Brojanje zaraženih više nije najvažniji pokazatelj pandemije: Koja kriva bi trebalo da odlučuje o merama…?

Sjedinjene Države su započele postepeni proces prihvatanja da će kovid-19 biti endemičan – što znači da će uvek biti prisutan u populaciji u određenom stepenu – zbog svojstava virusa (životinje kao „inkubatori“; visoka prenosivost; dug period zaraznosti; simptomi slični drugim patogenima), i tako će ostati u doglednoj budućnosti.

Međutim, SAD imaju impresivan skup alata za suočavanje sa ovom stvarnošću, piše magazin Tajm.

Koristi od vakcinacije su jasni, a dodatne doze neke od dostupnih vakcina su moguće za sve odrasle koji to žele. Dva efikasna oralna antivirusna leka koji sprečavaju hospitalizaciju i smrt kod ljudi koji su skoro zaraženi koronavirusom uskoro će biti odobreni od strane američke Agencije za hranu i lekove (FDA). Postoje i tretmani monoklonskim antitelima za ljude čiji imuni sistem ne daje snažan imunološki odgovor na infekciju.

Ipak, američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) je signalizirao ovu važnu i realističnu promenu priznavanjem da imunitet stada nije dostižan. Sa ovim priznanjem najvažnije državne agencije za javno zdravlje, politika i pristup se takođe moraju promeniti, piše Tajm.

Kako se ističe, u pandemiji se stiglo se do tačke u kojoj politika više ne bi trebalo da se zasniva na ideji da se ne može nastaviti normalan život sve dok broj slučajeva ne bude ispod određenog (proizvoljnog) nivoa.

Jedan od razloga je taj što su ti nivoi i pragovi bili postavljeni pre početka kampanje vakcinacije stanovništva protiv kovid-19, i nisu prilagođeni u skladu sa tim, iako je veliki deo slučajeva trenutno sa blagim simptomima, delom i zbog vakcinacije. Drugi razlog je taj što su ovi pokazatelji postavljeni u vreme kada su se kreatori politika trudili da postave pragove za otvaranje i zatvaranje društvenih institucija u nedostatku čvrstih i konkretnih dokaza. Postavljanje pragova za aktivnosti prema broju dnevnih slučajeva više nema smisla, ali američke savezne države i okruzi i dalje izveštavaju o svakodenvnim skalama i krivama zaraženih, te fluktuacijama, kao da bi politike i mere trebalo da se vrte oko ovih brojeva.

U nedavnom članku o novim merama i ograničenjima u saveznoj državi Oregon, trenutno najstrožim u SAD, državni epidemiolog je istakao da ako građani žeče da se ublaže ograničenja, „moramo da dođemo do situacije u kojoj se broj slučajeva smanjuje, a virus ne vraća u populaciju“.

Međutim, broj hospitalizacija usled infekcije koronavirusom u Oregonu pao je za 57 odsto od pika pandemije u ovoj saveznoj državi, krajem avgusta. Oregon ima nisku dnevnu stopu prijema novih hospitalizacija od oko tri na 100.000 ljudi, što znači da velika većina slučajeva ne razvije ozbiljnije simptome.

Kako se ističe u tekstu Tajma, više nema smisla pretpostaviti da su „slučajevi“ nužno jednaki „hospitalizaciji“ ili „razvoju teških simptoma“ u oblastima koje imaju visoke procente vakcinisanih, i ova pogrešna ekvivalencija može imati negativne posledice.

Upravo su ove negativne posledice ublažavanja razlog zašto okrug Marin u Kaliforniji nedavno nije ponovo nametnuo obevezu nošenja zaštitnih maski, iako se broj zaraženih povećao do nivoa koji, prema preporukama CDC, zahteva obavezno nošenje maski. Okrug je istovremeno imao nula hospitalizacija zbog infekcija koronavirusom. Zapravo, službenik za javno zdravstvo okruga Marin je nedavno primetio da su hospitalizacije na najnižem nivou u poslednja četiri meseca i objasnio da će buduće mere za obavezno nošenje maski u velikoj meri zavisiti od broja hospitalizovanih i metrike zasnovane na broju vakcinisanih – umesto broja zaraženih – jer u oblastima visoke stope vakcinacije, broj hospitalizovanih je uglavnom mali.

Tajm naglašava da bi u svetlu svojstava virusa, vakcina i terapijskih sredstava u nastajanju, CDC trebalo da prestane da zasniva smernice na osnovu broja inficiranih. U novembru, okrug Montgomeri, u Merilendu, ukinuo je meru obaveznog nošenja maski u zatvorenom prostoru na osnovu uputstava CDC-a zasnovanih na metrici o stopi zaraženih, a zatim ih ponovo uspostavio nedelju dana kasnije. Ovakva vrsta uvođenja i ukidanja restrikcija smanjuje poverenje u javne zdravstvene institucije, seje konfuziju i čini malo, ili ništa, da bi se značajno sprečilo prenošenje kovid-19.

Oslanjanje na brojenje slučajeva kao ključnu metriku za odlučivanje o tome da li su potrebne nove mere ili ublažavanje mera, zauvek će zarobiti SAD u ublažavanju posledica koje imaju za cilj, pa, kontrolu slučajeva. Ovo uključuje dugoročne mere obaveznog nošenja maski na mestima gde te mere nisu neophodne zbog visoke stope vakcinacije; karantin za zdravu decu; ometanje uobičajenog rada škole kako bi se sprečilo da se mali broj slučajeva koronavirusa proširi na drugu zdravu decu; i slanje studenata na učenje na daljinu.

Univerzitet Kornel zabranio je, recimo, druženja i okupljanja studenata do kraja semestra, iako su svi slučajevi među studentima bili sa blagim simptomima ili čak asimptomatski. Tajm piše da ovakva besmislena ublažavanja ne usporavaju širenje koroanvirusa, u značajnoj meri, ali da istovremeno mogu da odvrate ljude od vakcinacije ako signaliziraju da vakcinacija ne znači povratak normalnom životu, i utiču na mentalno i emocionalno zdravlje učenika. Uklanjanje društvene veze iz grupa vakcinisanih učenika koji imaju izuzetno nizak rizik od razvijanja ozbiljnih simptoma kovid-19 prkosi zdravom razumu, piše Tajm.

Fokusiranje na broj slučajeva takođe stvara pogrešnu percepciju da je vakcinacija nije efikasna. Međutim, velika većina hitnih slučajeva ne rezultira hospitalizacijom. Najnoviji podaci o broju zaraženih u Oregonu od 9. decembra pokazuju da je do danas „svega 4,4 odsto vakcinisanih koji su inficirani kovidom hospitalizovano, od čega je 1,2 odsto njih preminulo. Uz to, prosečna starost vakcinisanih koji su preminuli od posledica kovida bila je iznad 80 godina. Podaci iz Oregona takođe pokazuju da se mlađe nevakcinisane odrasle osobe hospitalizovane od 15 do 20 puta češće u odnosu na vakcinisane.

Kako piše Tajm, drugi razlog zbog kojeg je važno da se sve manje oslanjamo na metriku zasnovanu na broju zaraženih je taj što merenje procenta pozitivnosti nepouzdano, često i netačno. U SAD su mogući testovi na koronavirus kod kuće, za koje je Bajdenova administracija rekla da će uskoro postati mnogo dostupniji, što znači da zdravstvene službe neće beležiti sve podatake o slučajevima. Pored toga, kako se odugovlači sa ublažavanjem mera, ekstremna posledica prijavljivanja pozitivnog rezultata testa, kako za testiranu osobu tako i za bliske kontakte – što može uključivati isključenje iz škole, sporta i društvenih događaja na duži vremenski period – postaje velika destimulacija da se građani uopšte testiraju. Ako su brojevi slučajeva veoma netačni, koja je svrha njihovog korišćenja da bi se utvrdilo da li maske treba da se skinu?

I šta je alternativa? Tajm predlaže da bi SAD trebale da pređu na suočavanje sa kovidom na način na koji se to praktikuje sa drugim endemskim virusima, poput gripa.

Prvo, zdravstvene službe bi trebalo da prate slučajeve kovid-19 na način na koji se prate slučajevi gripa, koje se odvija na dva nivoa: od strane CDC-ove mreže za nadzor gripa, praćenja procenta pozitivnih testova, vrhunaca tokom određenih perioda godine i, što je još važnije, varijanti koje izazivaju zabrinutost, kao i od strane državnih i okružnih zdravstvenih odeljenja, koja u velikoj meri pokušavaju da osiguraju da se žarišta gripa ne razvijaju.

Pored toga, u određeno doba godine, kada okružni zdravstveni zvaničnici znaju da grip kruži u određenom području, pobrinuće se da antivirusni tretmani kao što je oseltamivir budu dostupni klinikama.

Takođe, okruzi i savezne države ne izveštavaju javno o dnevnom broju obolelih od gripa, niti menjaju ono što rade kada slučajevi dostignu proizvoljan broj. Jedan od glavnih elemenata praćenja gripa je praćenje varijanti zbog potencijala gripa da se iz endemije (epidemija u određenoj oblasti) razvije u pandemiju. U slučaju koronavirusa, ide se u suprotnom smeru — od pandemije ka endemiji — potrebno je da se stignemo do mesta gde počinje praćenje gripa, što se veoma razlikuje od onoga što radimo sa kovid slučajevima, gde se svaki porast posmatra kao razlog za paniku.

Tajm u svojoj analizi zaključuje da je vreme da SAD prestanu da se toliko brinu o broju zaraženih, i da umesto toga, preusmere svoju energiju na dopiranje do najrizičnijih nevakcinisanih ljudi. Ova gurpacija – između deset i dvadeset miliona stanovnika – koja je u izuzetnom riziku od razvijanja ozbiljnijih simptoma, jesu nevakcinisani penzioneri; ljudi od 55 do 70 godina; zaposleni u malim preduzećima koja su izuzeta od mera obavezne vakcinacije; osobe sa invaliditetom, od kojih polovina ne radi i često imaju višestruka hronična oboljenja.

Osim što ne ciljaju najvažniji pokazatelj pandemije – broj hospitalizovanih – ova ograničenja imaju i još jednu cenu. Najnoviji izveštaj o krizi mentalnog zdravlja među mladima u SAD ukazuje na upozoravajuću priču o ceni stalnih ograničenja u njihovim životima.

U svetlu transformisanog pejzaža koje donose vakcine i tretmani protiv koronavirusa, pomeranje metrike za usmeravanje ublažavanja posledica pandemije od brojanja zaraženih ka brojanju hospitalizovanih slučajeva nije samo dobra javna politika, već i dobro javno zdravlje, piše u zaključku analize magazina Tajm.