Milošević nas je dočekao kao da smo stari prijatelji. Počeo je da nas podseća kako je bilo u Dejtonu, a onda nam ispričao vic, na svom krnjem engleskom.
„Znate li šta je najveće dostignuće Dejtona?“, prisetio se poteškoća koje smo imali sa Izetbegovićem u onim poslednjim satima.
„Amerikanci su napokon shvatili kako je to živeti s muslimanima!“, počeo je da se smeje sam za sebe.
Ignorisali smo šalu, a onda je Holbruk počeo: „Gospodine predsedniče, predsednik Klinton, sekretarka Olbrajt i ja odlučili smo da imenujemo ambasadora Hila kao novog izaslanika u traganju rešenja za kosovskom krizom.“
Milošević se nagao udesno, a potom odgovorio:
„Gospodine Ričard Čarls Albert Holbruk, nema nikakve krize. Samo šačica albanskih terorista s kojima američki mediji vole da pričaju, a naše bezbednosne službe će se postarati za to. Ne opterećujte se nikakvom krizom. Ne treba nam izaslanik. Kosovo je deo Srbije. To je naš unutrašnji problem, i srpski narod nikada neće prihvatiti da se stranac meša u naša pitanja.“
Holbruk i ja uspeli smo da ubedimo Ibrahima Rugovu da se sretne s Miloševićem, obećavši mu i susret sa predsednikom Klintonom, iako Holbruk nije shvatao da je Rugova izgubio poverenje mnogih na Kosovu.
Ali u Vašingtonu je postojala nečasna alijansa liberalnih intervencionista i neokonzervativaca koja je zahtevala brzu akciju. Pol Volfovic nije video problem na svetu koji ne bi poželeo da reši bombardovanjem, a Mort Abramovic, bivši čelnik Fondacije Karnegi, nije naišao na selo na Balkanu kojem nije želeo da podari nezavisnost. Trijumfalističko raspoloženje u Sjedinjenim Državama bilo je opipljivo. Smatralo se da dosta toga može da se postigne silom. Ali morali smo da sarađujemo sa Evropljanima. A ukoliko dođe do rata, morali smo da imamo Evropljane na našoj strani.
U leto 1998. shvatio sam koliko će teško biti ubeđivanje Srba i Albanaca da okončaju nasilje. Albancima je bilo važno samo jedno: da NATO, odnosno SAD, vojno interveniše. Konflikt niskog intenziteta pretvorio se u pravi rat pošto su Srbi i na najmanje provokacije odgovarali brutalnom i preteranom silom. Kako je udar na civile trajao, niko na Kosovu više nije bio zainteresovan za autonomiju. Želeli su potpunu nezavisnost.
Ali, za razliku od Bosne, Milošević nije želeo nikakve dogovore.
„Bolje da tražiš moju glavu“, rekao je nakon što sam mu predstavio nacrt sporazuma po kojem bi jugoslovenska vojska morala da se povuče sa Kosova.
Veliku priču o Kristoferu Hilu, koji je postavljen na mesto ambasadora SAD u Beogradu i tako se vratio na Balkan gde je devedesetih igrao važnu ulogu, pročitajte u novom broju Nedeljnika koji je u prodaji od četvrtka, 21. oktobra.
Tagovi
