotrajno skandalizovanje javnosti. Naša javnost se sličnom dilemom bavila i kada je Blic 2013. godine na naslovnici doneo fotografiju ubijenog tinejdžera Roma. Na snažnu reakciju javnosti, Blic je odgovorio argumentom da je to način da se skrene pažnja na problem. Priznajem da nisam baš ubeđena. Posvećeno i problemsko praćenje problema nasilja nudi mnogo bolju osnovu da javnost razume problem i od nadležnih zatraži odgovor“, kaže profesorka Kleut za Nedeljnik.
Grupa „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ od 2019. godine vrši analizu medijskog izveštavanja o nasilju prema ženama u koje spada i seksualno nasilje. Tokom 2019. godine analizirano je preko 11.000 tekstova u kojima su obrađivane ove teme, a izveštaj je pokazao da je blizu polovina tekstova sadržala detaljan opis na koji način je delo izvršeno ili šta je osoba nosila, što nisu informacije od interesa za javnost. Ujedno su objavljene i smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama, a koje su rezultat višemesečnih analiza i diskusija grupe od trideset novinarki iz nacionalnih i lokalnih medija u Srbiji. Grupa se zalaže da se o nasilju prema ženama govori kao o društvenom problemu, da se ukaže na njegove uzroke, jasno osudi svaki oblik nasilja i pozovu na odgovornost počinioci i institucije nadležne za zaštitu od nasilja.
Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra učestvovala je u analizi izveštavanja medija o nasilju prema ženama, ali i izradi smernica. Ona za Nedeljnik kaže da se suština svih smernica krije u kratkom uputstvu s akcentom na posebnu pažnju prema zaštiti žrtava bilo kakvog oblika nasilja.
„Mediji bi trebalo da izveštavaju tako da štite dostojanstvo žrtve nasilja (jer iskustvo nasilja je samo jedno životno iskustvo te osobe, ona je uvek mnogo više od tog jednog iskustva) i sa svešću o tome da svojim izveštavanjem možete, doslovno, spasti nečiji život“, kaže Sanja Pavlović.
Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) neposredno nakon objavljivanja ispovesti glumica osudilo je pisanje medija koji „svakodnevno krše Etički kodeks i Zakon o javnom informisanju i medijima izveštavajući o slučaju silovanja Radulović i ostalih žrtava koje su se priključile optužnici“, navodeći da su tako doprineli „duploj diskriminaciji žrtava, što se nikako ne može opravdati javnim interesom“. Takođe, tada su upozorili medije da se „ne igraju uloge sudija“ i da poštuju prezumpciju nevinosti osumnjičenog. Profesorka Kleut kaže da Kodeks novinara Srbije i prateće smernice daju jasan odgovor na pitanje kako bi mediji trebalo da izveštavaju o žrtvama nasilja.
„O nasilju treba izveštavati uz puno poštovanje žrtve, njene privatnosti i dostojanstva, i uz svest da izveštaje prati i porodica i bliski prijatelji. Takođe, mediji moraju biti svesni da će njihovim tekstovima moći da se pristupi onlajn i za nekoliko godina. Time se trajanje posledica medijskog izveštavanja značajno povećava. Treba se oslanjati na zvanične izvore, ali – i tu je Kodeks jasan – ne koristiti nemaran odnos zvaničnih izvora kao izgovor za kršenje Kodeksa. Bilo je nažalost mnogo slučajeva kada su podatke o ličnosti ili fotografije potekle od institucija i to pokazuje nekoliko analiza na kojima sam sarađivala sa organizacijom Partneri za demokratske promene Srbija. Tada mediji treba da se suzdrže od objavljivanja informacija“, kaže profesorka Kleut i naglašava da je u konkretnom slučaju Aleksić izveštavanje bilo „ogledalo naše medijske scene“.
„Deo medija pristupio je temi senzacionalistički, donoseći informacije iz neimenovanih izvora, naslađujući se pikanterijama iz privatnog života svih onih koji su uključeni u ovaj slučaj. Drugi deo medija izveštavao je odmereno, uz tek onoliko detalja koliko je potrebno da javnost razume o čemu se radi. I jedni i drugi su poklonili značajnu pažnju ovoj temi, ali dok su jedni tragali za potencijalnim žrtvama ili članovima porodice, drugi su se oslanjali na psihologe, sociologe, i druge stručnjake. Stoga je slika koju su ponudili bila drugačija. Takođe, mislim da je jedna od glavnih grešaka to što su neki mediji preuzeli na sebe ulogu suda“, kaže Jelena Kleut.
Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra kaže da je izveštavanje o slučaju Aleksić bilo zaista veliki test za medije i da su mnogi pokazali šta zapravo znači odgovorno izveštavanje o velikoj temi koja je prodrmala celokupno društvo, naglašavajući pozitivne i negativne aspekte.
„Identitet devojaka i žena koje nisu želele da govore javno nije otkriven (bar ne za sada), a ispovesti glumica koje su javno govorile su bile pažljivo pripremane za objave, nisu iznošeni suvišni detalji i predstavljene su kao ono što jesu – uspešne mlade žene koje imaju iskustvo traume, ali ne dozvoljavaju da zbog toga budu sažaljevane, već uzdignute glave koračaju napred sa misijom da podrže i one mlađe i manje vidljive od sebe. Ipak, nije sve bilo tako. U mnogim tabloidima, bilo štampanim, bilo televizijskim ili onlajn, dolazilo je do banalizacije, senzacionalizma, tabloidizacije celokupnog slučaja. Čini mi se da tabloidi nisu imali lak pristup mladim glumicama, pa su fokus prebacili na Miroslava Aleksića – jedni su ga opravdavali, a drugi predstavljali kao monstruma. Ni jedno ni drugo ne bi smelo da se dešava. Za nasilje opravdanja nema, niti je pametno bilo koga predstavljati kao monstruma, to nas udaljava od suštine problema (seksualnog) nasilja prema ženama i deci – jer nasilnici nisu monstrumi, najčešće su sasvim suprotno viđeni u svojim zajednicama i to ne bi smelo da nas prevari“, kaže Sanja Pavlović.
Predstavnica Udruženja novinara Srbije Dragana Bjelica za Nedeljnik ocenjuje da je za izveštavanje o temama zlostavljanja i ljudske patnje u kojima su žrtve deca potrebna novinarska hrabrost i pažnja, a da su ključne stvari koje bi mediji trebalo da sprovedu informisanje javnosti, zaštita žrtve i poštovanje pretpostavke nevinosti.
„Novinar u takvim situacijama vaga svaku reč i opis, vodi računa o otkrivanju ili zaštiti identiteta žrtve i ne podleže senzacionalizmu. Novinar koji radi dobru stvar zna i može da brani svaku objavljenu reč. Čini mi se da su televizije u konkretnom slučaju Aleksić otišle korak dalje nego inače. Obično smo navikli da tabloidi gaze novinarski kodeks, iznose pretpostavke, nagađanja, pojedinosti koje nisu od interesa za javnost. Sve to govori o senzibilitetu javnosti i o standardima koji su uspostavljeni od strane regulatora. TV Hepi jeste upozorena od REM-a, jer se bavila astrološkim tumačenjima ovog slučaja“, kaže Bjelica.
Sagovornice Nedeljnika napominju da bi u perspektivi trebalo raditi na edukaciji novinara i novinarki, urednica i urednika o temama koje nisu nužno nasilje, već i seksizam, predrasude i diskriminacija, sve ono što prethodi nasilju, a zatim i o samom fenomenu različitih formi nasilja, s obzirom na to da svaka forma ima svoje specifičnosti. Novčane sankcije ostaju nužnost i za one koji u trci za senzacionalizmom gaze kodekse i zakone, ali i institucije koje dostavljaju poverljive informacije medijima.
Projekat „Uloga slobodnih medija u razvoju demokratije“ podržala je Ambasada SAD. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD već isključivo autora.
Tagovi
