NChallenge
Književnost
Počelo je sa Brankom Ćopićem. „Ježevu kućicu“ sam znao napamet pre polaska u školu. Onda opet Ćopić: „Magareće godine“, „Orlovi rano lete“ i cela „Pionirska trilogija“. Pa Andrić, od priča kakve su „Knjiga“ i „Prozor“, preko „Travničke hronike“, do „Znakova pored puta“. Onda Kiš, pa Borhes, pa Šopenhauer. Pa žanr: počneš sa Agatom Kristi, ideš preko Rut Rendel i Patriše Hajsmit da bi došao do Čendlera i Rosa Mekdonalda. Zatim Oster. Zatim Uelbek. Zatim Emanuel Karer. Onda, evo, sasvim skoro: Labatut. I idemo dalje.
Film
U početku beše bioskop, a u bioskopu beše Spilberg. Prva dva filma koja sam gledao u bioskopu su „Indijana Džons i otimači izgubljenog kovčega“ te „E.T. Vanzemaljac“. Onda se vraćaš na Spilbergove početke: „Dvoboj“ pa ga pratiš dalje. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, u sklopu ondašnje JRT programske šeme, na različitim republičkim javnim emiterima: serijali filmova Vendersa, Džarmuša, Pitera Vira. U ratu, usprkos ratu, otkriće Tarantina. Posle Lars fon Trir i Tomas Vinterberg.
Muzika
U domaćoj muzici, odmah u glavu: Štulić i Azra. U stranoj je počelo sa U2. Preko U2-a do Džonija Keša i Boba Dilana. Onda, naravno, Koen, Nik Kejv, Tom Vejts i najveći od svih – gazda Brus Springstin.
Tagovi
