Alžir, 3. oktobar 2020. godine. Beživotno telo mlade žene pronađeno je na napuštenoj benzinskoj stanici na istočnoj periferiji grada. Devetnaestogodišnja Šaima F. bila je silovana i izbodena nožem, a potom polivena benzinom i zapaljena. Njen napadač, koji je 2016. godine već pokušao da je siluje, priznao je zločin nakon što je uhapšen. Bes javnosti je eksplodirao. Štampa je detaljno izveštavala o detaljima zločina, a slogan „Ja sam Šaima“ postao je viralan, šireći se uz brojne pozive na smrtnu kaznu za počinioca. Iako feministkinje pokušavaju da podignu svest o sistemskom karakteru nasilja nad ženama, centralni zahtev mobilizacije je ukidanje moratorijuma na sprovođenje smrtne kazne (1). „Treba promeniti fokus debate“, smatra Vijam Avres, jedna od osnivačica veb-sajta Femicid u Alžiru (2). „Kao i svaki put kada se nešto slično dogodi, mi se trudimo da obrazujemo ljude o tome da se radi o femicidu, odnosno, da iskoristimo definiciju Organizacije Ujedinjenih nacija, ’ubistvo žene zbog toga što je žena’. Ubistvo čiji strukturni karakter neće nestati usled zakonske odmazde.“ Femicid u Alžiru navodi da su u prvih šest meseci 2021. godine ubijene dvadeset i tri žene, spram pedeset i pet tokom čitave prethodne godine.
Sredinom novembra prošle godine objavljen je video-klip od petnaest minuta na alžirskom arapskom jeziku u kom se brojne glumice obraćaju gledaocima i gledateljkama (3). Ozbiljnog izraza lica, one navode primere patrijarhalnog nasilja, pretnji ili mizoginih uvreda kojima su njihove sestre, majke ili ćerke svakodnevno izložene. „Ostavi bratov bicikl i vraćaj se u kuću“, „Muškarci nemaju mana“, „Venčaćemo se, ali ti moraš da prestaneš da radiš na fakultetu“, „A večera još nije spremna?“, „Stričevi su te videli… Prerezaće ti grkljan“, „Ako ju je udario, mora da je nečim zaslužila“, kao i neizostavno „Pssst!“ upućeno ženama na ulici koje mogu doživeti uvrede ili čak to da budu praćene i uznemiravane ukoliko ignorišu nametljivca.
Pomenuti snimak proširio se preko društvenih mreža i pokrenuo brojne rasprave o femicidu i drugim društvenim tabuima, uključujući seksualno uznemiravanje na ulici i radnom mestu, opipavanje u javnom prevozu ili nasilje u porodici. Usledila je prava poplava besa i gnušanja, ali i fatalizma zbog rasprostranjenosti problema. „Feministička borba u Alžiru ima dugu istoriju“, podseća Habiba Đahnin, filmska producentkinja, spisateljica i aktivistkinja. „Međutim, skorašnje kampanje na društvenim medijima istovremeno su omogućile daleko slobodnije iskazivanje mišljenja, kao i širenje i usvajanje kolektivne svesti o činjenici da nasilje nad ženama postoji u svim sferama i da je ono uglavnom posledica patrijarhalne prirode našeg društva.“
Od 2017. godine i globalnog uticaja pokreta #MeToo („ja takođe“), koji je nastao u Sjedinjenim Američkim Državama nakon što je više glumica optužilo holivudskog producenta Harvija Vajnstina za seksualno zlostavljanje (4), došlo je do veće slobode govora po ovom pitanju i u većini arapskih zemalja. Fejsbuk, Tviter i Instagram omogućavaju da pojedinačne optužbe ili izrazi frustracije izazovu efekat lavine. Međutim, ne sme se zanemariti lokalna dinamika. Dve hiljade dvanaeste godine, intelektualka Rula Kavas promovisala je rad četiri studentkinje koje su snimile kratak video-klip o seksualnom uznemiravanju na Jordanskom univerzitetu u Amanu, na kojem je ona predavala (5). Oko ovog filma, zbog kog je Rula Kavas (preminula 2017. godine) izgubila mesto dekanice, diglo se dosta prašine u veoma konzervativnom kraljevstvu Hašemita. Ipak, u trenutku u kom je opšti društveni bes proključao i prelio se u narodnu pobunu, njegov uticaj ostao je ograničen.
Rupe u zakonu
Deset godina kasnije, društvene mreže imaju daleko više korisnika, a samim time i uticaja. Krajem januara 2021. godine Asja el Faradž, kuvajtska blogerka donedavno fokusirana na modu, koja na Instagramu ima 2,6 miliona pratilaca, objavila je snimak na aplikaciji Snepčet u kom je iskazala svoj bes. „Svaki put kad izađem na ulicu neko mi dobacuje ili vidim da dobacuju nekoj drugoj ženi. […] Nije li vas sram? U našoj zemlji postoji problem uznemiravanja i meni je toga dosta.“ Druge korisnice iz Kuvajta odmah su se priključile (6). Na Instagram nalogu koji je otvorila lekarka Šajma Šamo pod parolom #Lan_Asket („neću ćutati“) objavljuju se ispovesti na arapskom i engleskom. „Mi moramo da dignemo glas, da se ujedinimo i da se međusobno branimo, jer je ono što se dešava nedopustivo“, napisala je Šajma Šamo. Broj svedočenja iz Kuvajta i ostatka Arabijskog poluostrva je ogroman. Udate ili ne, maloletnice, studentkinje, zaposlene i nezaposlene, sve ove žene, kao i brojne kućne pomoćnice poreklom iz jugoistočne Azije, izložene su „taharušu“ („uznemiravanju“) gde god da krenu. U tržnim centrima, na univerzitetima, na poslu, na javnim mestima, čak i ispred džamija.
Kampanja #Lan_Asket uzletela je 20. aprila, nakon što je Kuvajćanku Faru Akbar oteo i pred njeno dvoje male dece ubio muškarac koji ju je prethodno uznemiravao (7). Slična drama ponovila se par nedelja kasnije sa ubistvom dvadesetšestogodišnje Refke Černi u gradu Kefu na severoistoku Tunisa. Ona je prethodno podnela krivičnu prijavu, potkrepljenu medicinskim nalazima, protiv svog nasilnog muža, agenta nacionalne garde. „Povuci prijavu ili ću te preklati“, zapretio joj je usred policijske stanice. Idućeg dana ubio ju je s pet hitaca pištolja.
Parola #EnaZeda („ja takođe“) koja se na internetu pojavila između dva kruga predsedničkih izbora 2019. godine, ponovo je postala popularna na mrežama, javljajući se u paru sa ogorčenim kritikama na račun institucija i optužbama da su popustljive prema nasilnicima. U izlaganju pred parlamentom, održanom 20. maja ove godine, ministarka pravde Hasna ben Sliman izjavila je da je njeno ministarstvo tokom 2019. i 2020. godine vodilo 4.000 postupaka protiv optuženih za nasilje nad ženama. To je smešna cifra u odnosu na 65.000 prijava koje je registrovalo ministarstvo unutrašnjih poslova. Nakon ubistva Refke Černi, brojne Tunišanke nisu krile svoju ogorčenost. One su zaključile da ih podnošenje prijava samo izlaže većoj opasnosti. S njima se mogu složiti i Kuvajćanke, budući da je i Fara Akbar podnela prijavila muškarca koji će je ubiti. U Alžiru, devet nastavnica koje je u noći 17. maja 2021. silovala grupa muškaraca u poslovnom smeštaju na obodu grada Bordž Badži Mohtara (Sahara) četiri puta su upozoravale nadležne organe da se nalaze u opasnosti. Njihov sindikat osudio je nebezbedne uslove u kojima su živele, kao i izostanak reakcije nadležnih (8).
„Vrlo malo žena ima hrabrosti da podnese prijavu jer znaju da je pravda spora i da će morati da se suoče sa pritiskom porodice, zbog čega se naposletku najčešće povlače, kao što je bio slučaj sa Refkom Černi“, svedoči lekarka Nardžes A. „U našim društvima, podneti prijavu zbog seksualnog uznemiravanja znači pre svega prekršiti mandat muškaraca da odrede šta znači čednost i kako se čuva porodični ugled. Kada se pred strancima govori o neprikladnom dodirivanju ili o tome da vas je neki muškarac pratio i pokazivao vam svoj polni organ, to je ’ajba, odnosno sramota.“
Sve arapske zemlje hvale se zakonima koji kažnjavaju seksualno zlostavljanje i nasilje nad ženama. Međutim, najveći broj kampanja koje od 2017. godine vode različite feminističke organizacije ukazuje na dve stvari. Pre svega, zakoni se često ne sprovode, jer brojne ubice žena i nasilnici nisu nikad ni privedeni na ispitivanje ili se ubrzo nađu na slobodi. Takođe, pomenuti zakoni često su nepotpuni. Sa izuzetkom Maroka i Tunisa, sve članice Arapske lige iskazale su rezerve u vezi sa konvencijom o iskorenjivanju svih oblika diskriminacije prema ženama (Cedaw) koju je UN usvojio 1979. godine. To sprečava feminističke organizacije da se pozovu na taj dokument kako bi od svojih država zahtevale dalje reforme. Isto tako, u Arapskoj ligi ne postoji tekst koji bi bio pandan dokumentu Saveta Evrope protiv nasilja nad ženama, sa kog je Turska nedavno povukla svoj potpis.
Nijedna arapska zemlja, uključujući i Tunis koji od 2017. godine raspolaže ambicioznim zakonskim arsenalom za borbu protiv nasilja nad ženama, ne kažnjava silovanje u braku, o čijoj zakonitosti su u Egiptu nedavno vođene teološke rasprave (9). U monarhijama Arabijskog poluostrva, nasilje u porodici ni na koji način nije zakonski sankcionisano. U Alžiru, počinilac femicida može računati na preljubu kao olakšavajuću okolnost. U Jordanu, kao i u Iraku i Siriji, pravosudni sistem prihvata dogovor između porodica u slučaju takozvanih zločina iz „časti“. U Maroku, državi u kojoj je istraga ministarstva porodice iz 2019. godine otkrila da je jedna od svake dve žene izložena nasilju, žrtve silovanja ne smeju da podnesu prijave protiv svojih silovatelja iz straha da će krivično odgovarati zbog toga što su imale seksualne odnose izvan braka. Takvo stanje kritikuje se u veb-seriji #TaAnaMeToo („i ja [sam] MeToo“).
Kao što je odlično prikazano u filmu Žene iz autobusa 678 režisera Muhameda Dijaba (2010), u Egiptu je seksualno uznemiravanje poprimilo razmere društvene pošasti. U istraživanju UN sprovedenom 2013. godine, 99,3% ispitanih Egipćanki izjavilo je da je bilo izloženo nekom obliku zlostavljanja (10). Ipak, Egipat je jedna od retkih zemalja arapskog sveta u kojima se kampanja #AnaKaman („ja takođe“) nije svela na generalne ispovesti ili reakcije na konkretne zločine, već su imenovale konkretne počinioce. U julu 2020. godine, Instagram nalog „Assault Police“ („policija za zlostavljanje“) optužila je jednog bivšeg studenta Američkog univerziteta u Kairu i člana zlatne omladine za silovanje i seksualno zlostavljanje. Više od pedeset žena nakon toga je posvedočilo da ih je on nekažnjeno zlostavljao.
„Budite dostojanstvene žene“
Uticaj pokreta bio je toliko veliki da je, nakon višegodišnjeg odugovlačenja, donji dom egipatskog parlamenta u julu usvojio dopunu zakona kojim je seksualno uznemiravanje iz prekršaja unapređeno u zločin. Oglasio se čak i veliki muftija Šavki Alam: „Islamski zakon zabranjuje seksualno uznemiravanje. Ono je jedan od najgorih grehova i ne može biti opravdano načinom na koji se žene oblače“, izjavio je (11). Međutim, da li su ga svi čuli? Nakon što je u julu 2020. godine na nekoliko nedelja bio uklonjen sa društvenih mreža zbog tvrdnje da je „kratka i pocepana odeća uzrok seksualnog napastvovanja“, imam Abdalah Rošdi ponovo aktivno objavljuje na svojim profilima, uz podršku brojnih istomišljenika i pratilaca.
Kako meriti uticaj feminističkih mobilizacija na vlade? Kako nam Đahnin otkriva: „te kampanje daju im mogućnost da tvrde da u njihovim državama postoji sloboda govora. Isto tako, kada i usvoje par zakona – koji još uvek nisu krenuli da se sprovode – kreću da besne čim se feministička borba proširi na druge političke zahteve“. Najbolji primer je Saudijska Arabija, u kojoj se mnoge aktivistkinje nalaze pod represijom. Ludžain el Hatlul borila se za pravo građanki Saudijske Arabije da dobiju vozačke dozvole i oslobođenje od muškog tutorstva, da bi potom počela da se zalaže za demokratizaciju zemlje. Uhapšena je 2018. godine i provela je dve godine u pritvoru gde je bila mučena i seksualno zlostavljana, da bi potom bila osuđena za terorizam na pet godina i osam meseci zatvora. Oslobođena je u februaru 2021. godine, ali joj je zabranjeno da napusti zemlju. Njen greh bilo je to što je kritikovala prestolonaslednika Muhameda ibn Salmana, koji sebe vidi kao jedinu osobu koja može da diktira kako će izgledati modernizacija društva (12). „U našoj zemlji, vlast šalje jasnu poruku: ’Budite dostojanstvene žene i mi ćemo vas štititi.’ Ista ta vlast nameće svoju patrijarhalnu definiciju dostojanstva“, žali se Mozn Hasan, čelnica jednog udruženja za zaštitu prava žena u Egiptu.
A gde su muškarci u celoj ovoj priči? Đahnin na to pitanje odgovara iskrenim smehom. „Sve ove kampanje dovele su do promena i rasta svesti. Isto se desilo i posle pokreta #MeToo, a brojni muškarci danas tvrde da se slažu sa feminističkim ciljevima. Međutim, borba se nastavlja, naročito u vezi sa konkretnim pitanjima, poput uvredljivih komentara koje određeni nazivaju udvaranjem. Da ne govorimo o podeli poslova između partnera… Međutim, napredujemo. Korak po korak.“
PREVOD: Pavle Ilić
(1) Alžirski sudovi još uvek izriču smrtne kazne, naročito za terorizam. Međutim, nijedan osuđeni nije pogubljen od 1993. godine, kada su otpočeli pregovori o saradnji Alžira i Evropske unije.
(3) „Campagne des comédiennes algériennes contre les violences faites aux femmes“, YouTube, 27. novembar 2020. Režija: Adila Bondimerad i Ahmed Zituni, scenario: Adila Bondimerad i Lejla Tuči.
(4) Čitati: Mišel Bozon, „Transformations de la sexualité, permanence du sexisme“, Le Monde diplomatique, februar 2018.
(5) „To je moj privatni život“ (na arapskom), YouTube, 1. decembar 2012.
(6) Žistin Klemon, „Les femmes du Koweït impulsent leur #MeToo“, Orient XXI, 24. jun 2021, https://orientxxi.info
(7) Kitam el Amir, „Kuwait: Man sentenced to death by hanging for killing Farah Akbar“, Gulf News, Dubai, 6. jul 2021.
(8) „’Ce qui s’est passé à Bordj Badji Mokhtar n’est pas un cas isolé’“, Liberté, Alger, 19. maj 2021.
(9) Samar Samir, „Egyptians re-voice rejection to ’marital rape’“, Egypt Today, Kairo, 20. jun 2021.
(10) „Studija o sredstvima i metodama za eliminaciju seksualnog uznemiravanja u Egiptu“, izveštaj Organizacije Ujedinjenih nacija, 23. maj 2013.
(11) „Mufti describes harassment as ’major sin’“, State Information Service, 12. decembar 2020, https://www.sis.gov.eg
(12) Čitati: Florens Beože, „Une libération très calculée pour les Saoudiennes“, Le Monde diplomatique, jun 2018.
Tagovi
