Kad govori o Dejtonu, Paker, autor knjige o Ričardu Holbruku, beleži kako je za njega iznenađenje da se ništa u Sarajevu ne zove po Holbruku („nema ni ulicu, ni trg, ni kip“, doslovno kaže) te kako ga se Bošnjaci sećaju nezahvalno, Srbi s mržnjom, dok ga se Hrvati uopšte i ne sećaju.
Uglavnom, Dejton je bio veliki uspeh. Holbruk se nadao da će mu doneti Nobelovu nagradu za mir i poziciju državnog sekretara u drugom Klintonovom mandatu. Međutim, Nobela nije dobio, po nekima i zato jer je previše agresivno lobirao za samog sebe, a nije postao ni državni sekretar jer je pozicija bila rezervisana za Medlin Olbrajt. Dobio je utešnu nagradu, poziciju koju je ranije imala Olbrajtova, mesto američkog ambasadora u UN. Kad započne kosovska kriza, odnosno kad uđe u svoju poslednju fazu, on nastavlja pregovore s Miloševićem. Nadao se da će biti moguće izbeći bombardovanje, a kad je počeo rat između SR Jugoslavije i NATO-a, interno ga je zvao „Medlinin rat“ aludirajući na činjenicu da je Olbrajtova najviše insistirala na ratnom rešenju. Ipak, željno je iščekivao nove izbore jer je računao da mu, ako Gor postane predsednik, kako su svi očekivali, napokon neće izmaći funkcija državnog sekretara. Gor je, međutim, izgubio izbore.
Ceo tekst Muharema Bazdulja „Balkanski duhovi Ričarda Holbruka“ pročitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 4. jula. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici
Tagovi
