Zaglavljeni ste u maloj prostoriji čitava dva sata dok sa kolegama smišljate plan. Kada izađete, primećujete da je u toj prostoriji bilo toplije i zagušljivije nego u ostatku kancelarije. Male prostorije mogu da se zagrevaju od našeg daha, ali i da se ispune ugljen-dioksidom i drugim sličnim supstancama.
Nekoliko istraživanja pokazalo je da pored toga što određene vrste zagađenog vazduha izazivaju rak i astmu, možda postoje i zagađivači čije se negativno dejstvo ne odražava na naše telo, već na um.
Zgrade su sada daleko bolje zatvorene i zaštićene od strujanja vazduha kako bi se smanjila potrošnja energije za grejanje i hlađenje prostorija. Zato se gasovi i druge supstance koje otpuštaju ljudi zadržavaju i talože u prostorijama u kojima boravimo.
Viši nivoi ugljen-dioksida – recimo, iznad 1.200 ppm – često ukazuju na nedovoljno efikasnu ventilaciju. Zabrinjavajuće supstance otpušta nov nameštaj, oprema u kancelarijama i tepisi, a one se lako mogu nataložiti u vazduhu.
Dok se drugi zagađivači vazduha u zatvorenim prostorijama povezuju sa respiratornim oboljenjima i karcinomom, ugljen-dioksid sam po sebi smatra se bezopasnim u ovim količinama.
Međutim, udisanje ugljen-dioksida u višim koncentracijama nego što bi se očekivalo da ona bude na radnom mestu utiče na, kako su naučnici utvrdili, širenje krvnih sudova u mozgu što smanjuje aktivnost neurona i obim komunikacije između različitih delova mozga. Koliko je uticaj uobičajenih količina ovog gasa na mozak još uvek nije utvrđeno.
Pre desetak godina istraživači su izložili subjekte koncentracijama od 600 ppm – relativno niskim za zatvorene prostorije – i 2.500 ppm. Otkrili su da što je nivo ugljen-dioksida u prostoriji viši, ispitanici ostvaruju sve gore rezultate na testovima. Kada je koncentracija ugljen-dioksida dostigla 2.500 ppm, razlika je bila evidentna u odnosu na postignute rezultate pri izloženosti koncentraciji od 1.000 ppm.
Druga grupa ispitanika je 2016. godine šest dana rešavala iste testove, dok se koncentracija ugljen-dioksida kojoj su bili izloženi neprestano menjala.
Rezultati su sa koncentracijom ugljen-dioksida definitivno bili u obrnuto proporcionalnom odnosu: dok je nivo gasa rastao sa 550 ppm, preko 945 ppm, sve do 1.400 ppm, rezultati na testovima su bili sve slabiji.
„Uvideli smo zaista upadljiv i dramatičan uticaj ugljen-dioksida na sposobnost donošenja odluka, a sve što smo uradili je bilo podešavanje kvaliteta vazduha u zgradi“, kaže Džozef Alen, profesor sa Harvarda koji je vodio istraživanje.
„Još važnije, ovo istraživanje nije obavljeno u jedinstvenim, egzotičnim uslovima, već u onima koji su svojstveni skoro svim zgradama“, dodao je Alen.
U nekim istraživanjima korišćeni su jednostavniji testovi kognitivne sposobnosti, poput ispravljanja tekstova, a u njima nisu utvrđene značajne promene. Dva istraživanja u kojima su korišćeni isti kompleksniji testovi na osoblju podmornica i ljudima koji su predstavljali astronaute takođe nisu pokazala povezanost između koncentracije ugljen-dioksida i kognitivnih sposobnosti.
Istraživanja nisu obuhvatila nivo stresa kod subjekata koji bi takođe mogao predstavljati faktor u utvrđivanju ove povezanosti.
Bez posebnog senzora nemoguće je znati kojoj ste količini ugljen-dioksida izloženi dok, recimo, traje sastanak koji se odužio. Moglo bi, međutim, biti korisno da kad god možete odškrinete vrata ili prozor.
Ako u prostoriju pustite malo svežeg vazduha, to bi vam moglo pomoći da na sastanku imate dobre ideje i da diskusija ne postane isprazna.
© 2019 The New York Times
Tagovi
