Preminuo je Mirko Tepavac upravo onako kako je Tito zamislio da oni koji su se sa njim sukobili žive. Nečujno. Otišao je sa ovog sveta onako kako su on i ostali „srpski liberali“ s početka sedamdesetih otišli iz političkog života, bez odjeka – ako se izuzme onaj manjinski deo srpske javnosti koji će se decenijama kasnije prozvati drugom Srbijom – uz tek po koju agencijsku vest u novinama.
Bio je ministar spoljnih poslova, poslednji u onoj vertikali jugo-diplomatije (Koča Popović-Marko Nikezić-Mirko Tepavac) koju je kabinetu tadašnjeg SIP-a spontano regrutovao u neformalne lidere plišane opozicije Titu. Bio je šef diplomatije u vreme pozicioniranja SFRJ tokom najzategnutijih odnosa Istoka i Zapada i u vreme kada je ideja nesvrstanosti zaista dobijala svoju praktičnu realizaciju, a ostaće upamćen kao pripadnik „srpskih liberala“, jer je 1972. godine zajedno sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović odstupio iz vlasti.
Istorija – koju u Srbiji često ne pišu pobednici, već oni koji su na duži rok gubitnici – prema nekim ljudima zna da bude surova. Kao isfrustrirani gimnazijski profesor koji zaključuje ocene bez ikakvog kriterijuma – nekada sticajem okolnosti nekom ko to ne zaslužuje ostavi previše mesta, a nekome surovo i pedantno meri rezultat. Srpskim liberalima, istorija je namenila tek fusnotu, valjda kao prelaznu ocenu za trud.
Jedan od naših apsurda je što se upravo srpski liberali, čije je uklanjanje prošlo bez toliko uobičajenih mistifikacija (jedina je „prelomna istorijska tačka“ za koju se ne vezuju senzacionalna istorijska otkrića, u njoj su i motivi i faktografija vrlo jasni), danas u istoriji pozicioniraju kao jedna od najvećih misterija, koja pluta između istorijske anonimnosti i sve češćeg uverenja da su oni bili najveća propuštena šansa Srbije.
Srpski liberali, koji se danas nazivaju pokretom, mada su tu strukturu imali utoliko koliko su je videli oni kojima su smetali, delom su sklonjeni radi uspostavljanja ravnoteže posle uklanjanja hrvatskih maspokovaca, delom jer im je politika previše naginjala zapadnjaštvu (šta god to značilo, u prevodu nisu uvek bili „na liniji“), i delom jer su svojim viđenjem reformi ugrožavali neprikosnovenu vlast Josipa Broza Tita.
U serijskim čistkama koje su pratile socijalističku Srbiju u socijalističkoj Jugoslaviji, liberali su se izgubili negde između „kuknjave“ za rankovićevcima i stambolićevcima, u tek povremenoj revitalizaciji kroz potrebu „Druge Srbije“ da uspostavi pandan svojim suparnicima sa druge strane ideološke tarabe koji su – takva je naša istorija – za odabir svog ideološkog nasleđa imali daleko širu ponudu. Tek, kako su utihnule devedesete i njeni recidivi, a ekonomija polako skače na listi prioriteta, sve češće se uviđa da je posledica čistke liberala – uklanjanje oko šest hiljada ljudi, mahom direktora, onemogućila privredni razvoj zemlje. Zato je u ispovesti Nedeljniku, Miodrag Miki Savićević, dugogodišnji direktor Geneksa, upravo sa pozicije vodećeg privrednika iz tog vremena izneo tezu da je srpska ekonomija uništena te 1972. godine.
Mirko Tepavac je otišao korak dalje, jer će krajem devedesetih reći da je tadašnja pobednička struja koja je pobedila liberale, predvođena Dražom Markovićem i Petrom Stambolićem, takođe dugoročno postala politički mrtva: „Kazna je došla u liku Slobodana Miloševića, što nije bila samo njihova kadrovska greška, nego krajnja konsekvenca sloma liberala“. Koliko su liberali zaista bili „liberali“, iz današnje perspektive može se svakojako tumačiti, tek Milovan Đilas je svojevremeno definisao da su se „više nego što su bili svesni nadovezali na nacionalnu srpsku liberalnu tradiciju“.
Svako podsećanje na početak sedamdesetih, kao i na ljude koji su obeležili te događaje, neupitno vodi ka neformalnom lideru neformalnog pokreta koji će zbog optužbi za anarho-liberalizam dobiti nadimak „srpski liberali“. Marko Nikezić, verovatno najspecifičnija politička figura posleratne Srbije, predsednik CK Srbije u vreme „sloma“, pomalo je zaboravljeni neuspešni reformator Srbije, kroz čiji se lik ocrtava kompletna ideja promena u Srbiji koje se nisu dogodile. Kao i razlozi zašto se nisu dogodile.
Nikezić je, kao i ostali oko njega, zaista bio specifičan političar za to vreme. Znao je, što se kaže, previše jezika. Od majke Francuskinje je primio „francusko obrazovanje“. Godine u diplomatiji, pogotovo period u Americi, dale su mu „širinu“ koje ovdašnji rukovodioci nisu imali. Nikezić je specifičan i po tome što svesno nije ostavljao pisane tragove, iako je posle penzionisanja – potpuno se posvetio vajarstvu, a preminuo je 1991. godine – skoro dve decenije imao vremena da ostavi neka sećanja.
Kada je 1968. sa mesta šefa diplomatije gde je zamenio Koču Popovića, postao prvi čovek partije u Srbiji, bio je prvi „nov čovek“ u državnom vrhu. Odnosno, njegovim dolaskom na čelo partije u Srbiji proklamovana je u štampi sintagma „novi ljudi“, koji su implicirali da postoje i stari ljudi. Draža Marković, njegov glavni kritičar – spočitujući mu intelektualsku orijentaciju – govorio je: „Po čemu je on nov, za svih 25 godina je vrlo istaknuti i visoki funkcioner“.
Nikezić kao „politički fenomen“ je svakako specifičan i po tome što su o njemu lepo mišljenje imali i svi oni koji su po prirodi stvari bili „s druge strane“ neke od linija podela u srpskom društvu.
„Nikezić sa svojom programskom sintagmom ‘moderna Srbija’, koja je prepala Tita, Kardelja, Bakarića i ostale ne-pristalice moderne Srbije, na našu nesreću ostao je neostvaren političar… Ipak, taj razuman čovek, vreme je potvrdilo, nije razumeo egzistencijalni interes srpskog naroda na čijem se čelu našao krajem šezdesetih godina“, zapisao je Dobrica Ćosić.
A jedna dečačka anegdota govori da je još kao ilegalac, pre Drugog svetskog rata, specijalna policija u potrazi za „komuncima“ često pretresala kuću njegovih roditelja. Da je Nikezić bio važan policiji svedoči i to što je jednom pretresu prisustvovao šef Specijalne policije Dragi Jovanović. Dok su agenti pretresali stan, Jovanović je razgledao po kući vajarske radove mladog Marka Nikezića, da bi potom upitao njegovu majku: „Gospođo, zašto naša najtalentovanija deca idu u komuniste?“ Majka mu je odgovorila: „Gospodine, to vi meni treba da objasnite“.
Savka Dabčević Kučar je u svojim memoarima zabeležila da su u vreme „maspokovanja“ hrvatski rukovodioci dobijali poverljiva dokumenta sa sovjetskom ocenom stanja u Jugoslaviji u kojima su apostrofirani prozapadni političari u Jugoslaviji, da su mnogi spominjani u izveštajima, a da je ime Marka Nikezića navedeno gotovo uvek.
„Marko Nikezić se na svoj kulturan građanski način nije nikad savijao pred Titom“, zapisala je Savka Dabčević.
Nikezić, međutim, kako je sam govorio, nije bio suprotstavljen Titu.
„Svakako vam je jasno, ni blizu nisam morao reći sve što sam mislio, niti sam sebe video kao nekoga reformatora koji će saopštiti neke stvari koje, uostalom, već postoje u svetu kao žive stvari. Ne samo što se tako nisam ponašao zbog Tita, nego i zbog sopstvene sredine. Mislio sam da treba ići vrlo oprezno, vrlo načelno, obavezno uz saglasnost vodećih ljudi u Srbiji. Takođe, obavezno uz saglasnost Tita. Kako ćemo protiv njega raditi? To je samoubistvo. Ne za nas lično, nego za stvar za koju se zalažemo. Verovao sam da se izvesni koraci mogu napraviti uz njegovu saglasnost“, zapisao je deo razgovora sa njim novinar Slava Đukić.
„Kod njega je bilo karakteristično što je izrazito namerno govorio i birao svaku reč. Znao je težinu reči“, za Nedeljnik priča Zoran Nikezić, sin Marka Nikezića, koji se prošle godine penzionisao kao profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.
„Sećam se jednom neposredno pre pada liberala, bio sam momak i gledao sam televiziju kada je neko iz CK upotrebio na televiziji reč nož u prenosnom značenju. To mi se činilo čudnim i rekao sam mu. Sećam se da je bio besan, otišao je u radnu sobu i telefonirao nekom. Hoću da kažem da je bio svestan do koje mere su reči važne. On u kući nikada nije izgovorio ime Tito. Sećam se da mi je rekao par puta, da je mislio da Tito treba da se povuče, da bude u drugom planu u nekoj formi oca nacije, ili ideologa nacije, a da vođenje države prepusti mlađima. Jako je cenio Tita, ali nikada nisam imao utisak da je bio indoktriniran i da je tu indoktrinaciju pokušavao da proširi. Govorio je za njega uvek – predsednik. Zbog preciznosti reči, jer on je bio predsednik, a Tito je bio sinonim za kult ličnosti, za nešto što je iznad nas nevezano za institucije. Za njega je Broz je bio predsednik, a ne Tito. Konačno su karte otvorene kada je on faktički, na neki način, predložio da se Tito povuče. Razume se da je Tito imao velike rezerve prema njemu i da ga je držao na odstojanju“, priča Nikezićev sin.
Marko Nikezić sebe nije video ni onako kako ga danas gledaju – kao reformatora: „Ja nisam imao nameru da reformišem ni svoje selo, što bi se reklo, a kamoli zemlju. Ali, kada sam se našao na tom mestu, nastojao sam, svakako pod uticajem onoga što sam doživeo u svetu, da svoja gledišta uklopim u perspektivu razvoja“, rekao je jednom.
Sin Zoran (uz neizostavnu ogradu da ne nudi objektivnu istinu, već svoju ličnu) kaže da je njegov otac zaista bio potpuno drugačiji od tadašnjih političara.
„Draža Marković mu je spočitavao intelektualsku orjentaciju, to je tada bilo popularno. Danas zvuči kao vic, ali je stvarno postojao termin poštena inteligencija. To podrazumeva da inteligencija bez ovog prefiksa podrazumeva nešto negativno. To je nešto što je uvreženo u sistem mišljenja, verovatno je to bilo i ranije kod Srba, da je pismen čovek sumnjiv čovek. Nije to samo kod nas. Prosto, onaj ko je nepismen ima zazor od onoga koji zna više.
Sigurno da je on bio drugačiji u tom smislu. Bio je zainteresovan za sve. Drugačije mu je išla karijera. Bio je ambasador deset godina u inostranstvu, dok su ovi sedeli ovde. On je i kao čovek bio drugačiji. Bio je širokih interesovanja. Bio je, kao i njegov otac, strog prema sebi i prema drugima. Nije spadao u opuštene ljude. Nije bio kafanski tip. Kada su na sastancima ostali pili kafe ili nešto jače, on je pio jogurt. Bio je pomalo asketa. Nekada se sa zadovoljstvom suzdržavao. Ne možete uopšte da ga poredite sa mnogima tada, a pogotovo ne sa ovima sada. Uvek je bio vrlo zahtevan prema drugima, mogu samo da zamislim kako je bilo raditi s njim. To je jedino Latinka, kao radoholičar, mogla da podnese, ali za druge nisam siguran da su mogli lako da rade s njim“, priča Zoran Nikezić.
Nikeziću različita tumačenja prošlosti spočitavaju – kao što reče Dobrica Ćosić – što nije uzimao u obzir srpsko nacionalno pitanje. Kao i što je mlako delovao u čistkama posle pada Rankovića, i u vreme čistki u Hrvatskoj.
„To nije bio lični sukob, nego koncepcijska stvar. U pitanju je bila ne samo promena sistema, nego prilagođavanje vremenu, modernizacija. To svakako nije išlo u pravcu pada komunizma i uvođenja višestranačkog sistema. To je bilo nastojanje koje je krenulo iz ekonomske racionalnosti. Verujem, znajući porodičnu istoriju, da nije čudno što je baš on hteo da nešto promeni. Ekonomija je trebalo da izađe iz politike – a razume se da je svaka politička priča kod nas vezana za nacionalne identitete. On je nastojao da bude što objektivniji i u odnosu na sebe lično i u odnosu na naciju kojoj je pripadao. Cenio je racionalnost iznad svega. On je bio Srbin, ali prvenstveno je bio Jugosloven. Verovao je u projekat Jugoslavije i njeno nasleđe i smatrao je da je bilo potrebno naći model za održanje te države. Mi smo vaspitavani da je to naša država, a ne da je to neka slučajna tvorevina koja nema budućnost. Otac mu je bio rođeni Crnogorac, a majka Francuskinja. Nije zazirao od nacionalnih identifikacija, ali ni na koji način nije to stavljao ispred nekih drugih vrednosti“, objašnjava Zoran Nikezić.
Iako je u porodičnom okruženju retko pričao o politici, naš sagovornik se seća da je za maspokovce rekao da je to jedina politička opcija u Hrvatskoj koja je ikada imala totalnu plebiscitarnu podršku. Da je to nešto što je izašlo iz naroda.
„Mislim da je osuđivao način na koji je to počišćeno. To je bio početak kraja jugoslovenske ideje u Hrvatskoj. Grubo gušenje tog nacionalnog preporoda je bio znak svakom ko je mislio da Jugoslavija može da opstane u tom okviru, da zapravo ne može.“
Marko Nikezić je govorio da je još 1967. predviđao svoj odlazak zbog prvih spoljno-političkih sukoba.
„Bio je kritičan, kao i dobar deo njegove generacije, prema onome što se dešavalo u Sovjetskom Savezu. U vreme invazije na Čehoslovačku 1968. još je bio ministar spoljnih poslova i bio je neočekivano oštar. Bio je oštriji nego ostali jugoslovenski rukovodioci. Pričao mi je jednom o susretu sa De Golom. De Gol je imao otklon prema Jugoslaviji, mislim da nije primio nikog iznad njegovog ranga, i rekao mu je da jako ceni njegovu reakciju u vezi Čehoslovačke. De Gol je znao s kim u Jugoslaviji može da razgovara. Razgovarali su na francuskom, razume se. Sedeli su jedan ispred drugog, De Gol je pružio svoje noge s jedne strane, moj otac s druge. To je jedan od retkih susreta o kojima je razgovarao. Primili su ga kao da je njihov, a bio je polu-Francuz“, priseća se Zoran Nikezić.
Nikezić je za Tita polako postajao „prozapadnjak“. I kako je svedočio sam Nikezić, često mu je to spočitavao.
„Ono je imperijalizam, a ovo je socijalizam, makar sa nedostacima“, rekao mu je jednom dok je bio ambasador u Americi, uz opasku da često brani Amerikance.
„Dok sam bio predsednik u Srbiji, kaže mi: ‘Tu se govori da ja šurujem sa Rusima. Kako možete govoriti tako kada sam ja prvi digao zastavu borbe protiv njih?’ Uveravao sam ga da niti sam ja, niti iko u CK tako rekao. Zaista. Nikada nije došlo do takve formulacije, ali je u nečemu bio u pravu: postojao je jedan osećaj, i to recimo široko u Ministarstvu inostranih poslova, da je on pod uticajem Rusa. Treba pažljivo proučiti tu 1962. godinu, na koju se stalno vraćam sa današnjom glavom. Tito dolazi iz Moskve i partijskom aktivu Beograda kaže: ‘Treba izbiti antisovjetizam iz glava naših kadrova'“, zabeležio je Nikezićeva sećanja Slava Đukić.
Razgovori Nikezića sa Titom iz vremena koje je prethodilo svedoče da je geneza sukoba i nerazumevanja njih dvojice išla „polako, ali postojano“. Nikezić je početkom 1971. u razgovorima oko Kosova Titu rekao da „što se tiče Kosova, Srbija ima jak stomak pa može da svari i to da Kosovo bude republika, i ako svi u Jugoslaviji misle da tako treba da bude, neka bude, ali morate računati da će se Srbija ‘dezangažovati’, a da će Beograd da stane u zaštitu manjina na Kosovu“.
U martu iste godine suprotstavio se Titovoj ideji da Miloš Minić ispred Srbije uđe u prvo Predsedništvo SFRJ, čime je potpuno okrenuo konzervativno krilo partije protiv sebe. U maju iste godine na zvaničnom sastanku kod Tita Nikezić je rekao: „Srbija ne može prihvatiti da bude manje samostalna od drugih, a izgleda da bi se to želelo“.
Da su „srpski liberali“ u konflikt sa Titom često dolazili zbog njegovog iracionalnog ponašanja ilustruje anegdota koju je krajem devedesetih ispričao Tepavac. Uoči važne posete Americi, u oktobru 1971. godine, Tito mu je naložio da se ambasador Crnobrnja iz Vašingtona odmah vrati u zemlju. To je izazivalo ogromne probleme, jer novi ambasador do posete verovatno ne bi stigao da preda akreditive. Iako je pristao da odloži odluku, sutradan Tito kaže: „Ostajem pri odluci da se Crnobrnja odmah povuče!“ Tepavac dalje svedoči:
„Valjda je video koliko mi se to ne dopada, i dodao, za mene, iznenađujući razlog: ‘Jovanka neće da ide, ako on tamo ostane…’ Još više me je iznenadio nastavkom: ‘Valjda i ti ponekad ne možeš da izađes na kraj sa svojom ženom!'“
Na četvorodnevnom sastanku Tita i „rukovodećeg društveno-političkog aktiva Srbije“ u jesen 1972. Tito im je poručio da omalovažavaju borbu protiv anarholiberalizma i klasnog neprijatelja, da su kriterijumi borbe protiv klasnog neprijatelja u Srbiji liberalniji, da pojam socijalističke demokratije dobija primese građanske demokratije. Spočitano im je i što je marksizam skoro iščezao iz nastavnih programa univerziteta. Jedan od savremenika je kasnije govorio: „Posle smene Nikezića kod Tita se više nije išlo na razgovor, već na referisanje“.
Liberali su se mirno povukli. Marko Nikezić kao predsednik CK i Latinka Perović kao sekretar CK. Ovaj potez je ispratio i Tepavac iz savezne vlade. Nisu se bunili, ni talasali. Nikezić je, pisalo se kasnije, delovao „bezvoljno“ na tom sastanku.
„Za mene je taj sastanak bio čista formalnost. Jesam bio flegmatičan. Zašto bih ja Titu objašnjavao našu politiku kada on o tome dovoljno zna? Takođe, organski nisam mogao da budem samokritičan. Smešno je da zreo čovek kaže: Ja sam se juče prevario. Isto tako, nisam mislio: što veći lom, to bolje. Da sam tako mislio, prihvatio bih većinu u CK Srbije. Zato sam i govorio forme radi“, pričao je Marko Nikezić.
To je bio prvi put da Tito od dolaska na vlast nije imao većinu.
„Uoči svega toga što se desilo, u nekoliko reči mi je rekao tačno šta će biti. I odlučio je da se distancira od svega. Zaključio je da ne može da pobedi, samo nije hteo da digne ruke i išao je do kraja. Mislio je da je besmislen svaki kompromis. Tad je bio običaj da se ljudi koji se sklone dobiju neko uhlebljenje u nekom opskurnom savetu ili da idu u ambasaduru kao neko meko spuštanje. On to nije hteo. Možda da ne bi ublažio taj događaj, da ne ostane utisak da se lako predao, a možda njegov ego nije mogao da prihvati da mu posle svega udeljuju mrvice. Prekinuo je sve kontakte sa politikom. Voleo je umetnost, posebno vajanje. Ja sam njega više doživljavao kao vajara, nego političara, jer se veći deo njegovog života koji ja pamtim time bavio“, priča sin Zoran.
Lik i delo, kako se to već kaže, Marka Nikezića u mnogome podseća na Koču Popovića. Obojica su se svojim obrazovanjem i kulturom, ali i zatvorenim karakterom, razlikovali od gerilskog okruženja Titovih partizana u kom su sazrevali kao političari. Na kraju, padom liberala, i Koča Popović, čiju su podršku imali, definitivno je „batalio“ politiku.
„Koču je najviše cenio od tih starijih komunista. Bili su u vrlo dobrim odnosima, bili su i pomalo slični. Nisu bili pajtaši, jer je postojao osećaj autoriteta, uvek ga je sa velikim uvažavanjem pominjao. Posle je napravio njegovu bistu u kamenu, po kojoj se vidi koliko ga je cenio. Koča je bio sitan, a on ga je napravio da izgleda čvršći, veći, vrlo impozantno. I Koča je njega jako cenio. Od generacije sigurno mu je bio najbliži Tepavac. Oni su bili prijatelji i saborci u Zemunu za vreme rata, tako da su se družili celog svog svesnog života. Bili su bliski i politički i po karakteru. Tepavac je isto bio tvrd tip, nesalomiv. Vrlo strog i zahtevan. Ne toliko kao moj otac, znao je u nekom trenutku da iskaže više razumevanja, ali slični su bili po temperamentu. Tepavac je više umeo da ceni to što se dešavalo u vreme rata i neposredno posle rata. Moj otac je izbegavao ratnu tematiku. Nije voleo da govori o tome. Par puta me je vodio u Zemun kod jedne bake koja ga je sklanjala i čuvala. Ali, nije to bila njegova tema“, priča Zoran.
Marko Nikezić je kasnije govorio da je njegov proces razočarenja trajao trideset godina:
„Neke stvari gledajući u ratu, a neke posle rata, pogotovo boravkom u Americi. Ali, trebalo mi je tri decenije da se od svega potpuno odučim. Kada se setim šta smo sve gutali, moglo bi se zaključiti da smo, kao proizvod ideologije, potpuno atrofirali.“
Tepavac, koji je za razliku od Nikezića proživeo i devedesete je, s druge strane, na kraju osudio Tita:
„Ne mislim, dakle, da njegove privatne osobine – otvorenost, neposrednost i lični šarm – mogu da natkrile odgovornost koju on sa malo kim može da podeli: za pobedničko samozadovoljno, brutalno sasecanje građanske opozicije, čak i onih delova koji su, poput Demokratske stranke Milana Grola i zemljoradničke levice Dragoljuba Jovanovića, pružali ruku pomirenja režimu, za voluntarizam i represiju, kakvi su bili nasilna kolektivizacija i programski ‘otkup’ neposredno posle rata, za genocidni izgon celokupnog nemačkog stanovništva, a iznad svega – za sadističko zlostavljanje dogmatizovanih saboraca na Golom otoku“.
Zoran Nikezić danas kaže da je njegov otac bio svestan učesnik celog procesa sve do trenutka kada je ušao u CK i smatrao da tu stvari treba da se menjaju.
„On nije bio neko ko će da se gura. Bio je ministar spoljnih poslova, radio je svoj posao. Razume se da nije mogao autonomno da radi jer Tito je bio ministar svega, ali gledao je da se drži svog zadatka. Kada je trebalo da postane predsednik CK, da izađe iz diplomatije i postane profesionalni partijski rukovodilac, nije bio oduševljen tom idejom. Zaista je bio neraspoložen zbog toga, svkako to nije to doživeo kao avanzovanje“.
Ipak, reći će nam njegov sin, Marko Nikezić je i pored svih razočarenja „do kraja“ govorio za sebe da je komunista.
„Danas je to pojednostavljen pojam, tada su komunisti bili i oni u Sovjetskom Savezu, ovi naši, ali i italijanski, francuski. On je bio ono što bi odgovaralo današnjoj percepciji levičara. Kako je vreme prolazilo imao je sve više rezerve prema samom konceptu. Imao je otklon ka zloupotrebi komunističke ideje. Logično je da razvija isti otklon kada se nešto slično događa i kod nas. Da je doživeo godine kao i njegov ispisnik Tepavac, on bi danas sasvim drugačije mislio. Ne bi sigurno bio umeren. Vrlo retko je pričao o politici. Mislio je da je učinio sve što je mogao i mislio je da o tome ne treba više da priča. Bio sam prisutan kada su ga pitali zašto ništa ne piše, odgovorio je „neka pišu drugi“. Ponekad bi samo reagovao. Reagovao je na Miloševića. Kada je bila čuvena Osma sednica, bio je zabrinut i vrlo neraspoložen što se to dogodilo. Rekao je da je to indikator još jednog pada. Nije stigao to da otprati, relativno rano je umro, ali upravo je on pokušao da racionalizuje nacionalnu politiku. Nažalost, nacionalno pitanje je postalo glavni oslonac politike“, priča Zoran Nikezić.
Liberali se do devedesetih nisu uključivali u politiku. Mirko Tepavac je devedesetih bio predsednik Evropskog pokreta u Srbiji. Latinka Perović se praktičnoj politici približila kroz Politički savet LDP-a. Kako bi danas na politiku gledao Marko Nikezić?
„On bi bio sigurno sklon da se razviju demokratski procesi u svim republikama, i verovao da ukoliko svako dobije dovoljno slobode i ne oseti jaram drugog, da neće želeti da se osamostali i da će Jugoslavija moći da opstane kao celina. Bio bi radikalniji, kao što je na kraju i Tepavac bio. To bi odgovaralo mom ocu, evropski, kosmopolitski stav prema perspektivama zajedničkog života. Ali verovatno ne bi imao volje. U ono vreme političari nisu mislili na sebe, na svoj sitan interes. A ako se razočarao u ono što se dešavalo tada, koliko bi se samo razočarao u odnosu na danas? Njegova reakcija bi bila slična onoj koja postoji kod jednog dela intelektualne elite. Reagovao bi tako što ne bi učestvovao“.
Kao što je reagovao 1972. godine. U godini koja će ostati upamćena u istoriji kao ona u kojoj Srbija nije mogla da se promeni.
Jer, kako je to sam Nikezić rekao za Tita: „Mislio sam, i sada mislim, da je jedini on to mogao da uradi“.
Predrag
Samo jedna mala korekcija… Nisu to srpski liberali. To su komunisticki liberali.