Kolumna Veljka Lalića: Đavo je u detalju

Ima nešto što i dalje pokazuje da ova zemlja nije prošla demiloševićevizaciju.

To je odnos prema Borki Pavićević i Momiru Bulatoviću, koji su umrli istog dana, a bili su, svako na svoj način, autentični predstavnici Druge i Prve Srbije, iako su oboje rođeni u Crnoj Gori.

Mi se, ipak, stalno bavimo detaljima od kojih ne vidimo suštinu. Kao da smo zarobljeni u megatabloidu.

Tako su naši samoelitisti 2012. tražili nekakvog De Gola, valjda da nas izvadi iz zapadnog zagrljaja, ili nas oslobodi Alžira, čime su pre Vljore Čitaku sopstveni narod proglasili kolonizatorima na Kosovu.

Ivici Dačiću, nakon što ga je inaugurisala Vesna Pešić, tada to nije smetalo, dok naše društvo i dalje ne shvata osnovnu stvar: nama ne treba De Gol već Vili Brant koji bi stavio tačku na devedesete.

U kakvom se stadijumu mi kao društvo nalazimo? Kišovom ili Crnčevićevom?

Sva demokratska društva lako se vraćaju na razne -izme, ukoliko brzo ne proizvedu ekonomske reforme.

Ali prvo idu nacionalizmi, ili kod nas umiveni nacionalisti koji su dobili podršku i spolja i unutra, kako bi rešili Kosovo.

A činjenica je da dve liberalne države nikad nisu međusobno ratovale, dok se mi svi zajedno ponovo nalazimo u istoj zapaljivoj regionalnoj atmosferi, minus Slovenija, plus Crna Gora.

I tu nije važno ko je kriv, važno je da se oseća prirodan otpor ideji svojatanja Danila Kiša koji današnjoj Srbiji ne pripada ni po čemu osim po novoj spomeničkoj kulturi.

U kakvom se onda stadijumu mi kao društvo nalazimo? Kišovom ili Crnčevićevom?

I Štefan Cvajg se vratio u veliki nemački narod tek nakon Vilija Branta, kao i sve spaljene knjige.

Nacionalistička baljezgarija traje koliko i nacionalizam, a kao i u svakom filmu uvek na kraju pobeđuje humanizam.

Samo ga treba sačekati, a mi često nemamo sami toliko vremena.

Prošle nedelje „kraj liberalne ideje“ objavio je i sam Putin, ne saopštavajući šta je alternativa.

Svet je, ipak, danas željan pravde. I to je jedino zajedničko i konzervativcima i liberalima.

Namnožilo se ljudi navođenih odozgo. Zato je Vučić na svom GO najavio obračun sa „šanel“ torbicama, a opozicija izgleda i dalje ne shvata da je to njihova najveća šansa.

U ljudskoj prirodi je želja za osvetom, posebno prema bahatom predsedniku opštine, Šojiću u državnom preduzeću čija švalerka ima lažnu „šanel“ torbicu, blinkerima, Brionima, zatamnjenim automobilima, poltronskim facama prema jednom čoveku i obesti prema svima ostalima.

No i to smo sve proživeli. Kao i Borku i Momira.

Kod Momira ima te epske drame: poraza od svog učenika, lične tragedije, melanholije koju može da nosi samo pijanac povređene duše.

Na neki način on je Draža novog doba: „Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor svetski…“

Mogao je Momir da je ostao iza svog potpisa u Hagu sve zajedno da nas uvede u mirnu/mirniju dezintegraciju, ovako je baš njemu zapalo da poslednji vidi Miloševića u Hagu.

Srbija je opet imala sreću što je na čelu SPC devedesetih bio patrijarh Pavle, pošto bi u suprotnom i našoj crkvi moglo da se sudi u Hagu.

Ali je imala i sreću što se na čelu antiratnog pokreta nalazila Borka Pavićević, zbog koje svi Srbi danas mogu makar u kafani da se hvale kako se protiv ratova demonstriralo jedino u Beogradu.

Sačuvali smo duše, ali ćemo vratiti pamet kad neko bude odlučio da napravi muzej Danila Kiša, a to nikome ne bude zasmetalo…

*Uvodnik Veljka Lalića iz Nedeljnika br. 390, novi uvodnik čitajte u Nedeljniku koji je od sutra na kioscima