„Vi niste krivi za politiku vašeg dede, oca i moju…“: Sto godina od rođenja Dobrice Ćosića

VREME SMRTI

“Strašna je to kazna za jedan naraštaj. Vi niste krivi za politiku vašeg dede, oca i moju. I nepravedno ispaštate”

Bio je april, godine 2014, bila je kiša u Beogradu tog dana, bio je jedan od onih dana kada se sumrak spušta dugo, i jedan od onih razgovora kada ne osetite da već sedite u tmini, a da se niko nije setio da upali svetlo.

Bila je stogodišnjica početka Prvog svetskog rata, o kojem je pisao tomove i razmišljao pola svog veka.

Bio je poslednji intervju Dobrice Ćosića, poslednji put da se “Otac” obrati svojoj naciji (tu sintagmu koristiće mnogi, mahom s negativnim konotacijama, mada ju je Jovan Rašković, jedan od njegovih brojnih prijatelja i ljudi koji su uticali na Ćosića, izgovarao sa potkovanošću psihijatra i pozdravima Frojdu), poslednji njegov veliki pokušaj da novinare Nedeljnika, kad već nije uspeo sve oko sebe, ubedi da je pisac.

Fakat je Dobrica Ćosić bio pisac, možda najčitaniji a svakako najuticajniji u drugoj polovini dvadesetog stoleća, ali Dobrica Ćosić nikada nije bio “samo” pisac.

Videlo se to i tokom tog razgovora – biće objavljen u velikom dvobroju Nedeljnika o Prvom maju 2014. i biće, posle mnogo godina u kojima se pričalo samo o krizi štampe i padu tiraža, broj koji će biti doštampavan, prodat u desetinama hiljada primeraka i prepričavan i citiran nebrojeno puta – pošto bi o svojim Katićima, svom Prerovu, svojim delima, pričao vispreno, ali odmereno.

A onda bi, čim bi se pomenulo Kosovo, čim bi ga sagovornici podsetili na njegovu kratku ali živopisnu karijeru na vrhu jedne nesrećne zemlje, čim bi se dotakli opozicije, nešto u njemu izvilo kao iskra.

Nije mogao da pobegne od toga.

Bile su mu 93 godine, ali je bio i dalje vrlo krepak, hodao je uz pomoć štapa i nešto slabije čuo, ali misli su mu i dalje bile oštre, a rečenice britke. Popio je jednu rakiju dok je pričao o tada aktuelnim događajima.

Teško je i u stotine hiljada stranica spakovati biografiju biografa jednog naroda i naroda koji su sa tim narodom delili sudbinu; ta samo da se pomenu ljudi s kojima je razgovarao, s kojima je polemisao, koji su o njemu pisali, slavili ga, osuđivali, bio bi to podebeo indeks i zavredeo bi još jedan doštampani tiraž Nedeljnika.

Ovo je, zato, više skica za portret čoveka koji je, kako će to napisati Latinka Perović, koja ga je smestila u dominantnu elitu srpskog naroda, bio najuticajniji čovek na ovim prostorima još od Nikole Pašića.

“Po energiji i koncentrisanosti na cilj Dobrica Ćosić je, u novovekovnoj istoriji Srbije, uporediv samo sa Nikolom Pašićem. Po sigurnosti sa kojom je u svom dugom veku sve radio – ni sa kim. U osnovama te sigurnosti i leži objašnjenje za njegovu pojavu i uticaj u Srbiji druge polovine XX veka. Tamo gde je bio Dobrica Ćosić, bila je specifična moć. Ili, kako je rekao jedan od njegovih najbližih prijatelja (Ljubomir Tadić) – ‘Tamo gde su svi putevi bili zatvoreni, a sve rupe zatrpane, on ih je otvarao. I Nikola Pašić i Dobrica Ćosić stajali su iznad institucija. Odnosno svaki je za sebe bio institucija sa ogromnom samosvešću o tome. Prvi je nazivan ‘nekrunisanim kraljem Srbije’, drugi je smatran ‘ocem nacije’, a u intelektualnim krugovima Piscem, to jest ideologom, što je zapravo značilo isto”, pisala je Latinka Perović u kapitalnom delu “Dominantna i neželjena elita”.

Pa možda je bio i više od Pašića: jer danas Srbija mnogo više liči na onu koju je projektovao – iako ne nužno priželjkivao – Dobrica Ćosić nego na onu kakvu je mogao da zamisli Pašić.

Sedam godina posle tog intervjua i sedam godina posle smrti, čini se da je Dobrica Ćosić, a to nema samo, ili nema pretežno veze sa trajanjem njegovih romana kao što su “Vreme smrti”, “Deobe”, “Koreni”, “Bajka”, “Grešnik”, “Otpadnik”, “Vernik”, “Daleko je sunce”, koji se i dalje čitaju i doštampavaju, čini se da je Dobrica Ćosić življi nego ikada.

Da li je čovek koji je tog popodneva, pre susreta s novinarima, sedeo sa Milanom Panićem – ovaj će mu na rastanku reći: „Predsedniče, samo smo se vi i ja uvek, celog života, borili za mir“ – otišao s ovog sveta kao pesimista?

To, naravno, nećemo znati. To nije znao, ili bi drugačije rekao, i Dobrica Ćosić.

Znamo kako je Nedeljnik prošao, zamerano nam je što smo uopšte objavili taj intervju. Nisu to činili čitaoci koliko intelektualci, naši sagovornici. Možda i zato što je Ćosić otišao ne dozvolivši da mu se uzvrati, a ništa nije bilo probitačnije decenijama unatrag nego polemisati sa Ćosićem.

Nisu shvatili – a javni diskurs u ovoj zemlji to dokazuje, ako uopšte postoji nešto što se može nazvati javnim diskursom – njegovu rečenicu da uživa u razgovoru s neistomišljenicima.

To je ono što Srbiji nedostaje, a ne Dobrica Ćosić, koji se samoprognao iz javnosti poslednjih godina svog života, ostavivši samo zapise, prepiske, epistolarij, i onaj poslednji intervju Nedeljniku.

Evo samo nekoliko crtica iz tog intervjua:

• Negativna percepcija Dobrice Ćosića kao pisca, posebno kod mladih generacija, počinje od trenutka kada sam postao predsednik, kada sam postao čovek vlasti, mada sam 20 godina pre toga bio disident sa najvećim policijskim dosijeom. A demokratska opozicija je došavši na vlast 2000. godine prebrisala čitavu deceniju žestoke opozicije u Srbiji koja nije imala „salonski karakter“ i za koju je trebalo mnogo hrabrosti.

• Za mene je kosovsko pitanje rešeno. To znači da ono više ne postoji kao južna srpska pokrajina. Mi smo u ratu sa Albancima izgubili Kosovo. Vašoj generaciji savetujem da ne trošite snagu na kosovsko pitanje, jer je istorija to rešila mimo vas.

• Teško žalim za odlaskom i ubistvom Zorana Đinđića. Mislim da je to doista koban čin za sudbinu Srbije. Mi nemamo tako darovitog čoveka u politici, čoveka te inteligencije, tog obrazovanja, te vrednoće.

• Vi ste generacija oportunista, a jednopartijska vlast će ovu zemlju teško da košta. Pogotovo što ima i vođu koji se poistovetio sa državom. To je radila samo Komunistička partija.

• Prvi svetski rat i učešće Srbije u njemu je najintenzivniji proces evropeizacije Srbije. U svim oblastima. Mi smo dotad za svet bili jedno divlje balkansko pleme koje ubija svoje kraljeve. Nismo imali nikakav ozbiljan ugled ni u Evropi ni u svetu. Međutim, mislim da smo tom našom herojskom borbom stvorili ugled.

• Ja sam praktično bio šef srpske opozicije. Toliko dugo sam bio u opoziciji: disident, đilasovac… I nisam mogao da kažem ‘neću’ kad je došao trenutak da primim neku odgovornost za sudbinu naroda. Da kažem da nisam sposoban ili raspoložen. Prosto sam morao da se prihvatim te dužnosti, iako je ona bila apsolutno protiv mene kao pisca, u sukobu s mojim osećanjima i sa mojom ambicijom. Ta moja dvostruka priroda – opozicionara i pisca – teško je oštetila moj književni rad. Ja sam tu, smem da kažem, i knjige izgubio…

Te reči ostale su kao njegov testament. Njemu su verovatno olakšale dušu, ali da li su smirile duhove koji su se rojili u njegovoj „salonskoj“ blizini, i dve godine kasnije?

Velika i tragična figura srpske književnosti i srpske istorije to je i danas. Ne prođe veliki intervju, kakvi se uglavnom nalaze na stranicama Nedeljnika, da ga neko ne pomene. Često – i bez novinarskog pitanja.

Za kraj podsećanja na ovaj razgovor, a za početak priloga za biografiju Dobrice Ćosića, možda je prikladna poslednja rečenica koju je tog kišovitog aprilskog dana uputio novinarima Nedeljnika:

„Vi nemate dva života, on sada pripada vama, i ako ne ostvarite sebe, izgubljeni ste. Da li ste vi zaista osuđeni da živite u zemlji bez posla i da li se vašoj generaciji put u inostranstvo nudi kao jedina nadoknada za ovu bedu? Strašna je to kazna za jedan naraštaj. Vi niste krivi za politiku vašeg dede, oca i moju. I nepravedno ispaštate.“

VREME SAMOUBICA

Darko Hudelist: “Samoubilaštvo Dobrice Ćosića bilo je, prije svega, stanje (i to trajno stanje) njegova duha, odnosno sastavni dio njegova karaktera, a ne neki konkretan potez, namjera ili događaj u kojemu bi se on stvarno ubio ili se pokušao ubiti”

Velika Drenova je Prerovo, a Prerovo je Velika Drenova, mada Katići nisu Ćosići.

Ćosići su Radmilka, zvana Milka, i Živojin, Žika, seljaci iz okoline Trstenika. Ćosić je Dobrica, na krštenju Dobrosav, rođen dva puta: prvi put 29. decembra 1921, drugi put kada je, uoči Drugog svetskog rata, primljen u Savez komunističke omladine Jugoslavije.

I dobro, treći put 4. januara 1922.

Nije greška, odnosno jeste greška, ali onakva kakva nije bila retka u Srbiji toga doba. Premda je zvanični datum rođenja bio 29. decembar, Dobrica je zapravo ugledao svet i Drenovu šest dana kasnije. Ali njegov deda Jeftimije, koji je želeo da mu unuk što pre odsluži vojsku, oženi se i započne samostalan život seoskog domaćina, uspeo je da ubedi popa da krivotvori krštenicu.

Na molbu Žike Stojkovića, u Vrnjačkoj Banji 1963, „priseća se sebe“ i svog detinjstva. Ovako je to opisao:

“U svet sam stupio u prtenim gaćama, bosonog i u svinjskim opancima, sa bolešljivim okom i strahom od grada, suše i deda Jeftimijevog mučeničkog gneva na sve i svakog ko štetu biljkama i stoci čini, imanje i njegovinu ugrožava, sa stidom zbog babe Savete, od očaja ženskog, i inata, uvek pijane; sa žeravičevom željom da imam najveći vinograd u Velikoj Drenovi, da celo Belo brdo bude moj vinograd, da što pre vratim sve dugove svoga oca Žike i dede Alekse; rastao sam sa najtananijom čežnjom da me voli najlepša devojka na svetu, moja učiteljica Persida što me ćirilici naučila, i što mi je uvek za Svetog Savu davala najduže deklamacije.

“Nebo mi je bilo duguljasto, Morava mi se po topoljacima i kukuruzima lopovski uvijala i skrivala da nam plavi oranja i jede njive, najlepši brežuljak na zemlji mi je Belo brdo u vinogradima, breskvama i orasima, na svoje selo Veliku Drenovu bio sam ponosan jer su tvrdili da je najveće u Srbiji i što ima na zemlji najbolje kalemare i najveštije džeparoše i varoške secikese. Proleće sam mrzeo zbog poljskih radova i velikog uskršnjeg posta…

Mati Milka, pošto sam joj bio prvenac, priučavala me ženskim poslovima, učila pamćenju i neumoru, i uzdala se nešto grdno u mene. Otac Žika me zapanjivao: nikad nije imao buđelar kao drugi ljudi seljaci, ako je imao novaca, i bilo koliko da ih je imao, uvek ih je sa gađenjem gurao u bilo koji džep… Nikoga nije mrzeo, čak ni one koje su svi mrzeli, ozbiljno je verovao knjizi pa je čitao kad nije imao preča posla… Inače, moji Drenovci oduvek su se više uzbuđivali Ciganima sviračima i harmonikašima no guslarima…

“Do svoje osamnaeste godine ne sećam se da sam sem ‘Hajduk Stanka’ i ‘U skamiji’ Milice Janković pročitao bilo koju knjigu iz roda takozvane umetničke književnosti. Gledao sam život, tumačili su mi ga deda, otac i nadničari…”

Drugi deda, Aleksa, bio je onaj koji će ga usmeriti ka politici. Aleksa je bio iz obližnjeg sela Orlovca, imućni domaćin kojeg je zanimalo samo bavljenje politikom. Bio je demokrata, zagriženi protivnik radikala. Deda je čitao “Politiku”, pričao je Ćosić u razgovorima sa Slavoljubom Đukićem, sabranim u knjizi “Čovek u svom vremenu”, i učinio malog Dobricu da zna imena svih vodećih političara, ali i ministara inostranih poslova stranih država.

“Od dede Alekse više sam politički naučio nego u posleratnoj partijskoj školi ‘Đura Đaković’”, pričao je Ćosić Đukiću. “Od povratka sa Solunskog fronta, on se kandidovao na svim izborima, sve do petomajskih izbora 1935, kada je prosto precrkao u svom poslednjem porazu, u kandidaturi za poslanika. Tukao ga radikal. Deda je umro sa 400.000 dinara duga. To je gotovo pedeset hektara moravske zemlje. Svim čuvarima kutija i agitatorima potpisivao je menice: sve je potrošio u propaloj izbornoj trci. Pored njega sam upoznao gorke strane politike. Sve kasnije svoje političke poraze primao sam normalno, kao što sam primao poraze u igri i tuči sa svojim vršnjacima.”

Komunističkom pokretu pristupio je u Negotinu, gde je pohađao srednju poljoprivrednu školu. Prvi “crveni” udžbenik bio mu je “Materijalističko shvatanje istorije” od Voljgina.

A Slavi Đukiću će pola veka kasnije ispričati da je postao komunista zbog seoske sirotinje i zbog seljanki.

“Bio bih u stanju, i ovako star, da vodim pokret za promenu života seljanke. Nema te mučenice koja je ravna seljanki. Nema tog socijalnog poniženja ravnog poniženju seljanke: emocionalno, radno, biološki. Patila je od muža, od celokupne familije, od kuhinje, od stoke, od zemlje. Njen dan počinje od svitanja i završava se pred ponoć. Ona radi sve muške i sve ženske poslove. Nema ni svoju nedelju, ni praznik. Dok se deca igraju, a muškarci odlaze u seoske kafane, ona sprema ručak i čisti dvorište. Ne raduje se ni kada ćerku udaje, jer zna da njeno dete treba da ponovi njenu sudbinu. Ta seljanka jedino se raduje kada ženi sina i unuka, jer očekuje pomoć u kući. Svi njeni dani su brižni. Sve ona otpati i otrpi, loš pijačni dan, dućandžiju i vodeničara, poreznike i neisplaćene dugove. Ta mučenica, bez ikakve patetike, bila mi je dovoljan povod da idem u revoluciju za koju sam verovao da će izmeniti njen život. Nikakva me tada radnička klasa i njena eksploatacija nije uzbuđivala.“

Novinar Darko Hudelist, koji je dugo godina razgovarao sa Dobricom Ćosićem, i koji je u Nedeljniku objavio nekoliko zapaženih temata o Ćosiću i krugu njegovih prijatelja, izneo je u jednom feljtonu i tezu o “samoubilaštvu” Dobrice Ćosića, izazvanom pre svega čitanjem knjiga iz biblioteke velikodrenovačkog prote Ranka Bačanina, u doba kada je tada mladog Ćosića mučila kriza identiteta.

Nije, pisao je Hudelist, Ćosić sebe mogao da vidi u poljoprivredi, kako ga je molio i kako mu je nametao deda Jeftimije, a komunizam još nije bio otkrio.

U doba kada je bio “mladi, zbunjeni, prilično dezorijentisani i nerealizovani poljoprivrednik iz Velike Drenove”, počeo je da se sastaje, posredstvom sveštenika Ranka, i sa vladikom Nikolajem Velimirovićem, episkopom žičkim.

„Nikolaj je bio senzacija. I neosporno je bio duhovni vođa celokupnoga toga naroda. Sva ta srpska buržoazija i svi ti bogati ljudi, oni sa čezama i fijakerima (u celom srezu je tada postojao samo jedan automobil) – sve je to hrlilo da sluša što on govori. A pored ostaloga, Nikolaj je bio i prvi intelektualac u Centralnoj Srbiji koji je govorio o neposrednoj opasnosti od komunizma.

„Nikolaj je mene poznavao. Kad god bih mu prišao nakon bogosluženja, da mu celivam ruku i dobijem od njega blagoslov, on bi mene uvek pitao: ‘A što si sad pročitao, Dobrice?’ Onda bih mu ja podneo kratak izveštaj, na što bi on rekao svećeniku Bačaninu: ‘Dobro, a sad mu daj tu i tu knjigu da pročita.’ Preporučivao mi je i neke svoje vlastite knjige kao obaveznu literaturu: ‘Molitvu na Jezeru’ (iz 1920), ‘Nove besede pod Gorom’ (1922), ‘Misli o dobru i zlu’ (1923)…“

Ćosić je bio uveren da je prisustvovao i velikom bogomoljačkom saboru u Žiči na Krstovdan 27. septembra (po starom kalendaru 14. septembra) 1938, na kojem je glavnu reč vodio upravo Nikolaj Velimirović. A pritom je samo malo nedostajalo da se i on sam nađe među pripadnicima tadašnjega bogomoljačkog pokreta.

Ali, ma koliko da se trudio da postane vernik, Dobrica zapravo nikada nije iskreno poverovao u Boga.

Valjda je to bilo nespojivo sa onim što Hudelist naziva “samoubilaštvom”. Dozvolimo uglednom novinaru da objasni šta je mislio:

“Samoubilaštvo Dobrice Ćosića bilo je, prije svega, stanje (i to trajno stanje) njegova duha, odnosno sastavni dio njegova karaktera, a ne neki konkretan potez, namjera ili događaj u kojemu bi se on stvarno ubio ili se pokušao ubiti. Dobrica je ponajprije razmišljao ‘samoubilački’, a onda isto tako i ‘samoubilački’ javno i politički djelovao – u prenesenom smislu riječi, naravno – pri čemu je mnogo manje važno (iako ne i nevažno) bilo to je li u pojedinim životnim situacijama i stvarno, tj. fizički namjeravao dići ruke na sebe. Po tome je on dosta podsjećao na glavnog protagonista romana njemačkoga nobelovca Hermana Hessea ‘Stepski vuk’ – darovitog pisca eseja o metafizici i umjetnosti Harryja Hallera.

„Kad sam ga jednom upitao kako tumači taj svoj do apsurda (hiper)naglašeni pesimizam i gdje vidi njegove prave uzroke, dao mi je ovakav odgovor (napominjući pritom da svi oni neuspjesi na njegovu imanju u Velikoj Drenovi koje je doživio ipak nisu bili presudni za formiranje njegova karaktera, odnosno da se u njegovu slučaju ne može govoriti ni o sretnom niti o nesretnom djetinjstvu):

Kad sve saberem, mislim da je glavni razlog mog pesimizma ontološki. A to znači da je u srži mog bića svest o smrti najjača i najizraženija. Sve je, dakle, prolazno, sve je smrtno. I Zemlja je smrtna, i ona će se ohladiti. Ima Einstein jednu veličanstvenu rečenicu koja me je uvek uzbuđivala, a i sad me uzbuđuje: da će nastupiti vreme kada će se Sunce neizbežno ohladiti i kada će galaksijom plutati jedan grumen leda, a to će biti bivša Zemlja.

„Tajna Ćosićeva samoubilaštva sastojala se, drugim riječima, u njegovu trajnom i nerazrješivom sukobu s vremenom, odnosno u njegovu nepristajanju na vrijeme u kojem je živio. Između neizvjesne i teško predvidive budućnosti s jedne te sto posto poznate, provjerene i pouzdane prošlosti s druge strane – on je izabrao ovo potonje, pa se, sukladno tom izboru, i proklamirao piscem i društvenim radnikom koji živi – ili koji je značajan dio svog života proveo – „u tuđem veku“ (kako se zovu posljednji Ćosićevi dnevnici). Sintagma ‘tuđi vek’ ovdje se nominalno odnosi na 21. stoljeće, ali suštinski ima šire značenje jer je 21. vijek faktički započeo u sedamdesetim godinama prošlog, 20. stoljeća, a to je bilo upravo ono razdoblje kada je Dobrica Ćosić bio na vrhuncu svog javnog i političkog djelovanja u SR Srbiji i SFRJ.”

Za rešenje svojih problema, kao i mnogi drugi, uostalom, odabrao je ideologiju – socijalizam, jugoslovenstvo – kojoj će biti veran do sredine šezdesetih godina prošlog veka.

VREME REVOLUCIJE

“Izručili su fotografije, koje su Englezi iz aviona bacili u Pustu Reku, i radosno rekli: ‘Ti ćeš imati čast da prvi u Srbiji objaviš fotografiju maršala Jugoslavije.’ Meni je to predstavljalo uredničko zadovoljstvo”

Drugi svetski rat proveo je kao politički komesar partizanskog odreda, član Okružnog komiteta partije tokom rata, saradnik “Glasa”, lista narodnooslobodilačkog front Srbije.

Upravo će u “Glasu” biti objavljena njegova prva dva teksta. Prvi, “Nova omladina”, govorio je o srpskoj omladini koja se podelila na partijsku, borbenu, revolucionarnu i onu izdajničku, koja brani kapitalističko-monarhističku, “trulu Jugoslaviju”. Drugi tekst bio je o četničkom teroru, zvao se “Iz carstva kame”, i amaterske grupe su ga prikazivale kao dramu u partizanskim odredima.

U partizanima će sam sebi dati nadimak Gedža, po ugledu na njegovog omiljenog sekretara Okružnog komiteta Partije, Dragoslava Jovanovića Španca, kojeg su zvali Selja.

“Gedža je isto što i selja, samo u gradaciji niža imenica”, prisećao se Ćosić vremena saradnje u “Glasu” i urednikovanja listom “Mladi borac”.

Tu se odigrala i jedna anegdota koja bi mogla da se tumači i simbolički: prvi “susret” sa Josipom Brozom Titom, dotad većini partizana u Srbiji nepoznatim, gotovo mitskim likom.

O tome je svedočio Slavi Đukiću:

“Jednog dana, dok sam pripremao prvi broj, pozvan sam da odmah dođem na planinu Radan, gde je bio Glavni partizanski štab Srbije, sa komandantom Kočom Popovićem, komesarom Momom Markovićem i Blagojem Neškovićem, sekretarom Pokrajinskog komiteta Srbije. Tu sam zatekao i Bogdana Pešića, Tasu Mladenovića i Milorada Panića Surepa. Oni su bili u propagandnom odeljenju. Izručili su fotografije, koje su Englezi iz aviona bacili u Pustu Reku, i radosno rekli: ‘Ti ćeš imati čast da prvi u Srbiji objaviš fotografiju maršala Jugoslavije.’ Meni je to predstavljalo uredničko zadovoljstvo.

Gledali smo fotografije, birali, i na kraju, na predlog Bogdana Pešića, odlučimo da objavimo fotografiju na kojoj je Tito predstavljen kao ‘običan čovek’, koji igra šah, uvereni da je to snimak prigodan za omladinski list. Fotografija prikazuje Tita u uniformi partizanskog maršala, sa lulicom u zubima, nasmejanog, sa pobedničkim izrazom, u trenutku kao da izgovara: šah-mat! Protivnik se na fotografiji ne vidi, on je imaginaran. I baš to što je protivnik nevidljiv, to je igraču šaha davalo oreol pobede. Pobeda za šahovskim stolom mogla je da simboliše njegovu pobedu kao ratnog stratega, komandanta pobedničke vojske. U mirnodopskim političkim prilikama, često sam se sećao te fotografije.”

Ali nije sve išlo tako jednostavno, to vam je stvar sa komunističkom štampom. Kada se Ćosić vratio u Pustu Reku, napisao je uvodnik o dolasku Crvene armije. Želeo je da objavi Titovu fotografiju na naslovnoj strani, da isprati tekst “Došla je bratska Crvena armija”. Suprotstavio mu se likovni urednik lista, izvesni čika Voja.

“Apsolutno je neumesno da se jedan maršal, koji igra šah, pojavi na prvoj strani političkog lista. To novinarska profesija ne može da zamisli!”

Dobrica Ćosić, tada neiskusni novinar, bio je zatečen.

Čika Voja nije odustajao.

“Dugo radim u štampi, nikad nisam na prvoj strani video sliku kralja ili predsednika vlade u bilo kojoj situaciji koja nije oficijelna i dolična njegovoj funkciji.”

“Ako nećemo na prvu stranu, gde da je objavimo?”, pitao je Ćosić.

“Pošto igra šah, stavimo je u rubriku fiskultura, na poslednju stranu.”

Kada je list izašao, kada su ga kuriri već rasturili po brigadama i komitetima, stigao je konjanik i javio Ćosiću da odmah ide u Glavni štab kod druga Mihaila (Blagoja Neškovića). Tamo su bili i Moma Marković i Koča Popović. Čim je, pisao je Slava Đukić u “Čoveku u svom vremenu”, video da Nešković drži “Mladi borac”, pomislio je da nešto nije u redu.

“Maršala Tita si objavio na poslednjoj strani!”, zagrmeo je Nešković, uz naredbu da se zaplene svi brojevi lista.

Nešković ga je ukorio, ali ga nije kaznio. O njemu će kasnije Ćosić pričati kao o “snažnoj figuri srpskog komunističkog pokreta u ratu”, “čoveku jake dogmatske svesti, velike i pragmatične inteligencije, silne autoritarne samouverenosti”.

“Smeo je svakome da kaže šta misli, pa i Titu. Nepomirljiv kao Robespjer. Mislim da je on među srpskim političarima najupornije davao otpor Titu i uzimao slobodu da se suprotstavlja njegovim političkim stavovima. I ne samo njegovim.”

VREME PRIJATELJA

“Siminovci bez Dobrice Ćosića ne bi, ni u legendi ni stvarno, postali jedan fenomen”

Mnogo više od partizanskih dana, na Ćosića će uticati ono što se događalo posle oslobođenja. I dalje je bio glavni urednik lista “Mladi borac”, organa Ujedinjene antifašističke omladine Srbije. Kako piše Latinka Perović, u redakciji su se našli vršnjaci: većina je bila rođena na početku treće decenije XX veka (Najdan Pašić, Dragoslav – Zira Adamović, Zoran Jovanović, Vuksan Bulatović, Radoslav – Era Ratković, Miroslav Čangalović). Poticali su, uglavnom, iz beogradskih porodica, redovno školovani, antifašistički opredeljeni ali bez aktivnog učešća u ratu.

Na čelo ove grupe Dobricu Ćosića je doveo položaj komesara u Rasinskom partizanskom odredu, članstvo u skojevskom rukovodstvu Srbije i njegovo oglašavanje u ratnom „Mladom borcu” i drugim antifašističkim glasilima. Zbog ovoga poslednjeg Partija ga je, kako će mnogo kasnije reći u časopisu „Međaj”, videla kao vunderkinda, sposobnog da pridobije „gospodiščiće” koji su joj bili potrebni.

“Zahvaljujući činjenici da je Dobrica Ćosić postao i član Agitpropa CK KP Srbije, grupa oko ‘Mladog borca’ inicirala je pokretanje ‘Nedeljnih informativnih novina’ – ‘NIN’, 1950: u jeku borbe protiv Informbiroa. Pored važnih mesta u novinarstvu, publicistici, i u kulturi, jedan broj članova redakcije (Najdan Pašić, Radoslav – Era Ratković, kasnije su im se pridružili ekonomisti Ljubisav Marković i Živojin Rakočević, sociolog Miroslav Pečujlić) zauzimali su važna mesta u glasilima pod uticajem Partije, kao što je bio časopis ‘Naša stvarnost’, kasnije ‘Socijalizam’. Ovom jezgru pripadali su osnivači Fakulteta političkih nauka, čije je osnivanje izazvalo otpor akademske zajednice. Neki od njih bili su članovi najviših partijskih rukovodstava u Jugoslaviji i Srbiji. Neka vrsta njihovog patrona postao je kasnije Milentije Popović, visoki partijski i državni rukovodilac, antistaljinistički orijentisan. Učestvovali su u radnim grupama za ekonomski i politički sistem, posebno u čestim ustavnim reformama. Bili su kreatori jugoslovenskog samoupravljanja i federalizma. Niko od njih nije podržao Memorandum SANU, antibirokratsku revoluciju i ratove devedesetih godina. Ali nisu ulazili ni u javnu polemiku sa Dobricom Ćosićem. U internim debatama ponekad je izgledalo da on govori i ono što oni ne mogu da kažu. Naročito kada se radilo o ustavnom uređenju Republike Srbije. Niko od njih nije napisao memoare a ne može se reći da ih Dobrica Ćosić u svojim knjigama nije štedeo”, piše Latinka Perović u delu “Dominantna i neželjena elita”.

Od rane mladosti, nastavlja Latinka Perović, Dobrica Ćosić je žarko želeo da postane pisac. Međutim, pokazaće se da njegovo rađanje kao pisca nije samo individualan već kolektivan čin.

“Sam je govorio o tome da su prvi čitaoci i redaktori njegovih rukopisa bili Oskar Davičo, Isidora Sekulić, Milan Bogdanović, Milan Dedinac, Zoran Gavrilović, Borislav Mihajlović – Mihiz, Petar Džadžić… Kome je sve i zašto, osim njemu, bilo važno da on postane Pisac ključno je pitanje pojave Dobrice Ćosića ne samo u srpskoj književnosti.”

Formalna moć uvek je bila od sekundarnog značaja kod Dobrice Ćosića i u krugu oko njega. Ona neformalna izbijala je kružoka koji se okupljao u rekviriranoj sobi u zgradi Simina 9a, preko puta zloglasnog zatvora Glavnjača, a potom i na Čuburi, u kući Alekse Stojkovića, oca Žike Stojkovića i docnije čuvenog glumca Bate.

Kućicu Stojkovićevih na Čuburi Dejan Medaković je u svojim memoarskim tekstovima i intervjuima, pa i u razgovorima sa novinarima, nazivao „pravim beogradskim skrovištem“, „prvom oazom slobode u okupiranom Beogradu“.

Ova grupa, u kojoj su bili Borislav Mihajlović Mihiz, Voja Đurić, Mića Popović, Dejan Medaković, Vojislav Korać, Pavle Ivić, Antonije Isaković, Mihailo Đurić, Žika Stojković, Bata Mihajlović, Petar Omčikus, Marko Borota, te povremeno i Dragoslav Šinžar, Vladimir Medar, Stojan Subotin, Mileta Andrejević, Spomenka Mirilović, Vera Pavlović, Jovanka Stojanović, Milica Mihajlović, Jelica Tomašević, presudno će uticati na ono što je Ćosić – u tim godinama i mesecima narodni poslanik u Narodnoj skupštini NR Srbije i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a zadužen za Agitprop – postao.

Svi su oni bili rođeni 1922. (eventualno 1923) tako da ih je Dobrica Ćosić u jednom svom memoarskom tekstu s punim pravom nazvao – „generacijom 1922“.

Ovo će nekim istoričarima i teoretičarima poslužiti kao zgodna paralela, da se zapravo srpsko-hrvatski sukob u Titovoj Jugoslaviji odvijao, u osnovi, između pripadnika generacije rođene 1922. ili oko te godine. Oni bi, recimo, tvrdili da nije nimalo slučajno da su Dobrica Ćosić i Franjo Tuđman bili vršnjaci.

 “Svi siminovci (osim Dejana Medakovića) bili su u Drugome svetskom ratu partizani, komunisti ili skojevci (u najmanju ruku gorljivi simpatizeri komunista, partizana i skojevaca), a onda su se već u prvim poratnim godinama premetnuli u žestoke kritičare režima. Što se odnosa prema Jugoslaviji tiče, siminovci su bili zagovornici srpske verzije jugoslovenstva. Po svojoj naravi ili karakteru siminovci su bili melanholici, pesimisti i dešperateri. Taj njihov čvrsto ukorenjeni pesimizam dovodiće ih, već u drugoj polovini 1940-ih, do očajanja, a onda i očaja, kao vrlo specifičnog i osebujnog ‘siminovskog’ pogleda na svet. Oni nisu znali najbolje da se orijentišu u vremenu, njima je vreme bilo najveći neprijatelj. Uz sve to, siminovci su bili veliki moralisti, egalitaristi i utopisti, samim time i oštri i nepomirljivi kritičari kapitalizma i potrošačke civilizacije, ali i neobično talentovani (i nadasve duhoviti) ljudi, iako, istodobno, s posve različitim radnim navikama. Oni koji su znali sebi nametnuti čvrstu, a neretko i rigidnu autodisciplinu napraviće u svom životu mnogo (D. Ćosić, D. Medaković, M. Popović itd.), dok, s druge strane, Mihiz i Žika Stojković, uprkos ogromnom talentu, neće iza sebe ostaviti niti jedno veliko (književno) delo”, naveo je Darko Hudelist u dosijeu objavljenom u nekoliko nastavaka u Nedeljniku.

A Latinka Perović postavlja pitanja o tome šta je Dobricu Ćosića motivisalo da uđe u ovu grupu – “njegova želja za znanjem i ambicija da uspe u književnosti? Šta članove grupe da ga prihvate? Njihov interes da u članu tada moćnog Agitpropa CK KP Srbije imaju direktnog posrednika između sebe i Partije?”

“Iz ove perspektive nije najvažnije šta su siminovci značili za Dobricu Ćosića a šta on za njih. Bitno je da siminovci bez Dobrice Ćosića ne bi, ni u legendi ni stvarno, postali jedan fenomen. Dobrica Ćosić je, 2009. godine, sa sigurnošću rekao: ‘Ja sam od Simine 9a napravio instituciju, intelektualnu i ideološku’”, podseća Latinka Perović.

Grupa se raspada 1951, kada dobar deo siminovaca – iz podršku Ćosića, koji kao član Agitpropa, preko ministarke kulture Mitre Mitrović uspeva da im isposluje stipendije – odlazi u Pariz. Ali njihov uspon je umnogome tek počinjao.

Prva institucija koju su siminovci preuzeli u svoje ruke bio je politički nedeljnik NIN, pokrenut na pravoslavni Božić 1951.

„Čim se osniva NIN, ja odmah stavljam Mihiza za kritičara. Svuda postavljam te svoje pristalice, razumeš?“, pričao je Ćosić.

„A ko je bio glavni urednik NIN-a?“, upitao je Dobricu Ćosića Darko Hudelist. Odgovorio je:

„Glavni je bio moj drug Antonije Isaković! Jer šta je karakteristično za moje ponašanje? Ja nigde neću da budem glavni urednik. Ni NIN-a ni Dela.“

„Zašto?“

„Neću da sudim, hoću da budem nezavisan.“

„Kao siva eminencija?“

„Ne siva eminencija“, opomenuo je Hudelista Dobrica, „nego nezavisnost, sloboda. Ja sam čovek stvarne slobode!“

Neki od siminovaca potom su zauzeli važne i uticajne strateške pozicije u raznim izdavačkim kućama (npr. u Prosveti), u Udruženju književnika Srbije, na pojedinim fakultetima u sastavu Univerziteta u Beogradu…

Gotovo svi, sa izuzetkom Mihiza i Žike Stojkovića, postali su članovi Srpske akademije nauka i umetnosti.

*Iz knjige Marka Prelevića „Dobrica Ćosić: Vernik i grešnik“ koja se može naručiti preko sajta Nstore.

Kao i u okviru velike edicije Velike biografije – 23 knjige za samo 2.200 dinara.