Besmislena i na momente bizarna rasprava vođena na Nastavno-naučnom veću nastavljena je i na sednici Saveta Univerziteta. Opet je spominjan „dogovor“ studenata i Vlade, Čedomir Jovanović morao je lično da opovrgne postojanje ovakvog sporazuma.
Rasprava je trajala nekoliko sati, govorio sam čak pet puta. Ispod velike slike na kojoj je predstavljen zamišljen i u budućnost zagledan Dositej Obradović, činilo mi se da branim demokratiju i slavne studentske tradicije.
Upravo na tom mestu stajali su studentski predstavnici marta 1991. godine i raspravljali sa Miloševićem. Sa te govornice je Milošević u predvečerje rata upitan da li misli da će srpski narod propasti ukoliko on ne bude na vlasti.
Nemi Miloševićev gnev zabeležile su kamere. Student istorije Kondić, koji će kasnije kao otac Pavle postati sekretar vladike Amfilohija, pretio je tiraninu u lice da će njegova vladavina „krvavo završiti“.
Sećam se da sam u dva navrata ponovio naš stav, zatražio smenu rektora i studenta prorektora i najavio da ni posle toga nećemo prekinuti protest, sve do potpunog priznavanja lokalnih izbora.
Odgovori predstavnika režima bili su nejasni i nepovezani. Kretali su se između pritvornog razumevanja i neskrivene mržnje. Jedan od dekana pozvao nas je da otkrijemo imena kolovođa i organizatora protesta. U napadima na „ispolitizovani univerzitet“ naročito se isticao Branislav Ivković, koji je i sam bio univerzitetski profesor. Sećam se da je poskakivao na stolici dok sam govorio.
U pokušaju da nekako pomiri dve strane, režimski potpredsednik Narodne skupštine Vojislav Andrić tvrdio je da je osnova naše prosvete učenje mladih generacija o tome šta je istina.
Odgovorio sam da je još Herodot pisao da stari Persijanci uče svoje sinove da gađaju kopljem i govore istinu.
Režim, tvrdio sam, ništa nije postigao za sve vreme svog trajanja, već je civilizacijska i narodna dostignuća razorio i obesmislio. Kada sam spomenuo da je početkom studentskog protesta rektor poslao nepoznate batinaše na Filozofski fakultet, Veličković mi je sa mesta opsovao majku.
„A ja sam ti podigao peti sprat na fakultetu“
Sednica Saveta trajala je nekoliko sati. Za to vreme oko hiljadu studenata demonstriralo je ispred zgrade. Gavrilović je preko mobilnog telefona orkestrirao skandiranja. Tako su režimski predstavnici izviždani, a naši govornici bodreni. Atmosfera je bila takva da Branislav Ivković ni pred kamerama nije mogao da sakrije gnev, pa je sa govornice stao da grdi članove studentske delegacije.
Kao napeta struna stajao sam u blizini govornice i čekao da otprilike na svaki sat odgovorim na govore predstavnika režima. Sa zidova su me posmatrali portreti rektora, naslikani od poznatih slikara, njihovih savremenika. Na zidu do kojeg sam stajao nalazio se portret Vladimira Ćorovića, jednog od najvećih srpskih istoričara, čoveka zaslužnog za naš narod ali, ironijom sudbine, takođe i rektora u vreme velikih studentskih demonstracija iz tridesetih godina 20. veka. Dugo je kao „dan istoričara“ slavljen datum kada su studenti levičari zapalili njegovu kancelariju. Ipak je Ćorović, koji je za komuniste bio „krvavi rektor“, za mene bio deo tradicije, nacionalne slobode i građanske demokratije, koje svakako nisu bile savršene, ali su u odnosu na komunističku i Miloševićevu vlast mogle da predstavljaju uzor.
Tokom pauze prišao nam je rektor Veličković. Činilo se da je bio pripit. Nastojao sam da budem ljubazan u razgovoru sa njim, a on me je prijateljski uveravao da „ko danas crveno tera, sutra će žuto da povraća“. Pušio je cigaretu za cigaretom, a pre nego što bi dogorele u muštikli gasio ih je o zid svečane sale. Predstavio sam mu sve članove delegacije. Nebojša Đorđević, uvek smiren i stamen, jedini je odbio da ustane i pozdravi se sa rektorom. Ipak, naveo sam njegovo ime i naziv fakulteta koji studira. Veličković je samo slegao ramenima i sa prekorom rekao „Tako, Đorđeviću, a ja sam ti podigao peti sprat na fakultetu.“
Ostali smo zbunjeni… Protest će biti nastavljen!
Najzad je Savet Univerziteta „podržao“ studentske zahteve. Ostali smo zbunjeni. Nismo im verovali, ali nam se činilo da ovo priznanje pruža mali manevarski prostor režimu. Bili smo u pravu, mada nismo znali koliko je mali manevarski prostor potreban bestidnima i nečasnima.
U nastavku sednice poverenje rektoru i studentu prorektoru stavljeno je na tajno glasanje. Isti ljudi koji su jednoglasno podržali „studentske zahteve“ tajno su većinom glasova odbili predlog za njihovu smenu.
Sada je savetska većina očekivala da i studenti „održe svoj deo pogodbe“ i vrate se na nastavu. Sve je bilo „vraćeno u institucije“, a institucijama, tvrdili su, treba bezrezervno verovati, jer su one iznad stranaka i političkih uverenja.
Kada je član Saveta Milovan Bojić, meni tada nepoznat, svojim bezbojnim i prozuklim glasom pročitao odluku, prišao sam predsedniku Saveta: „Gospodine profesore, želim da se u ime studentskog protesta poslednji put obratim savetu i javnosti Srbije.“
Odričan odgovor naveo me je da primenim metode koje sam u sledećih deset godina sa velikim zadovoljstvom, u različitim situacijama, primenjivao na autoritarne i birokratske sabesednike.
Bio sam otvoren, oštar i spreman na sve. Rekao sam mu da mi nismo došli na Savet Univerziteta da bi se neko poigravao sa nama i pravio nas glupljima nego što jesmo.
Gledajući ga netremice, hladno i vrlo preteći sam mu se uneo u lice i prosiktao: „Govoriću sa vašom dozvolom ili bez nje. Sa stolice, stola, sa vaše glave… po cenu da mi bude poslednje što ću u životu da učinim.“
Pretnja je bila teška, strašna i, s obzirom na to da se radilo o akademiku koji je imao sedamdeset i osam godina – nepristojna. Zatim sam se osmehnuo i pogledao na sat i nastavio da ga netremice posmatram.
Petrović je uzdahnuo, pokrio lice rukama i rekao: „Izvolite, imate reč.“
Trebalo je reći nešto upečatljivo, kao odgovor na već režiranu „vest“ da su na Savetu Univerziteta studentski zahtevi „ispunjeni“. Počeo sam istiha: „Mi smo sleđeni…“, zamucao sam i nastavio, „mi smo zgroženi dvojnim moralom članova Saveta Univerziteta koje je imenovao režim Slobodana Miloševića“.
Blaziranom i licemernom većinom u Savetu začas je ovladalo kafansko raspoloženje. Počeli su da viču i pokušavaju da prekinu moj govor. Ja sam polako nabrajao naše zahteve, pokušao sam da spomenem i sva zlodela koja je režim Slobodana Miloševića počinio od 1990. godine. Kada bi postali isuviše glasni, ja bih se zaustavio i viknuo „Tišina!“ iz sveg glasa nadnoseći se nad govornicom.
Zaključio sam gotovo urlajući: „Mislili ste da ovim zaustavite studentski protest! Prevarili ste se. Mi smo zgroženi, mi smo sleđeni vašim podlim ponašanjem. Vaše nemoralno držanje učinilo nas je odlučnijim nego ikad. Protest će biti nastavljen!“
Nadvikivao sam njihove urlike, polovina sale je bila na nogama. Zaključak sam pozajmio od Šekspira: „Borićemo se do pobede ili do gorkog kraja!“
„Protest je bio akvarel jedne revolucije“
U sali sa stubovima u prizemlju Rektorata atmosfera je bila kao u opsednutom gradu. Nekoliko profesora koji su podržavali protest stajalo je iza masivnih drvenih vrata, ispred kojih se čuo huk hiljadu okupljenih studenata.
Teško mi je da danas, sa nesumnjivo mnogo više iskustva i zrelosti nego što sam ih imao onda, opišem moć koju sam u tom trenutku osećao.
Jedan režim koji je vodio ratove, izdao narod u Krajini i Srpskoj, ubijao opozicionare i pljačkao pokolenja, iz čudnog političkog računa doveo je sam svoj vrh u poziciju da se ponizi na sednici Saveta Univerziteta.
Sada su ti vlastodršci, saučesnici u srozavanju Srbije, imali da prođu kroz obruč gnevnih studenata. Čitav protest bio je svojevrsni akvarel jedne revolucije. Ovo sada potsećalo je na čuveni marš žena u Francuskoj revoluciji kada je Luj XVI primoran da zauvek napusti Versaj i zajedno sa pobunjenim mnoštvom pređe u Tiljerije.
Nisam mogao da odolim a da od svega ne napravim makar malu „dramu“: „Gospodo profesori“, rekao sam, „pođite sa nama, mi možemo da vam garantujemo bezbednost.“
Jedan od njih je vrlo nesigurnim glasom odgovorio kako su ispred njihovi studenti kojih se ne boje.
Izašao sam, a ispred Rektorata se tiskalo gnevno mnoštvo. Pripadnici studentskog obezbeđenja koji su stajali do vrata dovikivali su da „izlaze naši“.
Smatrao sam da je potrebno da im se obratim. Rekao sam da je ono što se događa velika sramota, da je na videlo izašao nemoral režima i uprave univerziteta, zaključio sam da je potrebno da se sutra ponovo okupimo i borimo se do pobede. Završio sam nepromišljeno ih pozvavši da ne prave incidente i puste članove saveta da mirno odu. Rekao sam, „to su naši profesori i naš rektor.“
Nastao je muk, prošli smo mirno kroz redove koji su se za nama zatvorili. Većina profesora koji su izašli na glavna vrata podržavala je protest, ali okupljeni ih uglavnom nisu poznavali pa su ih grdili i vređali bez razlike.
Kasnije su mi pričali da je jedna gorljiva pripadnica obezbeđenja (visoka nešto više od metar i pedeset) stala pred zbunjenog Nebojšu Popova, vikala na njega streljajući ga pogledom i, između ostalog, rekla: „A ti, debeli… na narodnoj muci si se obogatio!“
Nisu svi režimski dostojanstvenici uspeli da se kradomice izvuku na zadnja vrata. Vlajka Stoiljkovića je grupa studenata jurila sve do Ulice Đure Jakšića, dok je dekana Veterinarskog fakulteta studentsko obezbeđenje ispratilo do sedišta SPS-a na Studentskom trgu. Okupljeni su ih naposletku gađali kamenjem. Ministar Mladenović prošao je još gore. Studenti su ga pljuvali, a jedan član Glavnog odbora je u nameri da ga udari nokautirao člana studentskog obezbeđenja koji je pokušavao da zaštiti ministra.
Ironijom sudbine, upravo sam na zahtev dekana Veterinarskog fakulteta da odamo podstrekače studentskog protesta među asistentima i profesorima, odgovorio da je prošlo vreme kada su studenti svoje profesore gađali kamenjem. Nisam bio u pravu.
Sutradan je protest nastavljen. Čedomir Jovanović, Vladimir Dobrosavljević i grupa studenata su dugačkim crevom iz kog je pod velikim pritiskom šikljala voda oprali zgradu rektorata. Tog dana sam se prvi i poslednji put u životu osećao kao prava filmska zvezda. Na ulici su me presretali nepoznati ljudi, rukovali su se sa mnom i grlili me, jedan čovek je zaustavio automobil kako bi me pozdravio. Govorio sam sa džipa pred velikim mnoštvom stdudenata. Sećam se da sam na licima ljudi video gnev i poptunu odlučnost.
Feljton iz knjige Čedomira Antića О револуционарима, криминалцима и другим намерним пролазницима u izdanju Lagune. Sve objavljene nastavke pročitajte OVDE.
Tagovi
