„Ključni su i najvažniji roditelji, jer okruženje izuzetno utiče na razvoj mozga i kognitivnih sposobnosti, a brze promene okruženja stavljaju roditeljstvo u fokus. Zapravo, roditeljstvo nije nikad bilo ovoliko ozbiljno.“
Na 12. izdanje Weekend Media Festivala koji se održava u od 19. – 22. septembra u Rovinju, stiže najveći stručnjak u regionu za pitanja vaspitanja dece i UNICEF-ov saradnik na projektu ranog podsticanja intelektualnog razvoja dece, dr Ranko Rajović. Dugogodišnji predavač na Pedagoškom fakultetu u Kopru na Weekendu će održati predavanje „Deca i digitalno doba: Kako igrom razvijati detetov IQ“. Promene koje donosi digitalno doba, važnost edukacije roditelja za razvoj dece kao i može li se kontrolisati sadržaj koji deca konzumiraju samo su neke od tema ovoga intervjua.
Kreator ste NTC inovativnog sastava učenja. Možete li nam pojasniti o čemu je reč i kome je takav sastav namenjen?
Radi se o programu koji sam godinama razvijao s nekoliko prijatelja i stručnjaka iz država Evrope i on obuhvata razvoj mozga i sposobnosti za učenje. Ima tri faze sprovođenja – razvoj mozga, matematičko logičkog razmišljanja i funkcionalno znanje. Znači, NTC program je praktična primena otkrića iz neurofiziologije u pedagogiji. Program radim otprilike 10 godina i već ga je odobrilo Ministarstvo obrazovanja u 7 država, a u još 20 ga radimo preko EU projekata (Erasmus i IPA) ili s nekim obrazovnim institucijama, fakultetima, školama ili vrtićima. Namenjen je svima onima koji rade s decom, ali smo pre nekoliko godina počeli raditi i direktno s decom i za njih otvaramo NTC centre u školama, organizujemo NTC kampove i radimo po novim metodama koje liče na igru. Često se događa da deca i ne shvataju da uče, nego misle da se igraju, a kada završimo igru, oni ponove gotovo sve iz lekcije koju smo obradili nekom od NTC metoda.
Kako NTC inovativni sastav može pomoći roditeljima?
Ključni su i najvažniji roditelji, jer okruženje puno utiče na razvoj mozga i kognitivnih sposobnosti, a brze promene okruženja stavljaju roditeljstvo u fokus. Zapravo, roditeljstvo nije nikad bilo ovoliko ozbiljno, jer brze promene okruženja već uzimaju danak pa je tako sve više dece s razvojnim smetnjama. Učitelji nam govore da je svaka nova generacija malo slabija (motorički, pažnja i koncentracija) u odnosu na prethodne generacije. Takva deca stižu u prvi razred, što znači da je problem nastao pre škole, a tu su nam najvažniji roditelji. Nisu oni krivci i ne mogu biti, jer ionako sve rade iz uverenja da rade dobro. Problem je neznanje roditelja i nerazumevanje na koji način okruženje može oštetiti ili usporiti razvoj mozga. Zalažem se za edukaciju roditelja, ali i za jednu novu vrstu pedagogije koja će se baviti analizom kako nove promene u okruženju mogu uticati na razvoj mozga, kako bi mogli preventivno delovati na probleme, ali i nove razvojne smetnje koje se pojavljuju.
Mogu li roditelji uticati na detetovo pravilno odrastanje uz nove tehnologije i kako kontrolisati sadržaj koji deca konzumiraju?
Postoje razni programi koji omogućavaju kontrolu, a iz mog iskustva to nije 100% delotvorno, jer deca nađu način kako da je preskoče. Naravno, moramo dati sve od sebe da pratimo kako postupiti u određenim situacijama. Pojavljuju se novi programi i aplikacije koje zarobe decu u virtuelni svet, a isto tako i aplikacije koje to kontrolišu i ograničavaju pristup određenim programima u telefonu. Kada sam radio anketu s učenicima starijih razreda u osnovnim školama, pitao sam kako bi se snašli ako bi bila uvedena zabrana mobilnih telefona u školama ili što bi napravili kad bi imali aplikacije koje bi im blokirale korišćenje nekih programa u telefonu ili čak da im blokiraju potpuno korišćenje telefona u pojedinim delovima dana. Dobio sam takve odgovore da sam shvatio da bi učenici brzo preskočili skoro sve vrste kontrola. Jedan od odgovora bio je da bi kupili rezervni telefon, jer imaju svoj novac. Onda sam se zapitao kako je moguće da dete od 12-14 godina ima 500 eura ili više, pa može kupiti rezervni telefon. Jedan interesantan odgovor je bio da će učenici koji nemaju nikakva ograničenja, odnosno imaju telefon, sve aplikacije i nikakvu kontrolu od strane roditelja, prodavati minute. Onda su mi objasnili da mogu dati nekom drugom učeniku svoj mobilni telefon, recimo na školskom odmoru u trajanju od 10 minuta i da će to naplaćivati. Osmislili su novo zanimanje – prodavač vremena. Kao što vidite, mašta je neograničena i, kada im nešto treba, naći će način da to naprave. Pred roditeljima je jedna potpuno nova generacija dece. Teško će im biti bez šire potpore i zato prioritet postaje edukacija roditelja kako bi sačuvali nove generacije od zamke koja ih čeka pri odrastanju.
Na koji način je digitalno doba pozitivno uticalo na decu i njihov razvoj, a na koji način negativno?
Digitalno doba donosi velike pomake, razvoj svih disciplina u nauci se brzo odvija, nova zanimanja se javljaju svake godine, budućnost brzo dolazi, ali mislim da se nismo pripremili kako treba. Od 10 najtraženiji zanimanja čak 9 ih nije postojalo prije 10 godina. To znači da spremamo decu za zanimanja koja još uvijek ne postoje. I tu se nameće osnovno pitanje – koja je funkcija obrazovnih institucija? Da uče decu da misle ili da uče napamet? Naravno, da misle, ali dete počinje da misli vrlo rano, pre nego što je progovorilo, što znači da je tu uloga roditelja sve važnija. Nažalost, u većini država Evrope i dalje se uči napamet i svi čekaju neke pomake, ali nažalost rezultata nema. Nove tehnologije su tu da nam pomognu, ali sve češće zarobe slobodno vrijeme i roditelja i učenika, čak i učenika mlađeg školskog uzrasta. Moram naglasiti da nisam protiv novih tehnologija, ali moramo biti oprezni, posebno kada ih dajemo deci, jer vrlo brzo mogu razviti zavisnost, postaju manje zainteresovani što automatski vodi popuštanju u školi, a može se javiti čak i agresija.
Je li sva odgovornost na roditeljima i njihovom pristupu detetu u najranijoj fazi odrastanja, ili deo odgovornosti ipak leži i na vaspitnim i obrazovnim institucijama?
Vaspitne i obrazovne institucije moraju više uvažavati nova otkrića iz obrazovnih neuronauka, da ih primenjuju u praksi, da uvedu nove predmete na fakultetu i da spremaju buduće pedagoge, učitelje, vaspitače za izazove koje ih čekaju. S kolegom Mitjom Krajnčanom s Pedagoškog fakulteta iz Kopra organizujem međunarodne konferencije gdje predstavljamo nova otkrića i njihovu primenu u radu s decom vrtićkog i školskog uzrasta. Mora biti više takvih konferencija i više povezivati medicinu i pedagogiju. Tu bih spomenuo nelogične priče, jer one aktiviraju rezervne regije mozga. Zamislite dete koje stih “naša mama bi u svijet odletela” nacrta tako da mama ima krila koja rastu iz glave te tako leti. Za dete je to potpuno u redu, ali onda neko kaže “ne mogu krila rasti iz glave”, a to se i dogodilo pa sam odgovorio “zna dete da krila ne rastu iz glave, ali pustite ga da rastu”. Važno je razumeti kako radi dečji mozak, jer ako kažemo detetu da krila rastu iz glave, ili da trava ne raste do sunca, pa onda još dodamo ne može to, ne može ono… Tada zahvaćamo rezervne regije, a u njima se nalazi kreativnost. Objašnjenje za nelogične priče i njihova funkcija za rad mozga je medicinsko, odnosno fiziološko objašnjenje i lakše ćemo razumeti koje metode su dobre, a koje nisu i da tako usmeravamo i rad roditelja i obrazovnih institucija.
Što savjetujete roditeljima kako pravilno usmeriti i pripremiti za neka nova digitalna doba koja dolaze?
Ne možemo zabraniti pristup novih tehnologijama, one su potrebne i korisne i neminovne. Važno je kontrolisati šta i koliko smemo koristi. Opasnost se krije u neumerenoj upotrebi. Deca brzo razviju zavisnost, jer gledajuću u ekran i rešavajući zadatke u video igrici, su na dopaminu, a onda kad pređu nivo dobiju i druge hormone koji daju osjećaj sreće. Tu zapravo dobiju sve – iščekivanje, radost, tugu, sreću, napetost, ljutnju i sve se rešava bezbolno i za 15 minuta promeni 10 emocija. To nije realno u pravom životu, tako da život u virtualnom svijetu postaje interesantniji, dinamičniji, deca gube interes za stvarnost, traže da svoje prohtjeve zadovolje odmah. Prag tolerancije je nula, a frustracija visoka, tako da roditelji to vide i često su nemoćni. Bolje je da ovo roditelji znaju kako bi mogli pripremiti i sebe i decu kada dođe trenutak da ih puste u virtualni svet.
Što možemo očekivati od Vašeg predavanja na ovogodišnjem Weekend Media Festivalu?
Pokušat ću približiti s kojim problemima se deca suočavaju do treće, do šeste godine, u školama, kako je okruženje promenilo kognitivne sposobnosti, kako im pomoći i, naravno, kako mediji mogu pomoći u edukaciji roditelja i tako pomoći da sačuvamo nove generacije dece.
