Dobrica Ćosić je menjao i svoje romane, ko zna šta bi danas govorio i pisao: Ivan Živković, režiser serije „Vreme zla“, za Nedeljnik

Onako oficijelno u lidu ovog intervjua treba napisati da je režiser Ivan Živković na početku skrenuo pažnju svojim odličnim filmom „Hadersfild“. O njemu se toliko pričalo i pisalo, ali ovaj film nije bio sam početak kinematografskog života za režisera koji je diplomirao na FDU, a magistrirao na Američkom filmskom institutu u Los Anđelesu.

Živković je radio kao asistent na filmovima Srđana Dragojevića, Dragana Bjelogrlića i Gorana Markovića.

Onda je sa filma prešao na režiju TV serija. Na skoro tom početku i legendarni „Mile protiv tranzicije“. Režirao je i epizode „Državnog službenika“, „Ubica mog oca“, „Senki nad Balkanom“…

A onda je ušao u televizijsku ekranizaciju dela Dobrice Ćosića. Na početku je bila serija „Koreni“, a ovih dana gledamo, a neki su i bindžovali, seriju „Vreme zla“.

Šta vas je privuklo ekranizaciji dela Dobrice Ćosića? Radili ste „Korene“ pa sad „Vreme zla“?

Sa delima Dobrice Ćosića me je spojio slučaj. Dok su pripremali seriju „Koreni“, reditelj koji je bio planiran da radi taj projekat se povukao, pa sam ja upao kao rezerva. Onda nakon velikog uspeha koji je ta serija postigla, producent Goran Šušljik i ja smo nastavili saradnju. Pojavila se ideja da se celokupna hronika porodice Katić pretoči u igranu strukturu, TV seriju, pa smo nastavili, pomalo preko reda, prvo sa „Vremenom zla“, a nastavljamo sa „Vremenom smrti“. U rad na ekranizacijama nisam ušao kao obožavalac dela, već se trudim da budem koliko je to uopšte moguće objektivan pripovedač. Postoji jedna doza odgovornosti kada vam u ruke dođu kapitalna dela nacionalne kulture, i kada znate da će to biti verovatno jedina ekranizacija tog dela u predvidivoj budućnosti. Trudim se da spojim sve ono što takav jedan roman nosi sa današnjom, savremenom publikom. Kompleksan je to posao, nezahvalan, jer je nemoguće obuhvatiti baš sve motive i linije, rudarski posao. Ja ne volim previše da govorim o sopstvenim radovima, malo sam tu nekakva valjda stara škola – neka dela govore za sebe.

„Vreme zla“ je i dolazak fašizma, raspad Jugoslavije, koliko je tu kopči sa devedesetim godinama, današnjim vremenom?

Ja sam kao i mnogi iz moje generacije čitao ta dela u srednjoj školi, krajem osamdesetih. Pojavila se ta fascinacija nacionalnim, kao otpor življenju u multinacionalnoj državi. Ne mislim da je to jedinstveno za Jugoslaviju, to se, čini mi se, dešavalo u svim zemljama koje su nastale na kraju Prvog svetskog rata, samo što su neki uspeli da se mirno raziđu poput Čeha i Slovaka, a mi smo upali u vrtlog krvavog, zverskog rata iz kojeg još nismo isplivali evo 30 godina kasnije. Da li je to mentalitet, ili genetika, ili nešto treće, o tome mislim da ćemo raspravljati narednih 100 godina. A za to vreme, život je negde drugde, pa ga sa zavišću gledamo, obilazimo, posećujemo i iščekujemo. Kada čitamo danas Dobricu dok govori o mentalitetu, onda nam vrlo brzo postane jasno da se stvari ovde ne menjaju, odnosno da se menjaju neobično teško i veoma sporo. Pa ko preživi – pričaće.

Kad ste uradili film „Hadersfild“, možda neko i nije očekivao da ćete se baviti ekranizacijom Ćosića?

Nisam ni ja očekivao. „Hadersfild“ je priča o tragediji jedne generacije koja je odrastala i stasala u jednoj zemlji, a zrele godine dočekala u drugoj. Kao mladi smo verovali da će sve promene u našim životima biti nabolje, jer smo nekako u to vreme bili u stalnom osvajanju novih sloboda. A onda su se stvari preokrenule i sa dolaskom slobode u vidu pada komunizma, došle su i nove ideologije, koje su nas munjevito unazadile. Pa je onda ta generacija u našem slučaju provela veliki deo mladosti u borbi za slobodu, ili smo bar mi tako mislili. Sve demonstracije od 9. marta pa narednih deset i više godina smo odradili sa ogromnim elanom i energijom. Pa je usledio kratkotrajan period uspešnosti te borbe, i za njim ubrzo i ogromno i duboko razočaranje. Od tog se razočaranja još nismo kao generacija oporavili, možda nikada i nećemo. Ali to je i generacija koja je uzvikivala: „Here we are now – entertain us!“ I možda smo jedino u tome zaista uspeli – mehanizmi industrije zabave su možda i ponajviše uznapredovali u tih proteklih 30 godina. Sada je moguće zabaviti se na milion i jedan način. To je nažalost dovelo do raspadanja nekih oblika uživanja u kulturi, pa su na primer film i bioskop sada u nekoj vrsti poluilegale, i bore se za opstanak u konkurenciji drugih formata i oblika koji dominiraju. I otuda sam se i ja okrenuo serijama, jer nude konkretan i živ kontakt sa brojnom publikom, a to je moj glavni motiv za bavljenje ovim poslom.

Svojevremeno ste pisali tekst za Nedeljnik u kojem ste objasnili zašto ste jednom junaku „Korena“ promenili političku pripadnost, pa više nije naprednjak. Šta ste iz tog slučaja, kada su se društvene mreže uzburkale, naučili o Tviteru i Fejsbuku, a šta o (zlo)upotrebi umetničkih dela u dnevnopolitičke svrhe?

O tome koliko su mreže uticajne govori i samo pitanje, jer, što bi rekli mladi, #Nijesedesilo. Nismo ništa promenili, nego je Dobrica menjao po različitim izdanjima, pa je taj lik negde bio liberal a negde naprednjak. Ali su zbog toga počeli da nas razapinju. Stvar se opet zahvaljujući brzini tih mreža vrlo brzo razjasnila, pa su usledila i izvinjenja. Ali ono što se može iz tog slučaja naučiti jeste svakako ta potreba da se stupa u jednom stroju, bez obzira pod kojom zastavom. Svaka individualnost je opasna, nije moguće imati izdvojeno mišljenje, mora se biti u taboru jednom ili drugom. I to je planetarna stvar, pogledajte Ameriku i Trampove pristalice i one koji su protiv njega. Na neki način to je savremena nova verzija pokreta koji nasleđuju logiku fašizma. (Ime je dobio po italijanskoj reči fasci – snop, a logika je da je svaka slamka lako lomljiva, a da je snop takvih slamki jak i teško ga je polomiti). I tako i danas, dok smo ujedinjeni, jaki smo, a čim se neka slamka izdvaja iz tog snopa, odmah je moramo vratiti u stroj ili polomiti. Pa je onda pitanje može li individua da bude na primer i pristalica vakcina i vakcinacije, i protivnik zabrane Pepea Tvora ili neke druge ideje cancel kulture? Tako nekako i politika na našim prostorima izgleda.

Imamo želju da smo zaljubljeni u političare, i lako se razočaravamo, pa smo kao glasači, što bi morao biti naš osnovni posao, uvređene mlade koje eto ne žele da u tome učestvuju. A paralelno smo sve vreme u potrazi za jedinstvom. I tehnologija je upletena u sve to – iluzija lične slobode dok nas zrači plavo svetlo telefona doprinosi tome da nas je sve manje briga za društvo, pa samim tim i za politiku. Do pojave neke nove uzbune koja opet tu ljudsku potrebu za društvenim angažmanom ne raspali, sledi apatični mir i trošenje energije na mrežama. Do tada gledamo i navijamo za one kojima je taj plamen raspaljen, a trenutno su to relativni ekstremi na oba politička pola – i levom i desnom.

Koliko je teško, ne mislim na vaše serije, ali koliko je teško razdvojiti Dobricu Ćosića pisca od Dobrice Ćosića političara, jer neko kaže „Uvek je bio političar“, drugi govore „On je prevashodno odličan pisac i nije trebao da ulazi u politiku“? Ali zapravo sve se kod njega mešalo.

Mislim da je to uzaludan posao, jednako kao i pokušaj da se delo odvoji od autora. Pogotovu je to slučaj kod Dobrice Ćosića čija je literatura i te kako politična, a likovi iz njegovih romana uvek imaju veoma jasnu političku liniju. Sama ta ideja razdvajanja političkog dela ličnosti dolazi iz logike da je politika „prljav“ posao, pa samim tim smemo ili ne smemo sebi da dozvolimo bavljenje politikom. Odluke koje je Dobrica donosio, kao i eventualne odgovornosti za te odluke su u potpunosti njegove, i siguran sam da bi ih i on sam danas prihvatao, polemisao sa samim tim idejama i sa pristalicama i sa protivnicima, kao što je uostalom radio ceo svoj vek.

I da ne zaboravimo: ko zna šta bi danas govorio i pisao da je tu? On je i svoje romane doterivao sa svakim izdanjem, pa bi verovatno i njegova politička ličnost doživela neke promene. A opet dela stoje i dugo posle života autora, i evo u konkretnom slučaju Dobričina dela žive i posle njegovog života. To je sve kod nas pomalo mentalitetna stvar, ako nekoga volimo, onda je on dobar ali se okružio lošim ljudima, a kad ga ne volimo, onda mu nema spasa. Lično sam hronični glasač, jer to smatram svojim pravom, i želim da ga iskoristim. Iako sam nosilac titule „nikad nisam bio član nijedne partije“. To mi je ostalo iz mladosti, od trenutka kada me je direktorka moje srednje škole u svom kabinetu u četiri oka ubeđivala da treba da se učlanim u partiju – tada jedinu postojeću komunističku. Nikako mi se to nije uklapalo u moje sisteme vrednosti, pa sam odbio, i evo do danas ostao ne-član.