Predimenzioniranost javnog sektora u zemljama koje su kroz mučan i neizvestan proces tranzicije nastojale da se izvuku iz kruga etatistički strukturiranog socijalističkog sistema i nametnutog kolektivizma – ne bi trebalo da bude predmet nekakvih sumnji i opsežnih i zamornih dokazivanja. Sama činjenica da je u zemljama realnog socijalizma logikom državne prinude javni sektor bio daleko najviše zastupljen i upečatljivo dominantan dovoljna je da se zaključi da sve ono što iskrsava po napuštanju socijalizma mora takođe da bude opterećeno nezdravo hipertrofiranim javnim sektorom. Jer, Natura non facit salta, a najmanje se neki nagli, diskretni skokovi mogu očekivati u periodima tranzicije kad je promena privredne strukture osnovni izazov u razvoju i prilagođavanju materijalne osnove društva. Nije, naime, moguće privrednu strukturu znatnije promeniti bez vremenski zahtevnog investiranja, a to znači da nasleđena dominacija javnog sektora mora još poduže da daje pečat opštoj ekonomskoj strukturi odgovarajuće privrede.
Javno vlasništvo ispostavilo se kao kompatibilno i usko vezano za neke izrazite osobenosti materijalne strukture (velika zastupljenost sirovinskog kompleksa i tzv. bazičnih sektora u materijalnoj proizvodnji, dominacija velikih preduzeća u distribuciji privrednih jedinica prema obimu poslovanja, nedovoljna orijentacija na strano tržište i okrenutost privrednih jedinica prvenstveno domaćoj tražnji…), pa sama sektorska struktura proizvodnje snažno deluje na svojinsku strukturu i otežava tranziciju ka novim, dovoljno različitim svojinskim aranžmanima. Ukratko, javni sektor je bio prenaglašeno dominantan u socijalizmu, pa na neku razumnu meru ne može obnoć da se svede ni u postsocijalističkom institucionalnom poretku. Ne bi se, dakle, trebalo previše čuditi što on ostaje upadljivo zastupljen i dugo još nakon što je socijalizam formalno i službeno napušten.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 2. decembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
