Marina Abramović: „Seks mi je veoma važan. Posle menopauze, postao još bolji. Sada imam dečka koji je mlađi od mene 21 godinu“

Umetnica Marina Abramović (74) govorila je o prihvatanju smrtnosti, svojoj čisto emocionalnoj umetnosti, duhovnostim komunizmu i seksu za koji je rekla da se poboljšava nakon menopauze.

„Napuniću 75 godina u novembru“, kaže. „Moja baka, koja je doživela 103 godine, govorila mi je da tek u sedamdesetim život počinje da biva stvarno interesantan. Slobodan si da radiš šta god ti je volja, a imaš i mudrost koja ti to omogućava. Bezveze je ako si bolestan, ali ukoliko si zdrav, onda je život u ovom dobu zaista neverovatan“, piše Gardijan.

„Svaki dan razmišljam o umiranju“, priznala je Marina Abramović.

„To znači da ne smeš da praviš gluposti: sve nevažno ti nije na umu, jer znaš da se smrt može dogoditi svakog časa, svakog minuta – znaš da si u poslednjem stadijumu. Zato treba dobro da promisliš o tome šta ostavljaš društvu: a kao umetniku to ti je obaveza. Jer, ako imaš neki dar, moraš da ga pažljivo neguješ. Dar nije dat tebi samom, već je tebi dat da bi ga dao društvu. Zato je neophodno pažljivo smisliti kako ostaviti smisleno delo iza sebe“.

Nasleđe je veoma važno, rekla je. „Ako umrem ovog trenutka, šta će mi ostati? Jedna stvar za koju sam odgovoran je stavljanje performansa u mejnstrim, jer ranije na ovoj teritoriji nije bilo nikoga. Umetnost performansa je ismejana, uopšte se nije smatrala umetnošću. Uzela mi je ceo život, 50 godina karijere, ali sada je to deo muzejskog života, deo kulture, deo kolekcija“.

Pričala je da je za veliki deo umetnosti potreban intelekt da je razumeš. Neophodno je čitati – u tome je ključ. „Ali, sa mojom umetnošću to nije slučaj. Moja umetnost je emotivna-udara te direktno u utrobu. I ta umetnost pripada svima, nije ti potrebno nikakvo predznanje“.

Govorila je i o Ulaju koji je preminuo od raka prošle godine. „Sa Ulajem sam bila 12 godina. Bio je ljubav mog života. Ali, onda me je tužio… Izgubila sam sudski proces po svakoj tački tužbe. Ali, onda sam jednoga dana otvorila oči i rekla sebi: Okej, izgubila sam. I šta dalje? A ono što je usledilo bio je oproštaj. Preminuo je 2020. i imali smo tu divnu poslednju godinu njegovog života kada smo stvarno postali prijatelji. Bilo je to iskustvo koje neverovatno nagrađuje, jer je bes otrovan, ne samo prema drugoj osobi, već i prema sebi samom. I sada se sećam Ulaja sa nežnošću“.

Ponovila je da nikada nije želela da ima decu. „Imaš jednu energiju u svom telu, a ako je tvoja energija podeljena između toga da budeš umetnik i majka, u nekom trenutku jedno od ta dva će neminovno patiti. A svi moji prijatelji zvali su me da budem kuma njihovoj deci i to je divno. Takođe, i svi moji studenti su moja deca. I zaista sam ponosna na njih“.

Otvoreno je pričala koliko je važan seks.

„Seks mi je veoma važan. Uvek je bio! Mnogi ljudi misle da posle menopauze ženama više nije do seksa. A za mene je seks, posle menopauze, postao još bolji, jer ne moraš da brineš o neželjenoj trudnoći. Sada imam dečka koji je mlađi od mene 21 godinu. I to je fantastično! Nemam apsolutno nikakav problem sa tim što sam seksualno veoma aktivna. To me čini srećnom. Seks vidim kao neophodnu životnu ravnotežu, uz dobru hranu, humor i radost spram života“.

Pomenula je i svoju baku sa kojom je živela dok nije napunila šest godina. „Bila je centar moga sveta. Moji roditelji su bili komunisti, a moja baka je mrzela komuniste. Bila je osoba izrazito razvijene duhovnosti – svakoga jutra palila bi sveću i molila se. Širila je osećaj mira i spokojstva koji je uz mene ostao dugo vremena. Ali, od svoje majke i oca dobila sam sve ono što je vezano za snagu volje, hrabrost i ideju da tvoj život nije važan, već je bitno zašto si tu, zbog čega živiš, šta je svrha. I ta kombinacija duhovnosti i komunizma – to sam ja!“