Blizu 5.000 ljudi potražilo je pomoć preko besplatne i anonimne SOS linije 0800 001 002, i mejl adrese podrska@nesalomivi.rs i društvenih mreža.
Svetski dan mentalnog zdravlja, koji se svake godine obeležava 10. oktobra, prilika je da se dodatno skrene pažnja javnosti na važnost očuvanja mentalnog zdravlja, borbu protiv društvene stigme i efekata koje ona ima na život ljudi širom sveta.
Istraživanja pokazuju da je svaka četvrta osoba pod uticajem nekog oblika depresije, bilo da je reč o emocionalnim, motivacionim, kognitivnim ili somatskim simptomima. Patološko depresivno raspoloženje, gubitak interesovanja i zadovoljstva, smanjena energija, osećaj krivice, bespomoćnost, nisko samopoštovanje, poremećaj sna i apetita, loša koncentracija i crne misli, samo su neke od odlika depresije. Pravi problem je, u stvari, što depresija ne pravi razliku među svojim žrtvama. Ona ne priznaje pol, socijalnu klasu, intelektualni nivo, pa ni dob, zbog čega je sve radikalnije prisustvo ove bolesti kod mladih ljudi koji su tek na početku sazrevanja (samoubistvo je drugi najčešći uzrok smrti kod populacije između 15 i 29 godina). Ona je nevidljiva za rendgen, bez ukusa i mirisa, napada podmuklo i žrtva je neretko postaje svesna tek pošto je značajno kontaminirana njenim toksičnim dejstvom.
Kada je reč o Srbiji, nažalost, stanje nije ništa bolje nego u ostatku sveta. Nerešeno pitanje masovnog posttraumatskog iskustva proisteklog iz nedavnih ratova, siromaštvo (čak 7% ljudi u Srbiji živi na ivici egzistencije), urušen sistem vrednosti i ekstremna polarizovanost društva – samo su neki od faktora koji utiču na zabrinjavajući podatak, koji je dodatno pojačala COVID kriza, da 28,9% stanovništva ima simptome umerene do teške depresije. Naravno, ovaj broj je verovatno i veći, kada se uzme u obzir da veliki broj ljudi potiskuje simptome depresije zbog straha od osude društva, odbijanja da prihvate činjenično stanje ili, jednostavno, zbog nedovoljne obaveštenosti o efektima i nuspojavama ove, po mnogo čemu, specifične bolesti.
Upravo je zato na inicijativu Hemofarm fondacije, i u saradnji sa Filozofskim fakultetom Univerziteta u Beogradu, krajem aprila ove godine pokrenuta nacionalna kampanja za borbu protiv depresije i rastuće stigme koja prati obolele – „Nesalomivi“.
***
Intervju
Ana Perović, klinički psiholog i psihoterapeut: Važno je da podsećamo sebe da je jedan deo svake situacije u kojoj se nalazimo uvek pod našom kontrolom
Jesmo li mi stvarno melanholična nacija? Šta je prava priroda ljudi u našoj zemlji?
Ne bih se složila s tim da smo melahnolična nacija. Moglo bi se pre reći da smo, kao nacija, pod rizikom od toga da melahnolija i depresivno raspoloženje postanu naš kolektivni odgovor na izazovne životne okolnosti. Razlog tome možemo potražiti u pojmu koji psiholozi nazivaju “naučena bespomoćnost”. Ukoliko osoba ponavljano doživljava da njene akcije ne dovode do onog rezultata kome se nadala, može početi da sumnja u to da je uopšte sposobna da se pobrine za sebi važne životne ciljeve. Stoga može prestati da ulaže napor u pokušaje da zadovolji svoje potrebe i odustati od njih. Mogla bi, dalje, da kreira uverenja o tome kako je život van njene kontrole i klizi sve dublje ka bespomoćnosti i depresiji. To je vrlo delikatan teren jer u tom stanju može biti jako teško da razlučimo ono što jeste pod našom kontrolom od nečeg što nije.
Važno je, stoga, da podsećamo sebe da je jedan deo svake situacije u kojoj se nalazimo uvek pod našom kontrolom. Taj deo se tiče odnosa koji biramo da imamo prema sebi i svojim osećanjima, kao i prema iskustvima koja proživljavamo. U našem narodu je razgovor o neprijatnim osećanjima i dalje neka vrsta tabua. Stvara se pritisak da budemo dobro i “izdržimo”. Dugoročno, takve zabrane nas čine sve usamljenijim i potencijalno nas udaljavaju od aktivnosti koje nam vraćaju životnu energiju. Što više dozvoljavamo sebi da nekad “nismo ok”, to ćemo jasnije videti da nismo sami u tome. Sa tim saznanjem je ipak možemo osećati kao deo zajednice i lakše tragati za resursima kojima ćemo pomoći sebi da nam bude bolje.
Koliko smo kao društvo spremni da se uhvatimo u koštac sa problemima? Koliko je, uopšte, svet danas u mogućnosti da bude solidaran, empatičan i neguje humane vrednosti?
Donekle ironičan aspekat savremenog doba ogleda se u tome da je danas svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem ljudi koji su uvek tu negde, “onlajn”. Reklo bi se da smo povezaniji nego ikad, da je lakše biti solidaran i empatičan. To, sigurno, u izvesnoj meri i jeste tako budući da imamo veći pristup informacijama o drugima, više prilika da se uključimo u razne humane inicijative. Primera za to je mnogo, naročito u našoj zemlji.
Međutim, čini se da smo pod rizikom da nam u eri gde se treba potruditi da biste uspeli da se osamite, razmene sa drugima postaju površnije i banalnije. Naše postojanje tako može preći u stanje konstantne žudnje za bilo kakvim kontaktom. Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, izostaje zdrava mera povlačenja, samoće i pauza od konektovanosti. Svi ovi elementi neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima, te i da bismo zaista bili u stanju da se povežemo sa sobom, a posledično i sa drugima. Tek kada odvojimo vremena da osetimo sebe, možemo bolje osetiti i druge, možemo zamisliti njihovo iskustvo i istražiti njihov ugao gledanja.
U doba panedemije koja je polarizovala veliki deo stanovništva možemo opaziti da empatija iščezava sve češće na individualnom i kolektivnom nivou. Psiholozi ističu da je svako od nas sposoban da empatiju na izvestan način “isključi” tako što će drugu osobu, u svom umu, da percipira kao “objekat”. Pravi je trenutak da se podsetimo da je empatija jedan od najvrednijih ljudskih resursa. Iščezavanje empatije predstavlja, stoga, pitanje od ogromne važnosti za zdravlje naših zajednica (kako porodice, tako i nacije i čovečanstva). Bez empatije rizikujemo da rasturamo odnose, postajemo sposobni da povređujemo druge i izazivamo konflikte. Uz empatiju imamo resurse da rešimo konflikte, povećamo kohezivnost zajednice i ublažimo svoj i emotivni bol druge osobe.
Princip okrenutosti sebi je postao paradigma “selfie” civilizacije. Koliko smo ljudi ako primarno mislimo na sebe i svoje dobro, pa tek onda na druge i svet oko sebe?
Iskoristila bih priliku da ukažem na jednu važnu distinkciju. U našem društvu je “biti čovek” poistovećeno sa “biti osoba koja uvek sebe stavlja na drugo mesto”. Kao društvo imamo tradiciju pohvalimo osobe koje se žrtvuju za druge, a osudimo one koji to ne čine. Stoga vezujemo dosta krivice i stida uz svest o sopstvenim granicama i njihovo komuniciranje. Psihološki gledano, upoznavati svoje granice i praviti životne izbore tako da primarno mislimo na svoje dobro je poželjno. To ne isključuje našu brigu o drugima, čak bi se pre moglo reći da je preduslov da bismo se brinuli o njima. Za razvijanje zdravih bliskih odnosa neophodno je da sa ljudima jasno komuniciramo svoje granice, proveravamo njihove i stvaramo prostor da pregovaramo.
Centriranost na sebe u kojoj nema mesta za druge može odražavati problematično psihološko funkcionisanje koje vodi komplikacijama u odnosima. Ona može imati različite oblike – nekada se može ogledati u “selfie” fotografijama, a nekad u nemaru za druge. Na psihološkom planu prevelika centriranost na sebe urušava naš kapacitet za bliske odnose. Razvijanje bliskosti od nas traži da kreiramo bezbedan prostor koje može da primi (minimalno) dve osobe, dva unutrašnja sveta i dve perspektive. Zahteva od nas zainteresovanost za drugog kao jedinstvenu osobu, drugačiju od nas. Bliskost gajimo tako što iznova proveravamo kako smo mi u tom kontaktu i pitamo druge za njihove odgovore. Budući da kvalitet našeg života umnogome zavisi od našeg zadovoljstva u bliskim odnosima, centriranost na sebe progresivno vodi sve većoj usamljenosti.
Izgleda kao da smo svi postali likovi iz Knjige o Jovu. Iskušenja su konstantna već 30 godina na ovim prostorima. Kako sačuvati sebe i ostati veran pravim vrednostima?
Slažem se, ne manjka nam iskušenja na ovim koordinatama. Čak bi se moglo reći da je svako ko je uspeo sebe da sačuva u nekoj meri, već uradio veliki posao. Od ogromne je važnosti da prepoznamo šta nas je sačuvalo jer u tome leže naši resursi.
Čini mi se da čuvanje sebe počinje bavljenjem unutrašnjim svetom. Možemo ga zamisliti kao prostoriju u kojoj boravimo svakog dana. Valjalo bi da nas zanima šta sve tu ima i kako utiče na nas; šta želimo da primimo, a šta ne. Dobro je da pažljivije oslušnemo sopstvene misli i osećanja o sebi i svetu oko nas. Često se identifikujemo sa svojim mislima pa ne vidimo da imamo izbor da prema njima razvijamo odnos. Može nam se svima dogoditi da naiđemo na stanja pred kojima se osećamo bespomoćno i s kojima izgleda nemoguće razvijati konstruktivan odnos. Jako je važno da ih prepoznamo i potražimo pomoć. Priznati sebi da nam je potrebna pomoć je pokazatelj snage, a ne slabosti. Taj korak nam omogućava da nađemo bolje resurse od onih koje trenutno imamo na raspolaganju i da pomognemo sebi da nam bude dobro.
Jednako su važni izvori socijalne podrške. Prijateljstva, naročito s ljudima, sa kojima možemo otvoreno da govorimo o svom unutrašnjem životu; koje smo zainteresovani da saslušamo, kojima se poveravamo; ljudi kojima pomažemo i od kojih prihvatamo pomoć. Takvi odnosi se gaje i grade, a mogu poslužiti kao važni stubovi na koje se oslonimo u situaciji lične krize.
***
Intervju
Suzana Đorđević, direktor Hemofarm fondacije: Jedino sistemski možemo prići rešavanju ovog problema. Odgovorno, empatično, zajedničkim snagama
Ljudi slomljenih lica posmatraju nas danas sa bilborda na ulicama gradova. Da li je to metafora ili stvarno stanje stvari u kojem se civilizacija danas nalazi?
Stvarnost je zabrinjavajuća. Duševna bol, kojom je današnji čovek natopljen skoro do zasićenja, oštetila je ljudsku spoljašnjost i to se sve češće može videti i golim okom. Osvrnite se oko sebe i videćete mnoštvo ljudi oborenih pogleda i umornih pokreta. Današnji čovek je uvek u žurbi, u jednom permanentnom pokretu, gde nema vremena ni za sebe, a kamoli za druge. A to itekako uzima danak. Jer, čovek nije mašina, već živo biće izuzetno suptilnog sklopa. Kada krene da se urušava naš unutrašnji svet, budite sigurni da će posledice pre ili kasnije početi da izbijaju na površinu. Vaše lice, osim ukoliko niste profesionalni glumac ili glumica, nije sazdano tako da na duže vreme skriva unutrašnje lomove. Na njemu, vremenom, počinju da se javljaju pukotine.
Da li je naše društvo pred slomom? Koliko smo kao nacija rastureni na komadiće?
Stanje nacije je u direktnoj zavisnosti od stanja njenih pojedinaca. A stanje pojedinaca u našoj zajednici je, u najmanju ruku, alarmantno. Napominjem da to nije samo moje pesimističko viđenje, već su to činjenice proizašle iz prvih dostupnih istraživanja. Podaci nedvosmisleno ukazuju na trendove koji su se javili na početku pandemije COVID-19: 28,9% našeg stanovništa prijavilo je simptome stresa, anksioznosti, depresije. Pritom, ne zaboravite da je taj, već sam po sebi kritičan, procenat samo uslovni broj, jer mnogi ljudi svim silama kriju svoju depresiju kako ne bi bili stigmatizovani od strane društva, a, nažalost, zbog bazičnog znanja i neobaveštenosti, većina ljudi i ne zna da boluje od depresije, pa njene simptome pripisuje hroničnom umoru ili „lošem danu na poslu“. Sve dok se na njihovom licu ne pojave očigledne pukotine, za čije „saniranje“ je kasnije neophodna čelična volja i nadljudski napor. Depresija ne bira. Nije joj važno ko ste, ni šta ste, ni i iz kakvog miljea dolazite. Ne bira ni starosnu dob: Samoubistvo je drugi najčešći uzrok smrti kod populacije između 15 i 29 godina. Treba li da nastavim?
Kako vratiti normalnost u život društva? Postoji li sistemski pristup tome?
Mi, jedino, sistemski možemo prići rešavanju ovog problema. Odgovorno, empatično, zajedničkim snagama. Jednostavno, potrebno je podstaći sve nivoe društva. Skrenuti pažnju svima na ovu najzastupljeniju bolest modernog doba, koja, nekim pukim slučajem, stalno ostaje marginalizovana i nebitna. Upravo zato je i pokrenuta kampanja „NESALOMIVI“, sa ciljem da ovaj individualan problem učinimo javnim. Kroz ovu kampanju uspeli smo da obezbedimo SOS broj za borbu protiv depresije 0800 001 002, putem kojeg svi građani mogu zatražiti stručnu pomoć. Poziv je besplatan i dostupan 24 sata, sedam dana u nedelji, a uslugu, svojim zaista visoko altruističkim zalaganjem, obezbeđuju stručnjaci Specijalnih bolnica za psihijatrijsko lečenje u Vršcu, Kovinu, Gornjoj Toponici i Novom Kneževcu. Na tome smo im neizmerno zahvalni.
ŠTA JE KAMPANJA „NESALOMIVI“ POSTIGLA DO DANAS?
Pre svega, kampanju „NESALOMIVI“ je do sada, putem društvenih mreža, ispratilo 4 miliona ljudi, a njen glas se čuo i van granica Srbije. To je jako važno, jer je potrebno da što veći broj ljudi čuje za kampanju kako bismo u kolektivu konačno razbili stigmu da je depresija nešto čega se treba stideti i “gurati pod tepih” , i da se ona dešava uvek i samo drugima. Ohrabrući je podatak da je putem SOS broja, imejla podrska@nesalomivi.rs i društvenih mreža do sada pomoć potražilo više od 5.000 ljudi, a da je akciju javno podržalo preko 700.000 pojedinaca, više od 600 institucija, kompanija, asocijacija, različitih organizacija, medija i uglednih pojedinaca. Svima smo zahvalni na aktivnom učešću i bezrezervnoj podršci, ali imamo i poruku za sve njih – i dalje nas je malo! Još je dosta onih do kojih naš glas nije došao i koji svoju borbu vode sami u svoja četiri zida.
NESALOMIVI SU MASOVAN POKRET KOJI BROJI GOTOVO 1 MILION LJUDI I PREKO 600 ORGANIZACIJA. DA LI JE HUMANI CILJ KAMPANJE POKAZAO JEDNO DRUGAČIJE LICE LJUDI U SRBIJI?
Apsolutno, ova kampanja nam je, na neki način, vratila veru u ljude, u njihovu humanost, empatiju i solidarnost. Svakog dana dobijamo mejlove gde stručnjaci, organizacije, osobe koje se bore protiv depresije ili su je pobedile nude svoju pomoć. Jasno je da borba tek predstoji, jer je problem ozbiljan i od nacionalnog značaja. Zato je bitan svaki glas, svaka pomoć i podrška, da smo tu jedni za druge i da se zajedno borimo za humanije i zdravije društvo. Ponosni smo na ovu kampanju. Ponosni što smo u prilici da pomognemo, što smo podržani od velikog broja ljudi i srećni što vidimo da je pokrenuto još nekoliko inicijativa za unapređenje mentalnog zdravlja u zemlji. Ponosni smo i na naše partnere – Filozofski fakultet u Beogradu i Art komunu Dorćol Platz. Veoma nam znači podrška Ministarstva zdravlja, Vlade Srbije i četiri Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti u Vršcu, Gornjoj Toponici, Kovinu i Novom Kneževcu. Okupili smo se oko istog cilja, a to je – zdravlje i dobrobit svih nas. I to je jedino važno. Jer, kada smo zajedno, ništa nas ne može slomiti.
