Ekstremno siromaštvo koje je Čarli Čaplin pretrpeo dok je odrastao u sirotinjskim četvrtima viktorijanskog Londona navelo ga je na krađu i a potom i grdnju žene koja se brinula o njemu, navodi se u otkrivenom intervjuu jedne od njegovih prijateljica iz detinjstva koji je čuvan u Britanskom filmskom institutu skoro 40 godina.
Efi Vizdom, čija mu je tetka pružila dom kada mu je to bilo najpotrebnije, požalila se da je Čaplin „imao užasan život“ kao dete, „uvek gladan“, obučen u „odrpanu“, prljavu odeću – što je bez sumnje kasnije inspirisalo genija koji je stvorio Skitnicu, večnu žrtvu društva i jednog od najupečatljivijih bioskopskih likova, prenosi Gardijan.
Godine 1983, sa 92 godine, Vizdom je dala intervju u kojem se prisetila da je prvi put srela Čaplina kada je on imao pet, a ona sedam godina, pri čemu je njena tetka postala njegova „hraniteljica“, kako joj je on govorio.
Ona se priseća: „Moja tetka ga je hranila jer u to vreme nije bilo socijalnog osiguranja, besplatnog mleka, dečijih dodataka, ničega. Jednog dana je došao kući sa četiri jajeta u džepu. Jednom sa parom čizama koje je ukrao“.
Tetka ga je prekorila: „Hoćeš da pozovem policiju? Ako nastaviš da radiš ovo, bićeš u zatvoru. Shvataš, zar ne?“, priča Vizdom.
Rekao je: „Pa, video sam ih i bio sam gladan, pa sam ih uzeo“, navodi Vizdom.
Nije mogao da vrati jaja nazad. Kada je doneo čizme kući, tetka ga je naterala da ih vrati.
Intervju je vodio Kevin Braunlou, jedan od vodećih britanskih stručnjaka za neme filmove nakon istraživanja „Nepoznatog Čaplina“, hvaljene trodelne dokumentarne serije iz 1983. koju je snimio sa Dejvidom Gilom. Od tada se čuva u arhivi Britanskog filmskog instituta. Braunlou je za Obzerver rekao: „Snimili smo to misleći da bismo, iako smo prekasno čuli za gospođu Vizdom za seriju, trebalo da snimimo njena sećanja iz detinjstva na Čaplina za arhivu. Svakako su nas zaintrigirala njena sećanja“.
Neka od sećanja sa snimka se po prvi put emituju u novom dokumentarcu, „Pravi Čarli Čaplin“ (The Real Charlie Chaplin), u režiji Pitera Midltona i Džejmsa Spinija, koji prati priču glumca od bede do bogatstva. Glumica En Rozenfild se pojavljuje kao Efi.
Čaplinovi roditelji su bili muzičari, a njegovu majku je napustio muž. Vizdom se priseća kako je „pobegao i otišao sa devojkom iz hora“. Njegova majka je tada odvedena u prihvatilište.
Nakon Čaplinove smrti 1977, Vizdom je pisala njegovoj udovici, sa sećanjima na majčinu očajničku brigu za svoje sinove, Čarlija i Sidneja: „Rekla sam ledi Čaplin da poznajem Čarlija kada je bio mali dečak. Igrala sam se s njim na ulici. Kada je njegova majka imala nervni slom, rekla je mojoj tetki da ako ona mora da ode, ne pusti njene sinove u sirotište. Moja tetka je rekla: ‘Ne, ja ću se pobrinuti za njih, ne brini’. Moja tetka ih je čuvala, hranila i oblačila“.
Čaplin to nikada nije zaboravio. Vizdom je odala priznanje njegovoj velikodušnosti prema njoj nakon što je postigao uspeh u Americi: „Slao je mojoj tetki toliko novca jer se ona brinula o njemu. I njoj je pisao“.
Iako nikada nije zaboravio svoje korene, Vizdom se prisetila da je u Americi izgubio kokni naglasak: „Pričao je kao ja, obično. Dodala je: „Rekla sam mu, pričaš otmeno. Šta te je nateralo? Rekao je ‘Morao sam, išao sam na časove govora, naterali su me'“.
Vizdom, koja je napustila školu sa 13 godina i radila u londonskom pabu do svojih 80-ih, prisetila se njegovog prirodnog komičarskog talenta, koji je uvek zabavljao svu decu.
Dodala je: „Uzeo bi jedan stari sto, u dvorištu pored tetkinog, i svu decu bi doveo tamo, i popeo bi se, obukao stare pantalone, stari kaput i štap kad je imao 12 godina. Deca su to volela, znao je da padne sa stola, pa bi ustao.“
Ali našalila se: „Nikada nisam mislila da će stići tamo gde je stigao“.
Sećala se da je pisao njenoj tetki iz Amerike, rekavši joj da će je posetiti po povratku u Englesku: „Rekao je, nisam kao kad sam otišla iz Engleske bez ičega. Biću bogat čovek.“
Dodala je da je Čaplin odseo u Ricu i došao kod tetke u rols-rojsu koji je vozio šofer: „Pozvao je moju tetku, mog ujaka i mene u Ric. Tetka mi kaže: „Naravno da nikad nisam bila na takvom mestu“.