I Draža Marković je rekao: „Ipak je ovo knjiga protiv komunizma“. Kiš, tukao se sam, a nije bio ni sladak…

Predrag Čudić, pesnik, pisac, diplomata, Danilov prijatelj, takođe mi je u tekstu o Kišu ispričao epizodu koja je pratila napade oko knjige “Grobnica za Borisa Davidoviča”.

“Naše prijateljstvo se produbilo kada je izašao ’Čas anatomije’. Ta knjiga je napravila veliki rez u mom životu. I otišli smo Milan Milišić i ja kod Kiša i on nam kaže: ’Hvala vam što ste došli. Niko mi se ne javlja. Ni Kovač mi se ne javlja često.’ Osećao je usamljenost i napuštenost.

„Priča je bila da li je ’Grobnica za Borisa Davidoviča’ plagijat, da li je prepisao.

Beogradska čaršija se opredeljivala. I kada je prošla ta afera, ja sam imao priče sa kolegama. Govorili su mi: ’Znaš, ipak je Jeremić u neku ruku u pravu.’ Pitam ih: ’Ko će opstati? Kiš ili Jeremić?’ Naravno da su odgovarali da će opstati Kiš. I mediji su bili na strani onih protiv Kiša. Draža Marković, glavni čovek Srbije, rekao je: ’Ipak je ovo knjiga protiv komunizma.’ To je zapisao u svojim memoarima.

„Posle te afere počeli su napadi na moju knjigu ’Ljudske slabosti’. Kiš mi se javio i rekao mi je: ’Ne da mi Mirjana da pročitam, cereka se u drugoj sobi.’ I dodao je: ’Drž’ se.’ Kad mi je rekao to ’Drž’ se’, ja sam se prestravio”, ispričao mi je Predrag Čudić u sećanju na epizodu napada na Danila.

Dok pišem ove redove, računam koliko je meseci prošlo kako nisam vratio jednu fotografiju Boži Koprivici. Pozajmio mi je za potrebe tog već pomenutog teksta u Nedeljniku. Na fotografiji Kiš i Božo i još jedan gospodin čije sam ime zaboravio. Strepim da li će Božo biti ljut na mene kojem treba više od godinu dana da vrati fotku. Na komemoraciji Dragoljuba Žarkovića mi je zamerio zbog nekih drugih stvari i rekao da fotografiju ostavim u Maderu. Onda sam mu se izvinio. Onda mi je oprostio. Onda je došla korona. Zvaću ga sledeće nedelje da odemo na teleću čorbu u Šansu i da mu vratim sliku. Volim kad Božo ide ka Šansi, kao prekookeanski brod traži kurs kroz drvored Tašmajdana.

Kada smo bili baš dobri, pre njegove promocije knjige o Kišu ispričao mi je velike priče o njegovom drugu Danilu, pa i onu epizodu sa napadima na njega u slučaju “Grobnice za Borisa Davidoviča”:

“Trpeo je udarce, ali znao je da uzvrati napisavši ’Čas anatomije’, što je najbolja knjiga polemika. Bio je čovek od strasti. Nije radio ništa napola. Postoji pitanje da li su njegove priče o logorima večne. Da li vreme zla prolazi? Pa evo i sad imamo uspon fašizma. On ima to u ’Ranim jadima’. On je osećao zlo na svojoj koži. On je proživeo sudbinu Borisa Davidoviča. Taj strah od kucanja na vrata mađarskih fašista kad dolaze po njegovog oca.

I zato on ima u TV drami ’Drveni sanduk Tomasa Vulfa’ deo kada bivši logoraš priča: ’Ja sam u logoru disao punim plućima da bih udisao prah njihov.’

„I pluća tog preživelog logoraša su bila grobnica. Udisao je leševe. Jedini način da ovaj junak sačuva uspomenu na svoje najdraže jeste da na njegovoj urni uz njegovo ime stoje još tri imena, čije je duše udahnuo kroz crni dim koji je dolazio iz logorskog krematorijuma.”

Božo je lud za fudbalom, Partizanom, pitao sam ga da li je Danilo voleo udarac lopte nogom. A saznao sam kad je Kiš raskrstio sa fudbalom.

“To je čuveno finale SP u fudbalu iz 1954. Igrale su Mađarska i Nemačka. Meni je prvi skup reči koji sam znao napamet taj mađarski fudbalski tim. Nisam znao ni pesmice ni ništa. Možda nije bilo u istoriji takvog tima kao što je tadašnja Mađarska. Dobili su Engleze na Vembliju 6:3. U Budimpešti je bilo 7:1.

„A u kvalifikacijama za to Svetsko prvenstvo dobili su Nemačku sa 8:3. Onda se Puškaš povredio na tom prvenstvu, ali je tražio da igra finale. Nije bio spreman. Poveli su sa 2:0. I onda poraz i Kiš je prestao da prati fudbal.”

Zamislio sam se. Božo mi je tokom teleće čorbe i kasnije tokom glavnog jela, otkrio kako je Kiš imao sposobnost kroćenja sujeta i sposobnosti da se raduje tuđem uspehu. I Koprivica će tu osobinu podvesti pod kvalifikaciju da budeš veliki umetnik i čovek. Ali, kad mi je ispričao o Kišu koji je navijao za Mađarsku, pomislio sam kako je imao i sposobnost da navija za zemlju trauma iz detinjstva, zemlju koja mu je oduzela oca, rođake… A onda je Koprivica nastavio sa senzacionalnim otkrićima.

“Nikada nije u društvu davio o književnosti. Više je voleo da peva. Boljeg prijatelja od Kiša ne možeš da imaš. Ali je to bilo sve diskretno. Za mnoge su dva najbitnija pisca modernog doba Brodski i Kundera. A njih obojica su birali Kiša kao najboljeg.

Brodski kaže: ’Žao mi je što nisam napisao Grobnicu za Borisa Davidoviča. Svi smo čitali Babelja, Borhesa i Šulca, ali Danilo Kiš je napisao knjigu Bašta, pepeo, a ne mi.’

Kundera kaže: ’Među piscima moje generacije koji su živeli u Parizu tokom osamdesetih Danilo Kiš je bio možda najveći.’

„Privlačio je pažnju. Imao je otmenost. Pitali su ga za Bulatovića, koji je odličan pisac, a bio je u toj kampanji protiv Kiša.

„’Kakav je Bulatović pisac?’ Danilo odgovori: ’Napisao je tri-četiri izvrsne knjige’, a afera je bila u jeku. I napadi na njega i od Bulatovića. To je ta njegova otmenost.

Sa jednim turskim piscem je na jednom sajmu knjiga pričao satima. Turčin ne zna francuski, a Kiš ne zna turski.

„Pričali su ovako: jedan od njih kaže ’Flober’, drugi kaže ’Yes’, onda spomenu drugog pisca posle Flobera, a ovaj kaže ’Jok’. I čitavu noć su proveli tako. Sa ’Yes’ i ’Jok’.

Bio je iznad nacija, pripadnosti, bio je čovek horizonta, radoznalosti. Znao je da uzvrati. Brzo je napisao ’Čas anatomije’ gde je odgovorio svima. Tukao se sam, a nije bio ni sladak.”

***

Iz knjige „Danilo Kiš: Princ književnosti“ koja se sada može naručiti na sajtu Nstore.rs