O svojoj vojnoj, diplomatskoj i političkoj karijeri, o tome gde je vojska pogrešila u ratu u bivšoj SFRJ, o bombardovanju i svojoj ulozi tokom NATO bombardovanja, o tome kako je izgledao 5. oktobar, o Kosovu, Vučiću, opoziciji, ali i o “dnevnoj politici”, u životnom intervjuu za Nedeljnik govori Zdravko Ponoš.
Da vas vratim nakratko na „Oluju“, vama je porodica bila tamo i oni su izbegli. Kako ste vi to doživeli i gde ste vi bili tada?
Nisam bio u Srbiji. Moji su izbegli, došli su u toj koloni kao i svi ostali. Otac mi je umro par meseci pre „Oluje“. Moja majka i brat su krenuli tako što su stavili neke stvari na magarca i tako krenuli preko brda, svakako nisu računali da kreću ka Beogradu. Tetku, koja je bila invalid, smestili su na neki moto-kultivator kod komšija.
Kako ste vi to doživeli: radite u Generalštabu, kolona izbeglica, u njoj i vaša porodica, a toga nema na televiziji?
Ogorčenost je prava reč.
Da li tada prvi put počinjete da se interesujete za politiku?
Uvek imao neku vrstu potrebe da razumem političke stvari. Sećam se, kada se putovalo na posao u Beograd vojnim autobusima, ja sam tada čitao plavu „Borbu“ i sećam se da su me, i dalje sam bio mlad, čudno zagledavali. Naravno, nisam ja bio jedini u Vojsci koji je čitao plavu „Borbu“, ali sam verovatno bio od ređih koji je to činio u vojnom autobusu. Ta vrsta interesovanja za politička dešavanja je stvar afiniteta, nekoga to interesuje više, nekoga manje. „Duga“ nije morala da se čita, a ni „Polet“ u studentskim danima. A čitalo se.
Ceo intervju je objavljen u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 9. decembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju primerak Njujork tajmsa na srpskom jeziku
Tagovi
