„Deca su ga u Crnoj Gori podrugljivo zvali Madžarem, a u Mađarskoj je upravo bio sve, ali ne to…“: Priča o odrastanju Danila Kiša

Svaki brzi prelet preko mladosti, pa i samog dečaštva Danila Kiša osakaćuje nas za preciznije i bolje sagledavanje njegovog dela. Naravno da Kiš nije pisao romane – čiste autobiografije, ali je autobiografsko bitno u njegovom delu. Zato se i vraćamo na rane godine. Pre toga isečak iz Kišovog romana “Bašta, pepeo”.

“To genealoško stablo, koje je blistalo u bledom sjaju uljarice kao crteži na srednjevekovnim pergamentima sa pozlaćenim inicijalima, imalo je na svojim udaljenim granama, pored vitezova i dvorskih dama, još i slavne moreplovce koji su prokrstarili svet, od Kotora i Carigrada do Kine i Japana, a na jednoj grani, sasvim blizu, tako da ju je moja majka nazivala ’tvoja tetka’, nalazila se neka amazonka (bar tako sam je ja zamišljao) koja je doprinela slavi naše loze, posekavši početkom ovog veka, dakle u jednoj sasvim bliskoj i nemitskoj prošlosti, glavu nekog turskog nasilnika! Bio je tu još i jedan čuveni junak i pisac, slavni vojvoda koji se opismenio u pedesetoj godini, kako bi slavi svog mača dodao i slavu pera, kao antički junaci. Ali cvet tog genealoškog stabla, što ga je moja majka sadila u glavi, vlažni humus jesenjih večeri, bili su moji ujaci, svetski ljudi u najboljem značenju te reči, koji su govorili strane jezike i putovali po Evropi, rušeći stare mitove u ime novih, evropskih i svetskih.”

U ovom malom isečku iz Kišovog romana “Bašta, pepeo” imamo i autobiografske crtice pisca – prababu koja je odsekla glavu Turčinu i vojvodu Marka Miljanova koji je nakon mnogo odsečenih turskih glava odlučio da u pedesetoj godini nauči da piše.

Ove redove iz romana Kiš će potvrditi u jednom intervjuu.

“Preci moje majke bili su ratnici. Uostalom, u Crnoj Gori svak je bio ratnik, i ogroman revolver koji se nosio za pojasom, bez futrole, sastavni je deo muške nošnje, kao kapa.”

Odrastanje Danila Kiša u Crnoj Gori opisano je i u poglavlju „Cetinje“ u knjizi “Danilo Kiš – Život, delo i brevijar”. U njemu vidimo sam dolazak malog Kiša, malog dečaka iz Mađarske u Crnu Goru, zavičaj njegove majke koja mu je od ranih godina davala mitske prikaze domovine njenog detinjstva i mladosti.

Kišov ujak Risto Dragićević koji je 1947. primio siromašnu Danilovu porodicu odudarao je od sredine. Obrazovan u Beogradu i Varšavi, bavio se istorijom, proučavao Njegoša. Ujak preuzima ulogu oca i učitelja. Ujakova biblioteka bila je tih godina Danilov azil i prvi mirni dom i smiraj nakon jezivih godina.

“Zahvaljujući ovoj riznici i svom ’neobičnom’ ujaku, gimnazijalac Kiš, pored zvaničnog, dobija i paralelno vaspitanje. Risto Dragićević se kritički odnosio prema zvaničnoj ideologiji i verovatno je i to uticalo da duhu tada tek šesnaestogodišnjeg Danila bude strano marksističko učenje i socijalistički nauk, čak je bio imun na ono o čemu se u školi kreštalo. Podjednako mu je bilo daleko i negovanje kulta narodnog junaštva – upravo u suprotnim stvarima on će postati ’antiheroj’: u deheroizaciji književnosti (i istorije), u strogom distanciranju od političkih i nacionalnih reprezentacija, od desničarskih i levičarskih ideologija. Tradicionalno crnogorsko junačenje za njega je bilo predmet sprdnje.”

Pre ovog crnogorskog dela detinjstva, Kiš je od 1942–1947. godine bio odličan đak mađarske osnovne škole u Kerkabarabašu i Zalabakši. S majkom je pričao na srpskom ali na ovom jeziku nisu imali niti jednu knjigu u svojoj kući. I ta njegova rana mladost nisu bile samo godine jednog urezanog i trajnog bola, stravične slike o kojima ćemo nešto kasnije, već je to bio period prilagođavanja sredini. Na početku mađarskoj a onda i crnogorskoj.

U svojim “Ranim jadima” Kiš piše da ga deca u Crnoj Gori podrugljivo zovu Madžarem, a u Mađarskoj je upravo bio sve ali ne to. U Crnoj Gori će ga vršnjaci tući jer ne govori lokalnim dijalektom. Tako će majstor jezika na početku svega morati da opravdava svoj jezik. Ali i kasnije, kada već nije imao problem s priznanjima da jezikom barata nenadmašno, naći će se neki koji će u tom njegovom, ovaj put pisanom jeziku tražiti priliku za osudu baš kao što je bio osuđivan kao klinac i među mađarskim i crnogorskim klincima.

Na početku je to bilo prilagođavanje u mađarskom selu, a onda u crnogorskoj sredini. Ali Kišov život je na neki način bila jedna dugačka linija prilagođavanja i novih početaka. To ga je sačekalo i dolaskom na studije u Beograd, kao i novi život u Parizu.

To samo detinjstvo nije oskudevalo u najužasnijim traumama. I one su bile daleko od dečjih pakosti. Užase Holokausta gledao je iz neposredne blizine i poznavao ih iz nažalost ličnog, porodičnog iskustva. I dolaskom u Crnu Goru ratni užasi i blizina smrti nije ustupila mesto skroz idiličnom detinjstvu u Crnoj Gori.

Tu će se desiti traumatična epizoda u kojoj Kišova majka traži da se Danilo trajno “oslobodi” jevrejstva sa očeve strane.“Godinu dana pre svoje smrti, ja sam imao petnaest godina, naterala me je da pocepam svoj matični list rođenja, napisan u sinagogi u Subotici, govoreći da biti Jevrejin samo donosi nevolje. Iako sam se s njom slagao, nisam hteo da varam sa svojim životom i da poreknem pitanje čitavog jednog sveta. Jednog nestalog sveta.”

Danilo je nije poslušao. U knjizi Viktorije Radič “Danilo Kiš – Život, delo i brevijar” nalazimo rečenice koje određuju taj rani bol i nemir.

“Uprkos majčinoj naredbi da zaboravi, uprkos odbijanjima, energičnom ponovnom početku, verovatno je svim svojim nervima osećao šta znači biti Jevrejin – štaviše, ne biti ’pravi’ Jevrejin, već nekakva etnografska retkost, iliti ’madžar’, jednom rečju biti drugačiji, bez verske ili etničke ukorenjenosti, bez uže i šire familije. Postati svestan te svoje uznemirujuće različitosti i tog žiga, psihološki, duhovno i umetnički ih elaborirati – to će za njega biti životni zadatak koji će uspeti da reši. Iz svog psihičkog kompleksa stvoriće duhovni kompleks, jevrejstvo za njega neće značiti socijalnu, versku ili rasnu pripadnost, nego će mu dati nezavisnost, ponuditi duhovne gene koje će identifikovati u svetskoj književnosti.

„U svojim đačkim danima, u duhu tradicije crnogorske junačke epike, kaže ironično, morao je da se tuče sa svojim crnogorskim školskim drugovima i često je bez zazora nasrtao i na najjače.

„Kasnije bi to opisao kao ’To je bilo oslobađanje besa koji sam dugo gomilao i potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli su i najslabiji.’

Stasavši u mladića, Kiš se više ne stidi svoje različitosti i spreman je da se za nju izbori. Na Cetinju je svojom pesnicom, pameću i darom (svirao je violinu, lepo pevao, čak je objavljivao i pesme) stresao sa sebe ulogu ismejanog deteta i izborio se za svoj ugled.

Sklopljena su i prijateljstva za ceo život – mahom sa autsajderima. Crnogorce je oduvek smatrao prosto svojim zemljacima, i bio je vezan za ovaj divlji predeo, naročito za primorje.

„Nije zaboravio da se tuče: ako bi već dotle doteralo i da estetski argumenti nisu delovali, događalo se da uhvati po kojeg podmuklog kolegu pisca za gušu. A u književnim polemikama bio je britak kao sablja, sarkastičan i vrcav.”

*Iz Knjige Branka Rosića “Danilo Kiš: Princ književnosti” koja se sada može naručiti na sajtu Nstore.rs.