Ne postoji dijagnoza kod koje vam neće reći da to nije posledica stresa ili bar prilično uzrokovano stresom. Među najprodavanijim lekovima uvek su bili oni „za smirenje“, ili za bolove, a oba, ispašće, imaju veze sa stresom. Kažu da je on neprijatelj broj jedan današnjeg čoveka jer većina niti može, niti ume da se opusti. A i kad ume, nekako se ne oseća potpuno oporavljeno ili „resetovano“. Taj ozloglašeni stres nije apsolutno loš, niti potpuni krivac za sve što nam se dešava, iako je sindrom sagorevanja uvršten u medicinski rečnik, a povezan je, naravno, sa stresom.
Ali, ako krenemo od one njegove osnovne funkcije, stres biološki jeste veoma dobar za naš organizam. I medicinski gledano, nema ničeg pogrešnog kod fiziološke strane stresa. On se javlja (kao udar adrenalina i kortizola) preko našeg simpatičkog nervnog sistema da bi nam obezbedio svu neophodnu energiju i mentalni fokus da se suočimo sa stvarnom ili uočenom pretnjom (’borba’ ili ’beži’ odgovor). Kada ta pretnja prođe, kod normalnog odgovora na stres sledi smirivanje i povratak u stanje oporavka i odmora, koji stiže preko parasimpatičkog nervnog sistema.
Ali, danas, isuviše često mnogi od nas ne uspevaju da se vrate u to stanje zbog toga što nastavljaju da svakodnevno, ili bar dovoljno često, doživljavaju stresne situacije u različitim oblastima života, i to postaje hronični stres, koji je, kako je zaključio McKinsey u ogromnoj analizi o stresu i njegovim dobrim i lošim stranama, povezan sa promenama raspoloženja, smanjenom empatijom i kontrolom impulsa, kao i uvećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti, moždanog udara i drugih oboljenja.
Veoma važna stavka je i higijena života: spavanje, redovno vežbanje, ishrana i hidratacija. Niste ni svesni koliko su oni vitalni deo upravljanja stresom. Kada ste u nedoumici, duboko disanje može da pomogne, čak i na minut, i da prekine začarani krug stresa
Hronični stres otvara vrata i sindromu sagorevanja, a istraživanje Galupa, koje prenosi McKinsey u jednom članku, pokazuje da je oko dve trećine zaposlenih s punim radnim vremenom u nekom trenutku osetilo burnout. Pandemija je to samo pogoršala. Stres je loš kada je prolongiran, kada ne uspevamo da se izborimo s njim ili ne dobijamo pomoć – ili sve to zajedno, onda naše telo pati na n-tom nivou.
Ali, kada se stresom dobro „upravlja“, on može da bude put ka ličnom rastu. Pretvoriti stres u priliku za rast, prema autorima članka koji su za sagovornike imali značajne zdravstvene stručnjake današnjice, znači pronaći svoju optimalnu tačku stresa. Ključ je, zapravo, u razumevanju sopstvenog stresa. To je moguće naučiti kroz vežbu, kada se svesno, takoreći namerno krećemo iz angažovanog stanja – u kojem smo energični, fokusirani, kreativni, produktivni, u stanje oporavka – u kojem naš mozak obrađuje događaje, uči i oporavlja se.
To je lakše reći nego uraditi, ali moguće je. Autori to objašnjavaju konceptom fizičkog treninga. Kada vežbamo, razgrađujemo mišićno tkivo i dodatno opterećujemo telo. Jačanje mišića dešava se kasnije, tokom oporavka. Postepenim kretanjem između ova dva stanja (trening-odmor-trening-odmor), možemo doći do nivoa fizičkih performansi daleko iznad nivoa s kojeg smo krenuli. I zato je tu važna svesnost. A vrlo retko smo svesni čak i u kojem smo tačno stanju (da li smo zauzeti ili smo u oporavku), a kamoli da možemo svesno da iznalazimo adekvatne promene u ponašanju koje će voditi do poboljšanja.
Osim zajedničkog fiziološkog odgovora na stres, svako od nas ima svoj način suočavanja sa stresom, reakcije, pa čak i metode oporavka (neko vozi bicikl, a neko čita knjige). Ali svesnost je važna za utvrđivanje šta je naš optimalan stres, i u neurološkom smislu to je uopšte prvi korak ka trajnoj promeni ponašanja, o čemu je govorio i psihijatar i autor Danijel Sigel. Ako ne znate odakle da krenete, postanite svesni šta je za vas stres, šta vas uznemirava i šta vas dugo mori.
Na tom dugoročnom putu razvijanja svesnosti pomažu sledeća pitanja: koliko se tokom nedelje osećate odmorno; koliko se često osećate potpuno zaokupljeni poslom; koliko ovi periodi traju; u koje doba dana se javljaju; kako ste reagovali na neki iznenadni stres na poslu (ili zamislite to); kako ste se snašli i šta biste uradili drugačije sledeći put. Tu će pomoći i vođenje dnevnika i odgovora na ova pitanja.
Na tom putovanju biće mnogo prepreka.
Multitasking može da bude jedan od kamena spoticanja, jer sam po sebi izaziva stres. Formiranje novih navika bi moglo da pomogne u razbijanju šablona. Stručni sagovornici pomenutog teksta daju predlog da se izdvoji između sat do tri sata dnevno, tokom kojih ćete biti fokusirani na određeni posao koji je važan. Sve ostalo što bi zahtevalo multitasking, mora da bude utišano – počev od telefona, do mejlova, notifikacija, pa i ljudi. Slično treba uraditi i sa periodom odmora.
Pre pandemije je takvih perioda makar i minimalnog odmora bilo više, a sada to mora da se obezbedi svesno. Bitne su i one najmanje pauze, od pet minuta, čak i od 30 sekundi jer i one mogu da redukuju stres. Posebno je važno skrenuti tok misli u tim pauzama (pogledajte staru fotografiju, razgovarajte sa kolegom, komšijom, psom, idite da sipate vodu/čaj/kafu…) – neka to bude nešto što vam odgovara i neka postane navika. Ali ta pauza ne sme da bude provedena na društvenim mrežama ili pametnom telefonu jer, prema studiji iz 2019, predstavlja kognitivno iscrpljivanje.
Veoma važna stavka je i higijena života: spavanje, redovno vežbanje, ishrana i hidratacija. Niste ni svesni koliko su oni vitalni deo upravljanja stresom. Kada ste u nedoumici, duboko disanje može da pomogne, čak i na minut, i da prekine začarani krug stresa.
Dok budete radili na fokusu i oporavku, učićete i da se prebacujete iz stanja stresa i odmora. Vaš cilj je da mozak nauči da razlikuje stanja u kojim ste, kao i da fokus i oporavak prizove onda kad vam zatreba. Najbolje se uči nakon stresnog događaja, kada se telo smiri i kada razmislimo šta smo mogli drugačije da uradimo (možda da napravimo distrakciju disanjem i gledanjem u omiljenu sliku). Za ovo promišljanje posle stresa treba vremena, ali uloženo će se svakako isplatiti. I ne zaboravite: vaš stres je i te kako prelazan, posebno na najbliže, bilo da su u pitanju članovi porodice ili saradnici na poslu.
***
Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br. 512
