U Grockoj je Dobričina supruga Božica pronašla prijemno-otpremnu radio-stanicu u njegovoj radnoj sobi. O tome je Ćosić obavestio Tita, predsednike republičke i savezne vlade, skupštine i Saveza komunista. Direktno je optužio Udbu, da mu ugrožava osnovna ljudska i građanska prava. Sudska istraga, koju su navodno naložili premijer savezne vlade Mika Špiljak i Srbije Đurica Jojkić, nije dala nikakve rezultate. Ali Ćosić će sve do devedesetih – da li samo do devedesetih? – tvrditi da ga prate, da snimaju njegove razgovore.
Posle raskida sa Centralnim komitetom nakon pomenute kritike nacionalne politike u Jugoslaviji, Dobrica Ćosić se nije povukao, piše Latinka Perović, već je započeo borbu za institucije kulture i nauke u Srbiji. Izabran je (u martu 1969) za predsednika Srpske književne zadruge. Taj izbor je ponovljen na 64. redovnoj skupštini SKZ (u maju 1971). Na njoj se bila okupila elita srpske inteligencije da utre put novoj misiji SKZ. A osnovno načelo te misije bila je „odbrana srpske nacionalne kulture bez obzira na republičke granice, obnavljanje humanističkih vrednosti u srpskom narodu i srpskoj kulturi” (Radovan Popović, „Životopis”, citirano prema: Latinka Perović, “Dominantna i neželjena elita”).
“Oko SKZ Dobrica Ćosić je okupio svoje stare i nove istomišljenike: u upravi ove institucije srpske kulture bilo je jezgro siminovaca i praksisovaca. Tražio je podršku privrednika Srbije, ali i Srba van Srbije. Bio je to nastavak one borbe koju je započeo u Centralnom komitetu u maju 1968. godine”, piše Latinka Perović.
I Dobrica Ćosić i njegovi biografi pisali su o njegovoj izolaciji i progonu posle razlaza sa Partijom. Istina je, navodi Latinka Perović, da on nikada nije bio isključen ni iz Centralnog komiteta ni iz Saveza komunista Srbije.
“Nije više bilo strpljivih razgovora sa njim ali ni definitivnog zatvaranja vrata. Nije nepoznata ni sudbina njegovog pisanog dela. Ona nije bila ista u oba svoja podjednako obimna korpusa: romanima i političkim spisima (govori, eseji, članci, predavanja, brojni razgovori). Svi Ćosićevi romani objavljivani su, čitani, nagrađivani i prevođeni. Sa knjigama koje pripadaju drugom korpusu to nije bio slučaj. Njegova knjiga Moć i strepnje, osim njegovih tekstova od kojih su svi sem jednog bili ranije objavljivani, bila je zabranjena 1972. godine. Zabrane su često imale karakter političke kampanje i trebalo je, naročito između Zagreba i Beograda, da uspostave ravnotežu u obračunu sa nacionalizmom.”
Ni kao javni radnik, Dobrica Ćosić nije izolovan i prognan u onom smislu u kome su to bili kritički intelektualci u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj. Ne postoji kulturna i politička inicijativa koju on, naročito posle smrti Josipa Broza Tita, ne pokreće ili u njoj ne učestvuje.
***
Iz hit knjige Marka Prelevića „Dobrica Ćosić – Vernik i grešnik“ koja se dobija na poklon uz letnji dvobroj Nedeljnika od četvrtka 22. jula.
Kako se bliži deseti rođendan Nedeljnika, odlučili smo da čitaocima ovim povodom pružimo nezapamćeni poklon od deset knjiga, biografija najuticajnijih ličnosti naše istorije, originalno pisanih za ovu ediciju.
U ovoj poklon ediciji očekuju vas novi podaci i novi pogledi na ličnosti koje su, svaka na svoj način, stvarale narativ o Srbiji.
Tajni projekat koji je spreman godinu i po dana donosi i nova istraživanja i nepoznata svedočanstva.
U narednom broju koji izlati u četvrtak 5. avgusta, očekuje vas ekskluzivna knjiga o Zoranu Đinđiću.
U jubilarnom 500. broju Nedeljnika 12. avgusta očekuje vas i poklon knjiga o Nedeljniku.
Napravite svoju istorijsku kolekciju: Knjige o ličnostima novije srpske istorije koje su nas proslavile i odredile.
Tagovi
