Crnogorski eksperiment sa ekspertskom vladom koju podržavaju poslanici iz stranaka kojima je „zabranjen“ ulazak u vlast pokazao se zaista teško održivim i nefunkcionalnim i ovo jednoipogodišnje postdepeesovsko iskustvo je pokazalo da je potrebno naći drugačije rešenje. Zato će umesto takve nefunkcionalne doći manjinska vlada – koju će podržavati one stranke kojima je „zabranjen“ ulazak u vladu.
To je barem ideja Dritana Abazovića, potpredsednika sadašnje crnogorske vlade, mladog političkog lava koji je u jednom trenutku postao možda i najomiljeniji političar na prostoru bivše Jugoslavije, u najvećoj meri i opravdano – kad se stavi na stranu da je to postigao osvojivši 5,5 odsto glasova u najmanjoj nekadašnjoj jugo-republici – jer je postao simbol pomirenja i „spajanja nespojivog“ – a samo bi ono njegovo „bolje je dogovarati se u Ostrogu nego u Splendidu“ moglo da uđe u antologiju – i koji je sada u prilici da odigra nešto drugačiju ulogu u crnogorskoj politici.
Njegova koalicija „Crno na bijelo“ ponudila je model manjinske vlade u kojoj će prioritet imati potpisnici nedavno potpisanog Memorandum, gde se uz njegovu koaliciju nalaze još SNP i parlamentarne stranke manjina. Jasno je naglašeno da u ovoj vladi nema mesta za DPS i Demokratski front kao nacionalističke opcije.
Svakako ne bi trebalo potceniti činjenicu da je paralelno sa predlogom Abazovićeve koalicije o manjinskoj vladi u balkanski etar puštena izjava američkog specijalnog izaslanika za Balkan Gabrijela Eskobara da se „Demokratski front pokazao kao neko ko izaziva podele, podstiče etničke tenzije, stalno blokira reforme u parlamentu i time blokira put ka Evropi“.
„Takođe je u prošlosti bio veoma protiv NATO-a i nije bio od pomoći svojim izjavama o Kosovu. Tako da ne verujem da se to promenilo i ne smatramo ih odgovarajućim partnerom“, vrlo je konkretan bio Eskobar u intervjuu za Glas Amerike u kom, inače, nije davao ocene o drugim konkretnim učesnicima političke scene balkanskih zemalja koje „nadgleda“.
Iako je Abazović rekao da po ovom predlogu – za koji doduše ne kaže da je imperativan, jer neko drugi može da ponudi svoju ideju „a uvek su tu i izbori kao rešenje“ – u manjinskoj vladi ne bi bilo mesta ni za DPS, eventualnu podršku DPS-a manjinskoj vladi, slično principu po kom je DF podržavao dosadašnju vladu, mnogi tumače kao „pranje“ Đukanovićeve stranke.
O ovoj mogućnosti DPS se nije odmah oglasio, za razliku od Demokratskog fronta koji je gotovo odmah poručio da je spreman za razgovore. Njima se suštinski ne menja mnogo, umesto da podržavaju premijera Zdravka Krivokapića koga „očima ne mogu da gledaju ni sa njim da se dogovore“, podržavaće vladu Abazovića koga takođe ne mogu očima da gledaju, ali možda nešto i mogu da se dogovore. Prema pojedinim izvorima iz DF-a, čak i postoji unutrašnji pritisak da se ostane u takvom statusu zbog kadrova koji su postavljeni po dubini, ali i predstojećih lokalnih izbora u Podgorici. Svakako bi DF ovu odluku mogao da predstavi kao branu „od povratka DPS-a“.
Kada je reč o podršci ovakvoj vladi, DPS je ostao „zagonetan“, mada jedna rečenica Dritana Abazovića upućuje da je temelj plana uključivanje DPS-a u ovu konstrukciju.
Rekao je da će „taj model biti ponuđen 81 poslaniku sa željom da konsenzus bude što širi i bilo bi dobro da ga podrži najmanje njih 49“.
Zašto je baš broj od 49 poslanika indikativan u ovom slučaju? Nije reč o parlamentarnoj natpolovičnoj većini, jer je za to potreban 41 poslanik (nije čak reč ni o onoj crnogorskoj većini od 55 odsto, jer bi onda bilo 45 poslanika), na kraju 49 poslanika ne obezbeđuje ni dvotrećinsku većinu (54).
Sabiranjem mandata broj od 49 poslanika dobija se kada se potpisnici Memoranduma (14) udruže sa preostalom opozicijom koju čine DPS (30), SDP (2) i Socijaldemokrate (3).
Demokrate predsednika Skupštine Alekse Bečića – koji su uz DF i CnB treći „konstituent većine“, kako se to naziva u Crnoj Gori – odmah su odbacile svaku mogućnost da podrže bilo čiju manjinsku vladu, i oni su najglasniji u tumačenju da iza svega stoji pokušaj da se bivšem režimu pruži slamka spasa.
Odnos Demokrata i URA zapravo poslednjih meseci predstavlja glavnu prepreku funkcionisanju crnogorske većine. To već traje neko vreme i zanimljivo je kako su Dritan Abazović i Aleksa Bečić nekada viđeni kao mlade snage koje će spajati mostove podela, sada mogli da prerastu u mlade snage koji će crnogorske podele preneti u nove generacije.
Bečićeve Demokrate u ovom slučaju svakako se nisu postavili kako im inače spočitavaju da se postavljaju – bezlično i bez stava.
„Demokrate neće vršiti vlast sa onima koje smo pobijedili na izborima i koji su ključno odgovorni za trodecenijsku devastaciju Crne Gore i međuvjersku i međunacionalnu netoleranciju i histeriju“, poručili su.
U utorak po podne, premijer Zdravko Krivokapić nazvao je manjinsku vladu “prevarom” i kazao da postoje dva prirodna rešenja. Prvo bi bilo “unapređenje rada Vlade”, ali su najpošteniji “vanredni parlamentarni izbori, u maju, sa lokalnim izborima”.
Neko će se možda prisetiti kako je SPS u Srbiji posle Petog oktobra vraćen u život podrškom manjinskoj vladi iako je prethodno bio na ivici cenzusa. A i tenzije i svakodnevne trzavice u vladajućim strukturama posle istorijskog pada DPS-a učinile su da rejting DPS-a možda tek neznatno bude okrnjen, a posle „vraćanja u život“ i to bi bilo pitanje.
DPS je stranka istog genetskog koda kao i SPS. Naslednica nekadašnje Partije, Saveza komunista, koja je svoje postojanje utkala u državno-birokratski sistem. Ako je SPS posle revolucije, sa liderom u Hagu i podrškom koja se tada približila cenzusu, uspeo posle podrške manjinskoj vladi da se regeneriše kao neodvojivi deo državnog aparata, šta li će tek uraditi DPS koji je pao posle demokratskih izbora, sa neokrnjenom podrškom i liderom u predsedničkoj fotelji?
Tekst je objavljen u 523. broju Nedeljnika koji je u prodaji od četvrtka, 20. januara
Tagovi
